У Јерусалиму је 51. године одpжан први црквени сабор, Апостолски Сабор (Дел.ап.15. глава). Јерусалимска заједница дала је Цркви првe мученике, архиђакона Стефана и апостола Јакова. Након што је Савле од самога Господа изабран у апостолско служење, отишао је у Јерусалим и јавио се тамошњој црквеној заједници. Многи чланови заједнице у Јерусалиму били су први хришћански мисионари, проповедајући јеванђеље о Царству Божијем и Јеврејима и незнабошцима.
Оснивање Јерусалимске цркве. Апостолски Сабор 51. године
Према општепознатом предању на Истоку, Јерусалим је основао цар и свештеник Мелхиседек, и првобитно се звао Салим. Овде је Мелхиседек донео Адамово тело и сахранио га на Голготи. Од времена цара Давида (1004 - 965 године пре Христа) Јерусалим је постао центар Израиљског царства, док је oко 935. године постао главни град Јудејског царства. У периоду XI и X века град се развија и архитектонски.
Јерусалим је кроз своју историју претрпео многа оcвајања:Асираца, Вавилонаца, Римљана. Зато где је овде живео, проповедао, био распет, и васкрсао Спаситељ наш Господ Исус Христос, Јерусалим се традиционално назива колевком хришћанства и мајка цркава.
Црква у Јерусалиму настала је у првим годинама после Васкрсења Исуса Христа. Оснивачем цркве у Јерусалиму сматра се Апостол Јаков, брат Господњи, први епископ Јерусалима, све до своје мученичке смрти 63. године.
У Јерусалиму је 51. године одpжан први црквени сабор, Апостолски Сабор (Дел.ап.15. глава). Јерусалимска заједница дала је Цркви првe мученике, архиђакона Стефана и апостола Јакова. Након што је Савле од самога Господа изабран у апостолско служење, отишао је у Јерусалим и јавио се тамошњој црквеној заједници. Многи чланови заједнице у Јерусалиму били су први хришћански мисионари, проповедајући јеванђеље о Царству Божијем и Јеврејима и незнабошцима.
Јерусалим у првим вековима хришћанства и у време Васељенских Сабора
Током првог јеврејског рата (66 - 73), Јерусалим је био опустошен од стране трупа римског императора Тита Флавија (41 - 81), а 70. године је срушен Соломонов храм. Касније, цар Хадријана (117 - 138) на овом месту саградио је пагански храм Јупитеру . Град је преименован у Елија Капитолина (Aelia Capitolina). Становници Јерусалима су протерани,и настанили су Трансјордан, и на тај начин, хришћанска општина је престала да постоји. Током времена, Aelia Capitolina, постаје седиште епархије, која је у јурисдикцијском смислу све до средине V века била подчињена митрополиту Кесарије Палестинске (Антиохијска патријаршија).
Изузетно тешка ситуација у Јерусалиму, у поређењу са другим центрима хришћанства, као и несреће које су задесиле град, били су разлог да Црква у Јерусалиму није заузета своје право место међу помесним црквама.
Препород Јерусалима је отпочео у IV веку, у време царице Јелене и цара Константина Великог, који су се вратили граду своје име и изградили многе храмове, на местима која су била у вези са земаљским животом Спаситеља нашег Господа Исуса Христа . Од тог времена, Јерусалим и Света земља постају место ходочашћа за хришћане из целог света. Године 326, основано је Светогробско братство (Манастир Светог Гроба), које је за циљ имало заштиту хришћанских светиња.
Први васељенски сабор (325) признао је епископу Јерусалима права обласног митрополита.
Четврти васељенски сабор (451) епископа светог града Јерусалима је поставио на пето место у Диптиху Црквава. На истом сабору поглавар Цркве у Јерусалиму добија титулу патријарха.
У прво време патријарси Јерусалима, оспоравали су ово пето место, користећи ауторитет Јерусалима, као колевку хришћанства и место живота Спаситеља. Међутим због политичких дешавања процеса, Јерусалим као град није имао приметан утицај на живот Византије, чак и није био центар префектуре (регије).
У овом тренутку , а у наредним вековима Палестина је била један од центара монаштва. Након ученика светог Антонија Великог, Илариона Великог († 372), овде су се подвизавали чувени подвижници: Јевтимије Велики († 473), Теодосије Киновиарх († 529), Сава Освећени († 532 ), оснивач Велике Лавре, чији Типик (Устав) је извршио велики утицао на богослужење. Средином Vвека у Јерусалиму је био око 10 хиљада монаха.
Јерусалимска патријаршија у време арапског, латинског и Отоманског периода
Нова период искушења почео је 614. године када је Јерусалим освојио персијски краљ Хозроје. Много хришћана је убијено, заробљено или протерано, уништене су многе цркве и манастири, а храмовне драгоцености опљачкане. Конкретно, Персијанци су однели Животворни Крст Господњи (враћен 628. године). Године 638 – 639,Јерусалим је освојен од стране арапског калифа Омара (627 - 638). Од тог времена, Палестина, као и друге источне провинције Византијског царства, долазе под вековно ропство муслимана.
За живот православних ово је имало озбиљне последице. На освојеним територијама муслимани су основали поредак као и у другим земљама. Јерусалим је одржавао блиске везе са Цариградом. Међу хришћане улази арапски језик, и уопште популација бива изложена арапском утицају.
Али чак и у овим тешким временима из недара јерусалимске цркве изашли су многи свети, подвижници, богослови, химнографи, укључујући и обличитеља монотелитске јереси св.патријарха Софронија (око 640), па онда светог Јована Дамаскина (†780) и Козме Мајумског, сабраће манастира Св. Саве, Михаила Синкела и његових ученици Теодора и Теофана Начертаног (IX век).
Године 1077, Јерусалим је постао жртва Турака Селџука, а од краја XI века почиње ера латинске владавине, када 1099. године учесници Првог крсташког заузимају Јерусалим. На територији Палестине је створено је Латинско Јерусалимско краљевство. Нова власт у почетку није тражио да у Палестини створи своју паралелну јерархију, међутим крсташи су почели да постепено уместо православних епископа постављају своје (римокатоличко) свештенство. Латински мисионари су почели да стижу. Чувар Светог Гроба и даље је било православно монашко братство.
Оваква ситуација била је све до 1187. године, када је Јерусалим дошао под власт египатског султана Салах ал-Дина, који је желео да православни сачувају патријаршијску катедру.
Римокатолички утицај опада,али протеривање крсташа из Палестине није значило елиминацију римокатоличког присуства у Светој земљи. Године1333, у Јерусалим се враћају представници фрањевачког монашког реда. Године 1311, у Јерусалиму се појављује Јерменска патријаршија, који је под покровитељством Египћана. Још раније, 1238. године у Јерусалиму се појавио коптски архиепископ, који је био представник и уточиште за ходочаснике и монахе, који су долазили у Свети град.
Дакле, православни патријарх Јерусалима, био приморан да своју пастирску службу врши у погледу суживота своје цркве са неколико хришћанских деноминација.
Период власти Мамелука почиње од 70-их година XIII века, и њихова доминација је трајала све до доласка Турака - Османлија почетком XVI века.
Треба напоменути да о историји јерусалимске патријаршије од IX до XIV века, имамо врло мало информација. Оскудност извори понекад иде и дотле да не можемо ни да прецизирамо име патријарха, а да не помињемо њихову биографију и активности.
Од почетка отоманске владавине у Палестини (1517), јерусалимска црква улази у нова искушења. Са једне стране постепено јачање и ширење римокатоличког присуства, са друге прогон и малтретирања од муслимана, као и другим хришћанским земљама. Хришћанске светиње Јерусалима и његове околине постали су златни рудник за турску управу. Отоманске паша усповљују посебна плаћања за ходочанике који улазе и излазе из јерусалимских светиња.
Од средине XVI века jерусалимски патpијарх је био приморан да уживa подршку цариградског патријарха и да буде у њеној јурисдикцији. За патријарха јерусалимског искључиво су бирани Грци. Све до 1534. године патријарси су били арапског порекла. После смрти патријарха јерусалимског Доротеја (1534), на патријаршијски трон постваљен је Грк Герман, након чега су многе архијерејске катедре заузели такође Грци. Патријарх је почео да више борави у Цариграду више него у Јерусалиму. Природна последица оваквог стања је борбе за утицај у цркви између локалних Арапа и Грка. Она је захватила Светогробско братство, које је такође јелинизирано, и у XIX веку било скоро у потпуности састављено од Грка.
Тако, у овом периоду, јерусалимска црква, упркос аутокефалности, дуго је живела под јаким утицајем грчким утицајем, док су само ниже свештенство и верници користили арапски језик. То је, наравно, ометало развој црквеног живота у Јерусалиму.
До почетка XVIII векa у саставу ове Патријаршије било је 6 митрополија, 7 архиепископија и 1 епископија. Неки од ових катедри постојале су само номинално иначе, другачије не би могле да постоје. Све епархије покривале су веома мали географски простор и броја верника у њима био је од 100 до 400 људи.
Јерусалимска патријаршија у XIX и XX веку. Успостављање руске православне мисије у Јерусалиму (1847)
Положај православних хришћана у Палестини, посебно се погоршава током грчког ослободилачког устанак (1821 - 1829). Он је био средиште националног - ослободилачког покрета, који је окупио све балканске земље око идеје независности. Видевши активност Грка, Турци покрећу прогон свих Блискоисточних Патријаршија, и нагло повећавају намете на хришћане.
Ситуација је побољшана почетком египатске владавине у Палестини (1833. г.). Нови владар, Ибрахим паша, син Мухамеда Алија, показао је великодушност и праведност према хришћанима, укинио је одређен број илегалних такси и пореза за хришћане и црквене институције.
На почетку XIX века јерусалимски патријарси Антим (1788 - 1808) и Поликарп (1808 - 1827), више пута су апеловали за финансијску помоћ код Светог Синода Руске Православне цркве. Захваљујући донацијама, послатим из Русије, патријарх Атанасије IV (1827 - 1844) успео је да отвори пет народних школа, верску школу,и да врати дугове манастира Светог Гроба.
Под утицајем Русије 1845. године за патријарх јерусалимског, изабран је Кирило II (1845 -1872) - један од великих светитеља Цркве Сиону, у Јерусалиму је направио резиденцију патријарха, и био је први поглавар који после дужег времена борави у Јерусалиму.
Патријарх Кирило наставља изградњу цркава, отворио је неколико јавних школа, прве богословске школе, у Јерусалиму је сместио болницу и штампарију. Године 1872, на иницијативу Цариграда, Кирило је свргнуо са патријарашког трона, зато што је одбио да потпише екскомуникацију бугарски епископа који су прогласили своју цркву аутокефалном од Цариграда. Ова чињеница је још један доказ хегемоније Цариграда над осталим црквама.
У време Кириловог патријарховања у Светој Земљи је дошло до затегања односа између римокатолика и православних. Делатност папе је имала за циљ јачање његовог утицаја и контроле над светим местима.Године 1846, обновљена је латинска јерусалимска патријаршија, основана још у време крсташа, која је располагала великим новчаним средствима. Године1847, било је сукоба између непријатељског грчког и латинског свештенства због Витлејемске пећине. Постепено је конфликт између православних и римокатолика постао толико видљив да је довео до Кримског рата (1853 - 1856).
У време патријарха Кирила на иницијативу руске владе основана је Руска Православна Мисија (1847), чији је главни циљеви су били подршка измученој јерусалимској цркви, јачање православља у Палестини и Сирији и пастирска брика око руских ходочасника који је дошли да се поклони светим местима. Први начелник Руске Православне Мисије у Јерусалиму, био је епископ Порфирије (Успенски). Благодарећи активности руских монаха у Палестини, дошло је мисионарења међу Арапима, од којих су многи прихватили православља. Руски мисионари су оснивали и градили цркве и манастире, док су се неки чланови Мисије међу њима и чувени архимандрит Леонид (Кавелин) и Антонин (Капустин) бавили укључиво научно-истраживачким радом.
После Првог светског рата и руске револуције везу Русије са Свете земље је прекинутс.Године 1920, Руска Православна Мисија у Јерусалиму преузета је од Заграничног (Карловачког) Синода, да би 1948. године Мисија била враћена у надлежност Московске патријаршије.
Вредност руске православне Мисије у Светој земљи је пре свега у чињеници да је дошло до братске везе између Русије и Јерусалима, она је представљала православље пред многим религијама у модерној Палестини, као што је и промовисала ходочашће до светих места.
У време поглавара из друге половине XIX века приметни су континуирани напори око обнове цркава и образовних институција.
До краја XIX века Патријаршија је имала довољно великих прихода, укључујући и приходе од ходочасника, са имања манастира Светог Гроба, од Подворја у Русији – Москвског, и др. Али, парадоксално, животни стандард епископа, да не помињемо доње свештенство био је изузетно низак. Парохијске цркве су такође живеле веома бедно. Према сведочанству епископа Порфирије (Успенског), често је у храмовима било старих икона, олтарских царских двери није било, док је Свети Престо био направљен од обичног камена, итд.
Број епархија на прелазу из XIX у XX века достигао је 15, број православних верника је достигао 27,5 хиљада људи.
Јерусалимска партијаршија у XX веку
Након Првог светског рата отоманска владавина је окончана, а територија Палестине је дошла у руке Енглеске,1920. година Енглеска је добила мандат од Лиге Народа да влада Палестином.
Генерална скупштина Уједињених нација основала је 1948. године јеврејску државу Израел. Директна последица овог догађаја био је арапско-израелски рат, док је територију Патријаршије била подељен на два дела - један унутар Израела, а други - у Јордану.
Од 1981. до 2000. године на челу јерусалимске цркве био је патријархом Диодор I. У његово време настављена је активна грађевинска делатност Јерусалимске Патријаршије, посебно у цркви Васкрсења Христовог, саграђена је патријаршијска школа, парохијски дом у Акаби (Јордан), обновљен је срушени манастир Светог Архангела Михаила у Јафи.
Године 2001, устоличен је нови поглавар јерусалимске цркве Патријарх Јерусалима и све Палестине Иринеј. Патријарх Иринеј (у свету Емануел Скопелитис) рођен 1939. gодине, дипломирао је на Богословском факултету Универзитета у Атини. Године 1979, именован је за егзарха јерусалимске цркве у Атини.
Комуникација руског народа са Свете земље је почела одмах после крштења Русије. Пре свега, ови односи су ходочасник карактер (на пример, "хозхение" у Светој Земљи, игуман Данијел у 1104 - 1107 гг; Ходочашће Руски принцеза Свети Еупхросине од Полотск у 1167, путовања Василија Григоровицх Барски у КСВИИИ веку итд.. .)
У вези оживљавања Пуске Православне Мисије у Јерусалиму, у XX веку се обавља контакт Московске Патријаршије и Јерусалима.
Године 1989, у Москви је оновљена активност Подворја јерусалимске патријаршије у храму Св. Апостола Филипа. Ово Подворје је било отоврено од 1818. до 1918. године.
У Пролеће 1991, руски патријарх Алексеј II посетио је Свету Земљу. Године 1997, учествовао у прослави 150. годишњице Православне Мисије.
У јануару 2000, у Јерусалиму је патријарх Диодор угостио делегацију православних поглавара свих помесних цркава, у циљу заједничке прославе 2000-годишњице Рођења Господа Исуса Христа.
Канонска јурисдикција јерусалимске патријаршије се протеже на Израел, Јордан (древни Декапољ), Сирију и Арабију. Јерусалимска патријаршија има и егзархе у Атини, Константинопољу (Истанбулу) и на Кипру. У надлежности цркве у Јерусалиму је такође и Синајска архиепископија, која има статус аутономије.
Јерусалимска Патријаршија је организовани као манастирско братство. Игуман Светогробског братства је патријарх, а чине га сви епископи, архимандрити и јеромонаси јерођакони, монаси и искушеници из целе патријаршије.Чланови братства поред мисионарења, старају се обављају велике хришћанске светиња које се у вези са животом Спаситеља, цркву Васкрсења (Светог Гроба, или Голготе ), гроб Пресвете Богородице у Гетсиманији, храм на месту Вазнесења Господњег на Јелеонској гори и пећину Христовог рођења у Витлејему.
Године 2005, патријарх Иринеј је свргнут са трона због продаје црквене земље Јеврејима. Уместо њега за поглавара је изабран Теофил III.
Патријарх Теофил је рођен у Месинији, на Пелопонезу, Грчка. У Јерусалиму живи од 1964. године.Служио је више од десет година у чину архиђакона. Од 1991. до 1996. године служи као јеромонах у Кани Галилејској. Студирао је теологију на Атинском универзитету, а магистрирао је у Дураму. Студирао је и на Јеврејском универзитету у Јерусалиму.
Поред грчког, говори енглески, арапски и јеврејски језик.
Архијереји и најстарији архимандрити су чланови Светог Синода, којим председава патријарх. Његова Титула гласи: „ Патријарх Светог Града Јерусалима и целе Палестине, Сирије, Арабије, Пере Јорданске, Кане Галилејске и Светог Сиона.“ Резиденција патријарха, такозвана Мала Галилеја, налази се на Маслинској гори.
Данас има око 200 хиљада, а преко 90% су Арапи (подаци из 1996. године).
У Светом Граду и његовој околини има укупно 18 мушких и 4 женска манастира, али већина манастира у Јерусалиму и другим местима у Палестини немају житеље, они углавном служе као места где ходочасници могу да се одморе.
Извор: Епархија нишка
