У издању Светог архијерејског синода Српске православне цркве појавио се 1946. године, у епоси све снажнијег продора милитантног атеизма, Мали зборник молитава. У њему, између осталог, пише: „Народ од народа разликује се углавном именом, језиком и обичајима. Српски народ има своје старо и славно име, има леп и звучан језик, и има мноштво лепих обичаја. Разни народи могу имати обичаје исте или врло сличне, али српски народ има један обичај, који се разликује од свих народа на свету, а то је Слава или Крсно име“.
И заиста, једно од најрепрезентативнијих обележја српског народа и српске културе јесте крсна слава или слава. То је празник који одређена породица или шира заједница (нпр. читаво село, општина, град) слави у част одређеног светитеља као свог заштитника и молитвеника пред Богом. Управо тога дана свечареви преци примили су свето крштење (тако се и појавио назив крсна слава) и свест о томе дубоко је присутна у српском етносу. Традиција крсне славе уско je повезана са колективним сећањем: Срби су тај дан вековима памтили и остављали потомцима у аманет да се сваке године прославља светитељ који је био сведок пред Богом да су њихови преци примили крштење преко тога светитеља. Крсна слава назива се и крсно име, што, рекло би се, има више везе са именом или именданом, него са славом. Ипак, тако је само на први поглед. Постојећа веза надилази формални ниво, а објашњење тим поводом даје патријарх Павле (Стојчевић): „Ма колико изгледало необично, за нас Србе, слава значи и наш рођендан и наш имендан. Али не у телесном, него у духовном смислу. Слава нам је рођендан – јер су се наши незнабожачки преци тада крстили, ’родили се водом и Духом’, постали чланови Цркве Божије, живе лозе на вечно живом ’Чокоту’ Христу. Имендан, пак, слава је зато што смо тада добили име ’православни хришћани’, и што смо то били кроз векове и остали до данас“. У Српском рјечнику Вук Караџић (1852: 306) обрађује славу управо под одредницом крсно име: „Сваки Србин има по један дан у години кога он слави, и то се зове крсно име, свети, свето, и благ дан“.
Како наводи познати етнолог Драгомир Антонић, „слава је искључиво српски обичај, јер и када га празнују припадници других народа – славе је као српски и православни обичај“. Отуда се обележавање славе и данас може срести на свим оним просторима где живе Срби и(ли) где је њихово присуство оставило значајан историјски и културни траг: у Црној Гори, Босни и Херцеговини, Северној Македонији, Хрватској итд. Порекло крсне славе спада међу сложена научна питања коме се у литератури приступа(ло) из различитих перспектива, неретко сасвим супротстављених. У основи се издвајају два већа становишта: према једном слава има црквено порекло (са утемељењем и формирањем у младој Жичкој, односно Пећкој архиепископији у периоду духовних реформи Светог Саве, њеног првог архиепископа), а према другом се порекло славе интерпретира као паганско (словенско, грчко, латинско). Теолог и историчар Радослав Грујић, дописни члан САНУ, темељним анализама показује да се сви култни елементи крсне славе јављају у Цркви од старина до данас (колач, пшеница, вино, свећа). Он наводи да су сви главни реквизити данашње славе забележени као такви још у доба Светога Саве. Грујић не доводи у питање да обредни славски предмети имају прехришћанско порекло, али истиче да њих има и у ритуалима Мојсијевих бескрвних жртава (из захвалности Богу ради завета или отпуштења грехова), чији су елементи „прешли, са извесним формалним изменама, у Хришћанство и леже, уз друге, у основи једног чисто црквеног култа и ритуала, који je, у границама Српске цркве, током векова знатно утицао на формирање обреда данашње Крсне славе“. О јасној вези са данашњим стањем сведочи обред великог или празничног вечерња на литији или на свеноћном бденију, а коje се врши само уочи дана када се прославља храмовни заштитник и највећи црквени празници, и то нарочитим благосиљањем просфоре (хлеба), кољива (пшенице), вина и јелеја (масла, уља), пред три упаљене свеће, кађењем и читањем молитве. Истраживања показују несумњиву аналогију „између општецрквеног православног обичаја благосиљања хлебова и кољива уочи великих празника, или на сам дан њихов, и обредних свечарских колача и кољива, као главних елемената данашње српске Крсне славе“ (Р. Грујић). На основу тога, као и одредаба анализираних рукописних потенцијала, Грујић долази до закључка који је и патријарх Павле налазио исправним: „Нема сумње да је Светосавско упућивање слављења Светог по кућама и породицама свечарским највише допринело да се православни Срби, у начину прослављања појединих, нарочито изабраних, светитеља, издвоје од осталих православних народа, развију један свој општенационални домаћи култ и створе посебан ритуал у томе правцу“. Сличног мишљења био је и Димитрије Богдановић, који наводи да је слава светосавски култ и неодвојива од светосавске Цркве: „Отуда и факт да само Срби, као етничка целина, која je од XIII века била непрекидно под одлучујућим духовним утицајем светосавске цркве, данас имају крсну славу. Слава je, дакле, један вид мисионарске делатности светосавске цркве, један облик њене борбе против паганизма, за потпуну евангелизацију средњовековне Србије. Она нипошто ниje христијанизовани пагански култ – како се то најчешће, сасвим неоправдано, тврди. Пре се може рећи да je то хришћански и православни супститут претходног христијанизованог паганског култа (пра-славе), култа коме се траг губи у врло нејасном периоду словенске колонизације Балканског полуострва и покрштавања досељених племена“ .
Традиција крсне слава одликује се континуитетом; одржала се у српском народу и за време турског ропства, током многих ратова и невоља. Очувала се и у периоду милитантног атеизма – у доба које се испоставило као погубно по духовност народа у релативно новијој историји – а до виднијег побољшања дошло је након слабљења идеолошких стега, крајем ХХ и почетком овог века. Континуитет славе огледа се у још једном обележју – она се наслеђује. Из генерације у генерацију крсна слава се преноси, по правилу, са оца на сина, а уобичајено је да супруга преузима славу свога мужа. Једном примљена слава у дому се не мења. Како би дошло до промене крсне славе, мора постојати изузетно велики разлог. У том случају стара слава куће држи се као споредна – не предаје се забораву – и у народу се назива преслава, мала слава, прислава, прислужница, прислужба, породична заветина. Оно што је такође занимљиво у српској култури – и што недвосмислено казује колики се значај придаје крсној слави – јесте да своју славу, добијену од породице, не напуштају чак ни монаси. Познато је да се лица која приме монашки постриг остављају свој пређашњи начин живота (нпр. сроднике, кућу, посао) мењају чак и име, али не остављају своју крсну славу. То се нарочито добро примећује на примеру архијереја. Први сачувани помен крсне славе једног архијереја датира из 1726. године. Ради се о митрополиту београдском и карловачком Мојсију (Петровићу) који је славио Светог Николу. Од тада па до сада – већ готово три века – то је редовна појава у нашој помесној Цркви.
У српском народу култ славе постао је – после Божића – главна свечаност у породици. Крсна слава представља свечаност породице као заједнице, а не индивидуално славље појединог њеног члана. Она носи саборни карактер. Према наводима прот. Димитрија Калезића, „нема појаве у укупном животу народном која је тако снажно деловала и тако свеукупно држала породицу у једнству као што је то крсна слава“. Њен култ био је код Срба тако обухватан и укорењен да је потиснуо све индивидуалне култове (између осталих, култ анђела чувара и имендана) Отуда није изненађујуће што прослављање крсне славе обилује обичајима. О томе Свети владика Николај износи следећа запажања: „Ниједан народ није тако смишљено и нежно украсио празнике Христове нарочитим дирљивим обичајима као српски народ. […] Све је окићено красним обичајима као лепо изаткани ћилим. Исто су тако искићени и празници Богородични. […] Па још како су Срби научили да воле и признају свеце Божје, нарочито своје крсне славе. Заиста као нико у свету“. Са славом је повезан низ појмова сасвим непознатих другим културама: освећење водице, славски колач, резање колача, славско жито, славска свећа, славска икона, дочекивање славе, дизање славе, напијање славе, испраћање славе, патарице, преслава, заветна слава, градска слава, школска слава итд.
Обичај је да се крсна слава прослави са породицом и гостима. Подробан опис традиционалног обележавања крсне славе налазимо у Вуковом Рјечнику: „Кад буде уочи крснога имена пред ноћ, онда зађе један из куће (обично млађи) по селу те зовне (на крсно име) све сељаке, који оно крсно име не славе; тај пред сваком кућом скине капу и обично овако почне: „Божја кућа и ваша! поздравио је отац (или брат) да дођете довече на чашу ракије; да се разговоримо и да мало ноћи поткратимо; што буде свети Никола (или који буде) донио, не ћемо сакрити: дођите, немојте да не дођете.“ Кад буде увече, онда неком отиде домаћин, неком пошље сина, неком најамника (жене увече слабо иду) или другога кога из куће. Кад званице долазе свечарима у кућу, обично овако говоре: „Добар вече и честито ти свето! славио га много љета и година у здрављу и у весељу!“ Гдјекоји понесу и јабуку, или (по варошима) лимун, те даду домаћину кад му назову добар вече. А пријатељи из другијех села дођу и незвани, па ту сви вечерају, пију, разговарају се и пјевају до неко доба ноћи; по том сељаци отиду сваки својој кући (домаћин каже свакоме на походу: „Дођите и сјутра на чашу ракије.“ И тако их сваки дан позива од вечере на доручак, а од доручка на ручак), а пријатељи већ ондје и остану. Сјутрадан дођу рано на доручак, па мало доцније на ручак. Прије ручка или на ручак, треба да дође и поп да прекади и да очати кољиво. Кад већ буде око пола ручка, онда запале воштану свијећу, донесу тамјана и вина, те устану у славу: помоле се Богу, једу кољиво, обреде се вином (напијајући: „За славе небеске, која може да нам поможе“) и ломе (домаћин с попом или с ким другим кад нема попа) крсни колач (који мора бити од шенична брашна у кисело умијешен и нашаран поскурњаком; једну четвртину од тога колача даду попу, једну домаћици а двије они једу; пјевају (два и два) у славу: Ко пије вино за славе Божје, / Помоз’ му, Боже и славо Божја! / А шта је љепше од славе Божје, / И од вечере с правдом стечене?
Потом сједу опет, и пијући и једући разговарају се и пјевају до мрака (домаћин не сједа за сто, него стоји гологлав и служи гостима вино и ракију). Тако славе три дана (само што не устају више у славу; други се дан крсног имена зове појутарје, а трећи уставци), а пријатељи одлазе чак четврти дан. […] И најгори сиромах треба да прослави своје крсно име макар продао какво живинче, или друго што из куће, те купио ракије (ако своје нема) и остало што му ваља“.
Колико је чврсто укорењена слава у српском националном и верском идентитету сведоче и њена помињања у песмама, приповестима, дневничким записима из Великог рата. Управо крсно име и Божић искрсавају у сећању бораца у тренуцима осамљености или у предсмртном часу. То присећање по правилу оживљава слику далеког дома у којем централно место заузимају мајка, славска икона, свећа и славски колач. Неодвојивост мајке и крсне славе као највећих вредности породичног дома ондашње патријархалне српске културе показује и позната Шантићева песма „Моја соба“, а слику дома у славској атмосфери упечатљиво дочаравају стихови из Великог рата: „Сад је Божић тамо!… Знам, мајка је стара, / Бледа као јесен, упалила страсно / Славску белу свећу. Са топлога жара / Расипа се мирис тамјана и жути / Колач на асталу. И кандило јасно / Трепери на зиду и разговор ћути“ (А. Франичевић, Под ведрим небом).
Чезнући за топлином дома, ратник неретко себе замишља како ненадано стиже на славску свечаност и доноси својим родитељима неописиву радост: „Сањам срећне дане старог самостана: / Суморан, са слутњом стигао сам дома. / Суседи и сродна званица је звана. / Мајка саморана и отац сирома / Свету Славу служе! – Радују се стари / И ресе се струком свежега босиља: / Икону и врата и све собне ствари / Китама од злата, смиља и ковиља! / И здравицу свима! И у томе часу / Стару славску слику обасу ведрина, / Сунчево се снопље свуд по столу расу: / Сапатници стари сагледаше сина!…“ (С. Миленовић, Слава).
У сликама које нам доносе приповести из Великог рата пламен славске свеће неретко се меша са пламеном самртне воштанице хероја на издисају: „Сео је на леден камен, навалио се на пласт сена, разгрејао тврди двопек. Загледао се у ватру, загризао па стао: ’Сутра је Свети Јован, слава! (…) И место славске свеће, самртна воштаница, можда, бледога свеца греје!’ (…) Дошао је до прага и чује топли жамор на веселоме дому. Треба да крочи, утрнула је нога с далеког тешког пута. Треба да куцне, укочила се рука с пушчаном леденом цеви. Треба да каже, занемео је језик пред маглом тихе слутње. Треба да види, усијале се очи пред чаром блиске среће. Треба да кликне, заиграло је срце пред славом и пред Славом!! О, зар да клоне, никада клонуо није…“ (С. Миленовић, Две ледене сузе).
Док нам у кући гори славска свећа, сетимо се наших предака који су крсну славу и у најтежом околностима сачували и потрудимо се да она остане једна радостотворна успомена у душама наших потомака, који ће је држати и преносити својим синовима и кћерима као важно обележје верског и националног идентитета српског народа.
Проф. др Ксенија Кончаревић
Извор: Православље
