У пету недељу по Пасхи Господњој заоденути Пасхалном радошћу, а у попрзништву празника Преполовљења Педесетнице, Црква у овај недељни дан празнује догађај сусрета Господа Христа са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог. Након празника Преполовљења Педесетнице и након Спаситељевог обећања да ће свакоме који у Њега верује подарити воду живу од које неће ожеднети, Црква пред нас у виду еванђелске перикопе о сусрету Христовом са женом Самарјанком крај кладенца (бунара) Јаковљевог у граду званом Сихар.
Објављено и на званичним сајтовима Српске Православне Цркве и Епархије тимочке
Овај извор ископао је Јаков, праотац јеврејског народа, дубок је 32м и по мишљењу многих један је од најдубљих бунара у целој Палестини који и до данас постоји. Из еванђелског казивања читамо да су Христови ученици отишли у град Сихар по храну, док је Христос седео сам покрај кладенца Јаковљевог, док се није појавила жена Самарјанка која је дошла да захвати воду. У то време, између Јудејаца и Самарјана владало је непријатељство и нетрпељивост. Ово је било нарочито изражено од стране Јудејаца, који су Самарјане сматрали за нечисте, ниже од себе и достојне презира пошто се нису, као они, дословно држали Закона. Из тог разлога међу њима није било готово никаквог општења. Aли Господ по телу Јудејац, још једном Својим присуством руши земаљске законе и принципе, показујући да је Његово Царство - Царство новога живота, у коме више нема "Јудејца ни Јелина, мушког и женског, роба ни слободнога..." (Гал. 3,28), већ су сви деца Божја и браћа и сестре у Духу Светоме.
Спаситељев разговор са непознатом женом је непосредан, тако да, чак, не можемо ни да осетимо антагонизам који је иначе постојао између Јудејаца и Самарјана. Христос Срцезналац свих и свега тражи од жене Самарјанке воду да пије. Жеђ коју уочавамо у Еванђељу представља слабост потпуног и истинског човека, представља слабост свакога од нас. По речима преподобног оца Јустина ћелијског, ту слабост своје људске природе Господ Исус искоришћује и употребљује као средство спасења за Самарјанку: говари јој о води живој, од које никада неће ожеднети.
Велики отац и учитељ Цркве Свети Кирил Александриски подсећа да Водом живом Спаситељ овде назива благодат Светога Духа и ко се ње удостоји, имаће у себи постојани извор божанских учења. Ко пије од ове воде живе, тј. ко се напаја благодаћу Духа Светога никада неће духовно ожеднети. Овај моменат нас подсећа да поред телесне жеђи постоји и духовна жеђ која је много тежа и на неки начин болнија од телесне жеђи. Као што у биолошком смислу највећи део нашег организма чини вода, тако и у духовном смислу највећи део нашег битија (постојања) и највећи део наше душе чини благодат Светога Духа којом се напајамо на свакој Светој Литургији.
Духа Светога свако од нас прима најпре у Светој Тајни Крштења и Миропомазања, а ту задобијену благодат Светога Духа у виду „печата дара Духа Светогаˮ увек и изнова обнавља или актуализује учешћем у Светој Евхаристији као централном догађају човековог постојања. Свети Јован Златоуст вели: Дух Свети се назива огњем - ради означења топлоте благодати коју Он изазива, и истребљења грехова; а водом - да се изрази чистота и обновљење које Он даје душама које Га са вером и љубављу примају. Наводећи Спаситељеве речи: "Бог је Дух; и који му се моле, духом и истином треба да се моле", Свети Јован Златоуст поучава да је ту реч о Цркви: "јер је њој својствено истинско и достојно Бога поклоњење Богу". Христом треба да се моле, јер је Христос - Истина (Јн. 14,6), и који Њиме живи - живи Истииом, и тако цео живот свој претвара у служење Богу истином, у богослужење истином. Све што је требало да у речима остави од овоје Истине, Христос је оставио у светим речима свога Еванђеља. А целога себе оставио Цркви, и ко у Цркви Његовој истински живи - Њиме живи, Њиме који је ваистину истина и живот. И жена Самарјанка примивши од Христа воду живота вечнога, испунила је себе истином, а врхунац њене вере и жртве била је њена мученичка кончина.
Света мученица Фотина (жена Самарјанка из Еванђеља), која је на бунару први пут била обасјана светлошћу истине, бачена је у бунар, где је мученички пострадала и од Господа овенчана неувелим венцем мучеништва. У календару њен спомен савршавамо 2/ 20. марта. Свако од нас је позван да мало дубље размисли о поуци коју Спаситељ износи пред нас, не само у овој eванђелској перикопи, већ и богослужењем ове пете недеље по Пасхи које се суштински ослања на Еванђелско казивање. По речима Преосвећеног Епископа захумско-херцеговачког Григорија Господ открива и показује да је Он Спаситељ и Избавитељ не само "изабраног" јеврејског народа, већ сваког народа земаљског и сваког човјека и свих људи заједно, па и свих оних "презрених" Самарјана који су на ријеч ове жене из њиховог рода похитали ка Исусу, те увјеривши се и сами у Његову Божанску силу узвикнули: "Сами чусмо и познасмо да је овај заиста Спас свијета, Христос" (Јн. 4,42).
Завапимо сви Господу Животодавцу нашем да наше ожеднеле душе испуни водом живота вечнога од које нећемо ожеднети, водом благодати Духа Светога која нас облагодаћује и чини нас достојнима небескога живљења, са свима светима коју су Троједином Богу од памтивека угодили.
Дошавши са вером Самарјанка на бунар, виде Те као Воду Премудрости, којом си је напојио изобилно: И Царство Небеско наследи вечно, као свеславна. (кондак)
катихета Бранислав Илић
