Бог је по Својој Суштини неописив, непојмив - вечно тајанство. Зато је свака теолошка беседа о Њему, као и слика, непримерена достојанству Његовом. Али Он је благоизволео да се стварно јави у Старом завету: Аврааму као Три ангела и Мојсију као Светлост на Синају и као Огањ у Несагоривој Купини...
Ако се пењемо лествицом апофатике (као Мојсеј на Синај) можемо се приближити надкосмичкој реалности где је све другачије него у овом створеном свету. На прагу неизрецивости треба да умијемо ум новозаветном молитвом-ускликом: Бог је Господ и јави се нама! Јер Један од Тројице постао је Човек са именом Исус. Од тада имамо дужност да проповедамо Бога кроз сликање човечанског Лика Његовог - Иконе Његове.
Исус Христос није обичан човек, нити Јеврејин, него Божанска Личност у човечанском Телу. Прво Његово одело црвене боје означава Његову Божанску природу (боју Огња Љубави Тројичне), а друга, плава хаљина, указује на Његову човечанску природу (боју наше планете - њеног неба и океана). Док златни ореол опева тајну Преображења, када је Његова вечна Божанска Светлост (до тада сакривена под кожом Његовог Тела) избила кроз Његово Лице и одело, па је Његов лик блистао јаче од космичког сунца...
Аскеза је средство за очишћење духа, жеђ за Божанским енергијама, глад за неувенивом Лепотом Бога у лику Христа.
Икона је света слика некога свеца који је подвигом успео да постане сличан (подобан) Богочовеку Исусу. Он је испунио жељу старозаветних пророка и царева да виде Лице Бога свог. У светом Шатору старог Израила већ су постојале иконе ангела на завеси и над поклопцем Ковчега. (Друга Заповест је забрањивала само огреховљеним бићима да буду сликана). Слика некога грешника је идол, а слика која представља неко свето биће је икона.
Па ако су већ у Старом Завету сликани ангели, онда утолико пре мора бити сликан Творац Ангела који је постао Човек, загрлио на Крсту цело човечанство као Цркву-Невесту, и Воскресенијем Својим уздигао и материју овога света и читаву творевину у нераскидиви брак са Логосом, са Смислом.
Сваки даровити сликар несвесно велича ту свадбу Неба и Земље, а сваки богољубиви иконописац то чини свесно - као своје литургисање. И зато је лик Богочовека Исуса у православном живопису најлепши „портрет" под небом и на небесима. А најлепши женски лик је „портрет" Богородице Марије...
Сваки православни иконописац је слуга Лепоте Божје, који проповеда о Богу помоћу својих боја и цртежа. У то име спреман сам да сваком традиционалном зографу целивам руку, као и добром попу златоусту.
Отпадија Запада од православне иконографије (у доба Ренесансе) довела је сликарство Запада до без-човечног и без-божног Енформел-а, који означава прогон човековог и Богочовековог лика са сликарског платна...
Сујетни сликари овога трулежног света одричу иконописцима оригиналност. Међутим, оригиналан (изворан) је само онај који допире до Извора, до Бога... У том смислу добар иконописац јесте оригиналан, јер воли и слика „Оригинал" Бога у телу Исуса Христа. Он постиже највећи степен слободе кроз „монашко" одрицање од својевољности, налази своју непоновивост у личном избору тема и израза из Светога Предања. Србин иконописац нарочито воли ликове светих ратника и светих мученика. Опева њихово јунаштво са Богом.
Часни крст који носи православни иконограф је скован из две опречне заповести: Не смеш бити лени кописта, и: Не смеш измишљати непостојеће утваре!
Жан-Пол Сартр је рекао: „Свет је овај неправедан. Ако се са њим саглашаваш - постајеш саучесник у злу. Ако га мењаш - постајеш џелат". Међутим, православни уметник има мудрост у разликовању духова: он се саглашава само са лепотом преображенога света - откривеног у Христу Богу. И тај Највећи Уметник (Бог) даје му храброст да мења најпре себе, па и свет око себе - уношењем и чудесним умножавањем хлебова Лепоте Божје...
Теолошки погледи, 4/1990, стр. 213-214
Извор: Српска Православна Црква
