Монахиња Амвросија (Гарајева) је пострижена пред крај совјетске ере, али није могла ни да замисли да ће је Господ послати у древни замак на острву у далекој Данској да обавља своје монашке подвиге. Она данас обавља своја послушања при храму Светих царских мученика руских на острву Баго, где се развила монашка заједница и парохија за Русе сународнике и православне Данце. Сестра Амвросија говори о животу очима монахињео животу у Данској, о појединостима манастирског живота и главним духовним изазовима нашег времена. Владимир Басенков разговарао са монахињом Амвросијом (Гарајевом)
— Реците нам како сте се обратили у веру.
—Од раног детињства мучило ме питање: „Шта је то „ја“?“. А када је моја бака умрла, додато је још једно питање: „Где је нестало ’ја’ моје баке?“ Господ ме је довео у Псковскопечерски манастир. И ту сам добила одговор.
— Толико снажан да сте одлучили да постанете монахиња?
— Када сам пронашала оно најважније, све остало је постало непотребно. Када сам чула да у СССР-у постоје манастири, нисам могала да верујем да ће ми бити дозвољено да идем тамо. Да постанем монахиња није била моја одлука, већ апсолутно незаслужена Божја милост према мени. И у Светој Тројицско-Сергијевом манастиру у Риги пострижена сам се у монахињу.
— Али овде се поставља главно питање: како сте прешли из СССР-а у Данску?
—После обележавања 1000-годишњице Крштења Русије отпочео је процес обнове манастира и цркава у Совјетском Савезу. Као и многе друге монахиње ришког Тројице-Сергијевог манастира, 1990. године, монахиња која је касније постала игуманија Никона (Перетјагина) и ја добиле смо благослов да одемо у Русију, односно у Шамордински манастир. У новембру 2000. године држављанин Данске, г. Јøрген Лаурсен Виг, дошао је у Одељење за спољне црквене односе Московске патријаршије с молбом да се неко пошаље у Данску да оснује руски манастир у његовом замку. Како је написао, „Само је православље у стању да сачува хришћанство као такво“. Било му је важно да својим сународницима пружи прилику да се упознају са православљем. Требало је да идем накратко у Данску како бих припремила сва потребна документа. Али поступак се одуговлачио и сада сам у Данској више од двадесет година.
—Бог делује на тајанствене начине. Какав је био Ваш први утисак о овој земљи? Да ли сте доживели културни шок? Реците нам шта вам је (и тада и данас) запало за око у погледу начина живота, менталитета, закона и друштвених ставова и уопште живота у Данској.
— Није било шока. То је првенствено зато што првих година нисам напуштала подручје замка. И сада и даље општим углавном са парохијанима и мештанима, углавном сеоског порекла. И ови људи су веома љубавни и пријатељски расположени. Уопште, у Данској се много ради на стварању и одржавању добронамерног окружења, патриотизма, па чак и колективизма у друштву, на чему се може само завидети. У извесном смислу, то нам изазива носталгију за СССР-ом, где су нас сви учили многим добрим стварима и били заштићени од гадости које су са Запада наваиле на нашу младост после перестројке. Штавише, Данци су приморани да буду толерантни према сексуалним мањинама, које овде врло агресивно намећу своја правила. И у том смислу, Данци се могу само жалити, јер су за већину њих ова нова правила одвратна и неприхватива, али локални закони нису на њиховој страни. Многи обични Данци су љубоморни на наше новоусвојене руске законе. Споља гледано, земља је веома добро одржавана, а њени људи воле своју отаџбину. Овде нема много атракција, али Данци знају да од ничега направе нешто занимљиво и атрактивно. Обични људи, посебно у сеоским срединама, веома су љубазни. Они, као и ми, негују традиционалне вредности. Али политичари, као и у другим западним земљама, не штите интересе свог народа – они намећу законе који на дуге стазе доводе до губитка идентитета Данске и смањења њеног домаћег становништва.
— Да ли волите да живите овде? Имате ли жељу да се вратите у отаџбину?
—Лепо је бити у средини у којој живим. Па ипак, иако сам овде, не живим овде у строгом смислу – живим у Русији. Овде обављам послушања и служим Богу и Русији колико могу. Најмање два пута годишње по два месеца физички сам у Русији. И надам се да ће доћи време када уопште нећу морати да путујем у страну земљу.
—Колико дуго постоји православље у Данској?
—Прва православна црква је подигнута у граду Хорсенсу под Катарином II за рођаке малолетног цара Јована којег је била послала у Данску. Али много пре тога, у дванаестом веку, у Данској је постојала православна краљица — Дагмар — по којој је названа данска кнегиња која је постала супруга цара Александра III, руска царица Марија Фјодоровна, мајка светог цара-мученика Николаја.
—Колико парохија данас има у епархији? А колико је православних данас овде и које су јурисдикције?
—Постоје три парохије РПЦ Московске патријаршије, две парохије Руске заграничне цркве, једна парохија МП Патријаршијског егзархата западноевропског, једна парохија Бугарске патријаршије, неколико српских и румунских парохија и две украјинске парохије (са благословом Његовог Блаженства митрополита Онуфрије). Тешко је рећи колико има православних хришћана.
— А сада пређимо на цркву Светих царских мученика. Прво, хајде да причамо о историји њеног оснивања.
—Као што сам већ рекла, подигнута је на иницијативу Јоргена Лаурсена Вига. Својевремено је студирао на Универзитету Сорбони, где је упознао руске емигранте првог таласа и заинтересовао се за нашу историју, културу, религију; дошао је до закључка да је само православље у стању да очува хришћанство као такво. Зато се обратио Московској патријаршији с молбом да помогне изградњу православног манастира у Данској.
—Да ли је Ваша парохијска заједница данас велика? Да ли се састоји од Руса или има представника других народности, као и мештана?
—Заједница је прилично велика: има Руса, а има и имиграната из Украјине, има Срба и Данаца.
— Можете ли нам дати најупечатљивији пример преласка једног мештанина у православље?
—Једна од наших парохијанки је преко икона прешла у православље. Почела је да похађа курсеве православног иконописа (код нас су веома популарни) и преко икона је осетила да православље истински прославља Бога. Тако се придружила Цркви Христовој.
— На ком језику богослужите? Има ли неких посебности у богослужењу? Можда су се развиле неке локалне традиције?
— Богослужења су на црквенословенском и данском. Храмовна слава је празник Светих царских мученика, којима је и посвећена наша црква.
—Да ли су Ваши парохијани укључени у живот заједнице?
—У свему помажу наши парохијани. Недавно су заменили кров. Лети раде у башти и повртњаку, косе траву, спремају огрев итд.
—Подузимате ли неке образовне, добротворне или друштвене пројекте?
—Лети имамо православни дечји камп.
—Реците нам о најдивнијим догађајима у животу парохије последњих година (или о њеној историји уопште).
— Ово није догађај, већ само значајна епизода. Када је Виг још био жив, једном сам била сама у цркви. И док сам читала Шестопсалмије, у цркву су ушла два Данаца (син и отац). Завршила сам читање, пришла сам им и питала шта желе. Они су одговорили: „Мир“. Наставила сам службу, а онда их позвала на шољу чаја. Рекли су ми како су једном случајно на одмору у Грчкој свратили у православну цркву и тамо осетили невероватан мир и спокој. Неколико минута касније у исту цркву ушла је група туриста из Јапана са камерама и својом огромном радозналошћу. Отац и син су били огорчени и спремали се да оду, али као да им је неко са олтара говорио: „Овај мир нико и ништа не може да Вам поквари.“ Мир који су изгубили одмах им се повратио. Затим су ме питали о историји нашег манастира у Данској и мом познанству са Вигом. Са осмехом сам им казаала да је Виг незадовољан што не желим да радим активан мисионарски рад. Они су одговорили: „Не морате то да радите! Твоја православна црква је као лепи цвет, који никога к себи не позива. Она једноставно постоји, а сви они који жуде заоним правим долазе да уживају у њеној лепоти и миришу њен мирис. Само постоји - не треба ништа више да радиш." Сложила сам се с њима.
— Да ли успевате (ако је потребно) да општите са представницима неправославних хришћана и других вера?
— Понекад идемо у далеке градове, где у протестантским црквама служимо службе за наше православне парохијане.
—Како се развијају односи са државом? Постоји ли подршка или, напротив, препреке активностима заједнице?
— За сада нема никаквих препрека. Иначе, они који прилажу на наш црквени рачун добијају порески одбитак од државе.
— Зашто ти радиш?
—Лети заједно са поклоницима чистим тоалете на молу. Зашто? Зато што је од мене тражено. Пре него што смо стигли на острво, то није имао ко да ради (остали становници острва су престари), осим Кристине која има три фарме, њиве, паркинг за изнајмљивање јахти на пристаништу итд. Тражила је помоћ и сложиле смо се. И ово нам је помогло да се уклопимо у живот на острву. Али, не мислим да свештеник, на пример, треба да ради. Наравно, апостол Павле је зарађивао за живот физичким радом. Но сада се не може зарадити правећи шаторе (што није ометало његову проповед), и мислим да је неумесно да парохија дозволи свом пароху да ради као најамник.
— Шта сматрате изазовом времена за православне хришћане? А конкретно у Данској?
—Исус Христос је исти и јуче и данас и векове (Јевр 13,8). Верујем да су за православног хришћанина главни изазов за сва времена његови греси.
—Која је главна лекција коју сте научили током година служења?
— Главну лекцију ми је пре много, много година пружио начелник тадашње Окружне државне инспекције за моторна возила, који је, по налогу начелника Регионалне државне инспекције за моторна возила, вратио моја неправедно одузета документа од стране саобраћајног полицајца на путу. Он је рекао, мислећи на тог саобраћајног полицајца: „Значи, жалили сте се на њега властима. Али знате ли какво је његово здравље? Да ли знате шта се дешава у његовој породици? Требало би да жалиш људе, мати.” Не могу да волим, али саосећање је могуће. Веома сам захвална том човеку.
—Која места бисте саветовали поклонику или путнику из Русије да посети у Данској?
—Када су га позвали да иде на поклоњење у Јерусалим, отац-исповедник нашег манастира је одговорио: „Како да стигнем до Небеског Јерусалима?...“ Он ретко излази из манастира. Ако пак мене питају, одговорићу: „Ако постоји таква срећна прилика, останите код куће, у Русији.“
— У закључку ћу поставити наше традиционално питање. Које речи из Светог Писма Вас посебно надахњују и подржавају у тешким тренуцима живота?
— Тражите најпре Царство Божје и правду његову; и све ће вам се ово додати (Мт. 6,33).
За наш портал превод са енглеског приредила:
проф. Сања Симић де Граф,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Оrthochristian.com
