Type Here to Get Search Results !

Примери солидарности између хришћанâ и муслиманâ


Увек се могу наћи примери узајамног поштовања и помагања у хришћанско-муслиманским односима без обзира ко је у већини, а ко у мањини. Уопштавање је највећа опасност у процесу информисања, као и у доношењу закључака, посебно када је реч о религији и њеним следбеницима. Један од примера, којим се разбија предрасуда о искључивости у хришћанско-муслиманским односима, показала је муслиманка по професији стоматолог, др Сара Ахмед, која својим доброчинитељским радом помаже хришћанима и муслиманима у невољи на Блиском Истоку.


 Она је муслиманка коју њена вера мотивише да буде на корист свима онима којима је неопходна њена професионална и људска помоћ. „Ја знам шта многи људи говоре о исламу, али мој ислам, у који ја верујем, веома је мирољубива религија која подстиче помагање другим људима. Немогуће је заспати док твој сусед је гладан и страда. Мораш да пружиш руку,“ изјавила је др Сара Ахмед.
Недавно је група исламских радикала убила осам људи запаливши до темеља дом муслимана који се заузео за живот хришћанског студента оптуженог за „богохулство“. Према наводима православног Информативног портала Православие, ова трагедија се догодила у граду Замфара у северном делу Нигерије. Реч је о нигеријском студенту који је прешавши из ислама у хришћанство изазвао да буде оптужен за вређање ислама због чега су га његове колеге студенти напали и пребили скоро до смрти. Један од пролазника, муслиман, заузео се за нападнутог студента и одвезао га у болницу. Међутим, нападачи су сазнавши да им је колега остао жив, покушали да га опет нападну али овог пута нису успели у својој намери због другог човека, такође муслимана, који му је помогао да се пребаци на безбедно место. Гнев нападача је сливен на тог спасиоца, коме су спалили дом у коме је боравило осам људи. Према полицијском извештају, мушкарац, који је спасио хришћанског студента, и његова супруга, нису нађени међу пострадалима.
Други сличан случај је забележен у Пакистану, а објављен у познатим британским новинама The Guardian. Реч је о анонимном лекару, коме је пре неколико година, у току ноћне смене, доведен пацијент са потребом да му се хитно уради хемодијализа. Пошто је тај пацијент био потпуно сам у тешком здраственом стању и није имао неопходни лек за ту процедуру, овај пакистански лекар је искористио лек који је болници дарован као зекат, тј. муслиманска милостиња. Лекар је уместо задовољства због спашеног живота био суочен са гневом медицинске сестре, која му је пренела да је тај пацијент хришћанин, а зекат је предодређен само муслиманима. Он је покушао да смири ситуацију рефундирајући новац за коришћени лек али његов случај је добио ширу димензију на клиници у којој му је приређен страшан притисак. Међутим, након напада на његову личну имовину и упућених смртних претњи, овај пакистански лекар је био приморан да заједно са супругом, која је такође лекар, напусти своју земљу и потражи спас у иностранству. Након свега, он је изјавао да “Хуманост је језгро било које религије. Верујем да прави муслиман не може да буде екстремиста. Ја сам свесно урадио све што сам могао да бих спасио човека у невољи, не мислећи о његовој вероисповести. Суочио сам се са реакцијом која ће променити мој живот заувек. Али, у име људскости, сматрам да је тога вредело“.
Права опасност од уопштавања појединачног случаја у општи закључак, може се приметити упоређивањем горенаведеног примера пакистанског лекара са недавно објављеним податком на православном Информативном порталу Православие, који преноси вест да у једном селу у близини места Годжри у пакистанској провинцији Панџаб, муслимани помажу локалним хришћанима да саграде храм. Иако у том селу има само осам хришћанских породица у односу на муслимане који чине већину становника. Раније у том селу није постојала црква, док муслимани помажу хришћанима финансијски и својим радом у том подухвату. Ијаз Фарук, локални становник, муслиман по вероисповести, изјавио је да „Наша џамија стоји на овом месту од давнина али наша браћа хришћани такође имају право да славе Бога у својој цркви“. Са друге стране, хришћански житељ Фарјал Масих је изјавио да „Колико се сећам одавно живимо у суседству, делимо једни са другима радост и тугу, заједно проводимо верске празнике“. Он је додао да хришћани могу бити „сигурни да ће им наше муслиманске комшије помоћи у тешким временима“.
Упоређивањем три горенаведена примера из хришћанско-муслиманских односа могу се донети многи закључци али један ће бити саткан у сваком од њих. Он гласи: увек се могу наћи примери узајамног поштовања и помагања у међурелигијским односима без обзира ко је у већини, а ко у мањини. Ако има оних који у религији виде оправдање за нетрпељивост, постоје и други, којима је вера путоказ за живот љубави.
Припремио ђакон др Александар Прашчевић