Презвитер Бобан Стојковић: Антиохијска Патријаршија

Још од времена Апостола Павла Антиохија је била центар апостолске мисије, што је вероватно утицало на велико поштовање међу црквама, које су основали мисионари који су долазили из Антиохије. Очигледно, духовни ауторитет Антиохије утврђен је пре свега апостолском традицијом, мисионарском делатношћу антиохијске заједнице, као и ауторитетом најзначајнијих антиохијских епископа и богослова.

Оснивање града Антиохија. Настанак Цркве у Антиохији

Град Антиохију је основаo први цар из династије Селевкида (305/04 - 281. године пре Христа ) Селевк I Никатор, око 300. године пре Христа (други назив био је Антиохија на Оронту, садашњи назив је Антакиа).

Године 64, пре Христа, Антиохија, као и цела Сирије, улазе у састав Римског Царства и губе своју независност. Од 27, године пре Христа, Сирија постаје једна од источних провинција са центром у Антиохији. Становништво града су углавном чинили Сиријци и Грци, а било је и Јевреја.

Први помен Антиохије у Новом Завету је везан за догађај о избору седморице ђакона (Дел. ап. 6), од којих је један Никола из Антиохије, хришћанин из незнабоштва. Бежећи од прогона, хришћани су проповедали Јеванђеље Јеврејима (Дел. ап. 9, 19), али су у Антиохији обраћеници у хришћанство међу домороцима Кипра, проповедали међу Грцима, и „. . . велики број их поверова и обрати се Господу“ (Дел. ап. 11, 20 - 22). Дакле, у првој деценији после Васкрсења Спаситељевог настала је Антиохијска црква. Званична година оснивања ове цркве је 37, а њен први епископ био је свети Апостол Петар (45 - 53), који је овде проповедао Јеванђеље заједно са апостолима Варнавом и Павлом. У Дамаску, хришћани су Апостола Павла у котарици спустили преко зидина, тако да се на тај начин спасио од руку Јевреја (2. Кор. 11, 32). Наследник апостола Петра у Антиохији био је свети Евод (53 - 68), а затим познати свети мученик Игњатије Антиохијски (68 - 107).

У Антиохији раније него у другим хришћанским центрима, развијена је добро организована црквена хијерархија коју је предводио епископ.

У периоду гоњења Антиохијска црква даровала је велики број дивних и светих мученика за веру, а посебно у време царева Филипа Арабљанина и Деција Трајана. До средине III века aнтиохијска катедра је имала првенство части на Истоку, из тих разлога у III и IV веку овде је сазван један број помесних сабора, чије одлуке имају важност за целу Црку. Од тих 10 помесних сабора, најважнији је сабор из 268. године када је осуђен и лишен епископског достојанства Павле Самосатски, који је у својој јереси порицао пуноћу божанства Христовог.

У другој половини III века у Антиохији се стварају услови којим постаје главни теолошки и научни центар. Овде је основана једна од најпознатијих хришћанских богословских школа, коју је основао преобраћеник у хришћанство софиста Малхион, противник Павла Самосатског. Између 260 – 265. године у Антиохију се појављује познати хришћански теолог и писац презвитер Лукијан († 312), који је такође учествовао у формирању антиохијске школе, и допринео систематизацији богословског учења. Ова школа ће имати важну улогу у богословским споровима у доба Васељенских Сабора.

Аријански и христолошки спор. Јаковитски раскол

На Првом васељенском сабору 325. године у Никеји, осуђено је Аријево учење. Антиохијску цркву представљао је епископ Евстатије. Никејски сабор усвојио је учење да је Бог Син једносуштан Богу Оцу, и шестим правилом потврдио чување традиционалне повласти које има црква у Антиохији.

У Антиохији као и у Александрији долази до борбе између аријанаца и њихових противника. Већина помесних сабора у Антиохији бавила се питањима око аријанске јереси. На једном од њих(између 327. и 330. године) збачен је епископ Евстатије, један од највећих браниоца православља у Никеји. За епископа је избаран Павлин Тирски 330. године, који је после неколико месеци збачен, а на његово место дoведен аријанац Евлавије. Од тада дуго времена је антиохијска катедра била под аријанцима.

Ситуација се променила када је никејска вера постала званична религија након што је на престо Константинопоља ступио цар Теодосије I Велики.

Пети век је обележен христолошким споровима. Још у IV веку антиохијско богословље формира посебан правац, чији су оснивачи били Диодор Тарсијски и његов ученик Теодор Мопсуестијски. Године 428, ученик Теодоров презвитер Несторије изабран је за патријарха цариградског, који почиње са изражавањем својих радикалних теолошких идеја, што је довело до јереси о одвајању двеју природа у Христу. На Трећем васељенском сабору у Ефесу (431) лажно учење Несторијево је осуђено, а он (Несторије) свргнут и послат у прогонство. Антиохијска делегација од 34 епископа на челу са епископом Јованом је закаснила на отварање Сабора, и није имала никакву улогу у томе.

Јерес архимандрита Евтихија (монофизитство) захтева је заједничке напоре православних ради заштите истинског учења о Христу, зато је и 451. године у Халкидону сазван Четврти васељенски сабор.

Антиохијска делегација на Четвртом васељенском сабору била је једна од најбројнијих (113 епископа од укупно 450 саборских отаца). Међутим, монофизитство је у Сирији већ било дубоко укорењено. Патријарх антиохијски Мартирије (око 459 – око 470) први је започео борбу против ове јереси, која се брзо раширила у Северној Месопотамији. Након Мартирија на трон антиохијске цркве долазе монофизити, почевши од патријарха Петра Гнафевса, који је први пут на трону био од 469. до 471. године . Патријарх Петар почео је са увођењем неких новина у богослужење, и певање Трисветог са додатком „који си распет за нас. “

Монофизитска линија антиохијских патријараха завршава се патријархом Сергијем Телским (50-их година VI столећа).

Византијски цар Јустинијан који је подржавао православне епископе, одлучио је да изолује све епископе антихалкидонце, како не би имали прилику да рукополажу своје присталице. Године 542/43, у Константинопољ је дошао гувернер арапских држава Харис- ибн Џабала. Он је апеловао на покровитељку монофизита царицу Теодора да дозволи рукополагање 2 - 3 епископа за његове поданике Арапе. Као резултат овога, монофизитски епископи су могли да у епископски чин посвете два сиријске монаха – Јакова Варадеја и Теодора. Недуго после примања хиротоније Јаков је прошао широм Истока, рукополажући многи епископа. На овај начин, поред постојеће црквене хијерархије, појавила се и нова, која не признаје одлуке Четвртог васељенског сабора. Као резултат овога, на средини VI века становништво Сирије било је подељено на два вероисповедања: 1) монофизити, који су били познат као јаковити (по Јаков Ел Варадеју) са својом јерархијом, и 2) православни, које монофизити називали мелхитима (царски) због подршке коју су цареви пружали халкидонском вероисповедању.

У Цариграду 553. године сазван је Пети васељенски сабор, разговарало се о више истакнутих православних теолога антиохијске школе (Теодору Мопсуестијском и Иви Едеском), и поново је осуђено Несторијево учење. Већина учесника је била управо из антиохијске цркве.

Када се појавила монотелитска јерес, која је осуђена на Шестом васељенском сабору (680-681 године) у Цариграду, присталице ове лажне доктрине биле су концентрисане у Либану, где су основали своју цркву.

Дакле, као резултат теолошких спорова V – VII века, на територији Антиохијске Православне Цркве појављују се верске групације несторијанаца који су формирали сиро-персијску (сиро-халдејску) цркву; монофизити, који су формирали сиријско-јаковитску црква и монотелити, који оснивају маронитску цркву у Либану. Све ове верске групације постоје и данас. Све у свему, настанак ових цркава догодио се на националној основи.

Унутрашње стање цркве у Антиохији од I до VI века

Током административне реформе крајем III – IV века Антиохија је постала престоница огромне римске префектура Истока, спајајући Блиски Исток, Малу Азију и Тракију. Она је такође центар источне дијецезе, која је обухватала провинције Сирије, Киликије, Месопотамије, Палестине и острва Кипра.

Почевши од првих векова хришћанства, Антиохијска катедра заузимала је четврто место после Рима, Цариграда и Александрије, а после раскола Римске цркве - треће. Предстојатељ Антиохијске цркве је првобитно називан једноставно епископ, на Четвртом васељенском сабору добија титулу патријарха. Прва званична употреба титуле патријарх за поглавара антиохијске цркве десила се у време Флавијана II (498 - 512).

Четврти васељенски сабор је такође јурисдикцији јерусалимске цркве доделио катедру у Кесарији Палестинској, која је до овог времена била једна од епархија Антиохијске цркве. Од тог времена, јурисдикција патријарха јерусалимског, почела је да доминира палестинском територијом. Дакле, коначно су успостављене географске границе Антиохијске цркве, она у својој надлежности има 12 римских провинција (што одговара савременој Сирији, Либану, југо-истоку Турске, Ираку и Арапском полуострву). Од тог времена, поглавар Антиохијске цркве у титули добија и назив „ . . . антиохијски и целога Истока. “

У V и почетком VI века из Антиохијске православне цркве настају три помесне цркве. Чињеница да је још у давна времена утицај Антиохијске цркве проширен и изван Римског Царства. Ово се посебно односи на Иран, Грузију, а можда и Јерменију. Средином V века одвојила се и постала аутокефална, православна црква у Грузији.

Друга аутокефална црква је била црква на Кипру, где је епископ формално био подређен антиохијском патријарху, после уласка Кипра у састав дијецезе Истока. Одлукама Трећем васељенског сабора (431. године) и званично је потврђена аутокефалност цркве на Кипру.

Трећа аутокефална црква која је настала из Антиохијске цркве била је, како је већ речено, Црква у Јерусалиму.

У IV-V веку у Антиохијској цркви формира се аутентична литургијска традиција (захваљујући делима Светог Јована Златоустог, Светог Романа Слаткопојца из Нисибина, Светог Јефрем Сирина из Емеса), која постаје доминантна на целом Истоку.

Један од најважнијих области развоја Цркве у Антиохији у најранијем периоду је монаштво. Међу антиохијским монасима јављају се посебни подвижници који су себе зазидавали, или који су живели у резервоарима (подземним складиштима за воду), уз ношење тешких ланаца. У V веку када долази до јаче манифестације аскетизма, тада и настаје столпништво, подвиг пустињака на планини или на стубу. Најпознатији подвижник ове врсте подвига био је преподобни Симеон Столпник († 459), поставши оличење светости у Антиохији.

Средином VI века Персијанци освајају Антиохију. Године 540, персијска војска шаханшаха Хосрова I Ануширвана извршила је инвазију на Сирију и уништила Антиохију, а већина становника била је одведена у заробљеништво.

Године 610, када на византијски престо долази цар Ираклије, Персијанци, под вођством шаханшаха Хосрова II Парвиза покрећу нове инвазије. Антиохија и Дамаск били су поново освојени. Мир склопљен посредством цара Ираклија био је прилично нестабилан.

Антиохијска Патријаршија у време арапског ропства и крсташких ратова

Арапско ропство (634 - 969) и други византијски период (969 - 1084)

У време када Арапи започињу своја освајања 30-их година VII веку, почиње тежак период за Византијско царство. Његове источне покрајине постаје лак плен за Арапе, тако је 638. године пала Антиохија, а 639. године Едеса. Једино острво у мору исламске власти, где је остала хришћанска управа био је Горњи Либан. Сиријски монофизити су радо подржавали Арапе, као победнике православног цара.

Православни хришћани су доласком муслиманских освајача изгубили сва права, било им је ускраћено право да обавља јавну функцију, били су обавезни да плате харач и ђизију (као и остали немуслимани), забрањена је православна мисионарска активност. Многе цркве су конфисковане и претворене у џамије.

Број хришћана у Сирији под арапским ропством је остао значајан до краја XI века.

Од VII века антиохијски поглавари су постављани у Константинопољу, одакле су покушали да управљају својом црквом, не ризикујући да се појаве на арапској територији, међутим на овај начин се изгубио живи контакт са паством. Другим речима, 30-тих година VII века продужава се период антиохијског патријарха у егзилу. После смрти патријарха Георгија II (око 702. године) завршава се овај период антиохијске цркве.

Године 742, калиф Хишам дозволио је да се за патријарха антиохијске цркве изабере Сиријац Стефан III (742 - 744). Арапскe власти у овом периоду активно узимају учешћа у избор патријарха, постављајући одане им људе, па чак и хришћане, који и нису били у клиру.

Иконоборачки покрет који је захватио Византију, наишао је на оштра противљења православног Истока. Први који је образложио оправдање поштовање икона био је грађанин Дамаска преподобни Јован у VIII веку. Иконоборство је 764. године било предато анатеми источних патријараха. Сирија и Палестина постају упориште православног отпора иконоборачком учењу.

Године 750, династију Омаида свргла династија Абасида. Нова династија показала се релативно добром према хришћанима. Када је 762. године центар политичког живота пренет из Дамаска у Багдад, духовни центар хришћана и даље је био у Антиохији. Из Багдада је протеран православни епископ, а несторијанци добијају свога епископа.

Калифат Абасида 30-их година X века почиње да се распада и дели на мање независне државе-емирате. У таквим околностима, Византија је успела да поново освоји острво Кипар и Крит, Киликије и Северну Сирији. Тако да на крају десетог века, на Блиском Истоку, доминирају две велике силе: Византија и египатски халифата Фатимида. Границе калифата и Византијског биле су на територији Сирије, која постаје тзв. тампон зона.

Византији је успела да 1031. године поврати Едесу, што је довело до тога да готово половина територије Антиохијске Патријаршије буде под влашћу Византије.

Крајем X - XI века Антиохија је била један од највећих центара хришћанске јелинске и арапске културе. Око Антиохије формирала се група манастира, где су монаси учили грчки, грузијски, арапски и јерменски језик, и на тај начин активан литерални допринос. Најзначајнији од византијских писаца био је преподобни Никон, црквени писац друге половине XI века. Важна прекретница у историји арапско-хришћанске књижевности је дело антиохијског ђакона Абдалахома ибн ал Фадлома, средином XI века, а то је прва комплетна арапска редакција Библије.

Ера Селџука и крсташки ратови (1085 - 1291)

У другој половини XI века на Блиски Истоку долазе Турци Селџуци, који 1081. године оснивају свој султанат са седиштем у Никеји (држава је постојала све до 1307. годоне). Успостављање владавине Селџука не повлачи значајно погоршање социјалног статуса локалних хришћана.

Већа претња за православне хришћане била је инвазију Латина, крсташа, која је започела 1096. године. Већ 1098, Латини на територији Сирије оснивају Едеску грофовију, док антиохијски патријарх Јован IV Оксит (1089 - 1100) бива затворен. Исте године (1098. ) крсташи освајају Антиохију, која долази под власт једног од вођа Првог крсташког рата Боемонда тарентског. Поред латинске државама у Едеси, на подручју патријаршије било је још грофовије Триполију и кнежевине у Антиохији. У самој Антиохији основана је латинска катедра, док су антиохијски поглавари поново битани у Цариграду, где су и боравили. О овим поглаварима постоји мало података, чак су и непозната имена многих. Без сумње је то са су скоро сви били пореклом Грци.

Постепено, доминација крсташа била је све слабија. Европска крсташи одгурнувши од себе потенцијалне савезнике - источне хришћане, били су осуђени на пораз у борби против исламског света, који је поседовао боље војне и демографске ресурсе.

Мамелучки султан Египта Бејбарс 60-их година XIII века започиње серију ратова против крсташа у Киликијској Јерменији. Године 1268, његове трупе су заузеле Антиохију поразивши притом и и Латине и Грке. Десетине хиљада Антиохијаца је убијено, остали су одведени у ропство. После овог догађаја патријарха Антиохије више се није враћао у своје место столаовања. Седиште патријаршије од средине XIV векa je у Дамаску.

Ера крсташких ратова и инвазија Мамелук је прекретница у историји Патријаршије. Хришћани, који су у XI веку представљали најбројнији део становништва Сирије и Палестине, 200 година касније постају само једна од етно-конфесионалних група.

Владавина Мамелука (1291 - 1516)

До краја XIII века цела територија Сирије је део египатског султаната Мамелука. Верска политика Мамелука уопште имала је много већи степен толеранције од других старијих муслиманских династија. Ипак, XIV и XV век је „мрачно доба“ у историји Антиохијског Патријархата, који карактерише општи пад, пад морала, престанак летописне књижевсности, карактеристичне за блискоисточне хришћана, тако да је врло мало познато о историји православне цркве у Сирији. Не постоје никакви подаци о патријарсима из прве половине XIV века.

У првој половини XV века Антиохија је била укључен у процес уједињења Западне и Источне цркве, који је кулминирала Флорентинском унијом 1439. године. Добро је познато каква је била субдина овакве уније. Године 1443, антиохијски патријарх Доротеј I (1434/35 - 1451), заједно са патријарсима Александрије и Јерусалима и званично одбацује унију са римокатолицима.

Пре ере арапских освајања антиохијска патријашија је у свом саставу имала 150 епархија, укључујући и 12 митрополија. У XIV и XV веку број епархије, по штурим историјским подацима не прелази више од 15 до 20.

Период Османске владавине (1516 - 1918)

Након коначног освајања Византије (1453), у Малој Азији на светску сцену ступа нова светска сила - Отоманско Царство. Као резултат освајања султана Селима I (1512 - 1520), Сирији од 1516. године, а сходно томе и подручју Антиохијске патријаршије више од 400 долази пос власт Порте. Изузетак представља Горњи Либан са претежно хришћанским становништвом, који остаје полу-независтан од Турака.

У првим вековима отоманска држава била је верски толерантна. Православни хришћани у царству уживали су посебне привилегије у односу на друге грађане немуслиманске вероисповести. Али у стварности ова права и повластица су турске власти константно кршиле. Посебно су хришћани страдали у време политичке нестабилности у империји, током интерних борби локалних паша, групних јаничарских побуна и нереда.

Током овог периода православни су имали важну улогу у градским заједницама . Они су имали јасну унутрашњу организацију, на чијем челу је елита, локално свештенство, власници занатских радњи, трговци и хришћански званичници отоманске администрације. Ова заједница је представља праву политичка сила, они су утицали на избор високог свештенство, укључујући и патријарха. Најважнију улогу имале су заједнице Дамаска и Халеба. Ривалство ових заједница је често доводило до унутрашњег превирања у цркви, нарочито када је у питању био избор патријарха, једна заједница је имала свог а друга заједница, пак свог каднидата, (на пример, конфронтација око избора Јоакимa III или Макарија I, завршила се Макаријевим повлачењем). Понекад се у ову борбу укључивале и турске власти.

Ако је више свештенство, укључујући и патријарха било грчко, онде је ниже свештенство била састављена од Арапа.

У доба отоманске власти на преласку из XVII у XVIII век седиште Патријаршије пренето је у нови регионални центар - Бејрут, који је постао један од главних центара арапско-православне културе.

Пострадавши од отоманског јарма, антиохијска црква је ради побољшања свога материјалног стања усмерава наде ка Русији. Године 1585 – 1586, антиохијски патријарх Јоаким II Дaу (1581 - 1592) предузео је путовање у Русију ради скупљања помоћи, како би могао да плати огромне дугове своје цркве. Касније, он је заједно са другим источним патријарсима потврдио уздизање Руске Православне Цркве у ранг патријаршије.

Руско-сиријски односи свој процват и врхунац добијају у време антиохијског патријарха Макарија III (1647 - 1672). У периоду 1652 - 1659 године Макарије је предузео једно дуго путовање, приликом којег је био у посети између осталог и Украјини и Русији, где се сретао са многим политичким и црквене личностима, око финансијске помоћи цркви у Антиохији. Присуствовао је Сабору Руске Православне Цркве 1655. године. Друга његова посета Русији везана је за његово учешће на Московском Сабору 1666 - 1667. године. Као резултат ових посета дошла је значајна финансијска подршка из Русије, тако да је патријарх могао да изађе из дугова и покрене велику изградњу. Међутим, после његове смрти, антиохијска црква је скоро прекинула сваку везу са Русијом.

Унијатски раскол

Још од периода крсташких ратова у Сирији почиње са деловањем римокатоличка мисија. Они су се ослонили на подршку либанске маронитске заједнице, која је традиционално оријентисани према Европи. Главни центри латинске пропаганде постали су сиријски приморски градови и Халеб - центар међународне трговине. Са растом моћи западних сила и налазећи се под владавином Турака, патријарх Антиохије је био приморан да финансијску помоћ на Западу. Патријарх Игњатије II (1619 - 1633/34), године 1631, и формално признају примат Рима. ПОвећањем европског утицаја на Блиски Исток, унијатска пропаганда међу православним Арапи постиже већи успех. Под латинским утицајем је такође и део свештенства: 1683. године унији је пришао и митрополит Тирско-Сидонски Јевтимије ас-Саифи († 1723), док 1716 . године са Римом се зближио и патријарх Кирилo V (1672 - 1720).

Раскол се почео јављати 20-их година XVIII века. Наиме, 1724. године за антиохијског патријарха изабран је митрополит Серафим Танос, који је устоличен на патријаршијски трон под именом Кирил VI, и одмах признају примат папе. У исто време, Сабор Цариградске цркве за патријарха поставља Силвестра.

Дакле, јаваља се двојна паралелна јерархија. Кроз цео XVIII век било је сукоба православних и унијата. Унијати више од 100 година нису званично били признати од стране турских власти.

Током грчког устанак 1821. године интензивирају се насилним прогон православних у свим провинцијама царства. Унијати, осетивши да се политичка клима променила интензивирају своју делатност, и 1827. године под притиском власти цела амидска епархије антиохијске аатријаршије прихвата унију.

XIX век

На почетку XIX века Сирија и Либан долазе под власт египатског намесника Мухамеда Алија. Његов долазак на власт је донео нови талас репресије православног становништва.

У првој половини XIX века у време патријараха Серафима (1813 - 1823) и Методија (1823 - 1850) још једном се Русија укључила у материјално помагања ове страдалне цркве. Године 1842, у Русију је ради прикупљања помоћи за образовне институције и изградњу храмова послат митрополит гелиопољски Неофит. Поред велике донације, 1848. године од стране Руске Православне Цркве је одобрено да се отвори Подворје Антиохијске патријаршије у Москви, у храму Вазнесења Господњег, који се налази на Илинки.

Број православних расте 40-их година XIX века и то од 60 до 110 хиљада, што је 8 - 9% од укупног броја становника Сирије, број свештеника је био од 280 - 300 људи, а епископа и митрополита од 20 - 25.

Oд средине XIX века на Блиском Истоку почињу верски сукоби и масакри хришћана, без преседана. У Сирији су непријатељства праћена масакрима била присутна међу заједницама Маронита, Латина, и православних. Највећи од њих догодио се у Дамаску 1860. године, туча која је избила на пијаци између православних и муслимана, завршена је уништењем у дванаестодневном пожару великог дело хришћанске заједнице и уништавањем свих цркава. Међу хришћанима је било око десетине хиљада убијених, зато је и данас у Антиохијској православној цркви 10. јул дан сећања на жртве масакра у Дамаску 1860. године.

Неопходно је напоменути да у XIX веку православни народи Средоземља постепено почињу са враћање своје националне црквене јерархије. У Антиохијској и Јерусалимској Патријаршије почиње борба за повратак архијереја арапског порекла на највишим позицијама. Ова борба је у Антиохији кулминирала 1891. године када је грчка страна уз велике тешкоће успела да за патријарха изабере таворског митрополита Спиридона. Међутим, већ 1898, био је приморан да се повуче, а сукоб грчких и арапских епископа је обновљен.

Коначно године 1899, борба је завршена победом арапске групе, за патријарха је изабран Мелетије (1899-1906), чији избор није прихватио Цариград.

На крају XIX века oвој патријаршија је много помогло „Императорско Православно Палестинско друштво“ основано 1882. године у царској Русији. Први задатак овог друштва био је стварање мреже образовних институција у Палестини, Сирији и Либану. Захваљујући активности друштва у периоду од 1895. до 1910 . године у Либану и Сирији отворено је 77 школа за 10 хиљада ученика. Године 1900, у Баламандском манастиру је отворена Богословија, где се учило по руским системима.

Крајем XIX и почетком XX века под Антиохијском Патријаршијом је било 13 епархија, 17 манастира (од њих епархијских - 12, ставропигијалних - 5); парохијске цркава – око 400, православно становништво бројало је око 160 хиљада душа.

Пошто је Отоманско царство у Првом Светском рату доживело пораз, од 1918. године престало је да постоји.

Антиохијска Патријаршија у XX веку

У јесен 1918. године Сирији и Либану долазе британске трупе. По одредбама Версајског споразума из 1919, ове територије су под контролом Француске, и сада су у статусу француског протектората.

По одредбама конференције одржане у Лозани 1923. године део територије Антиохијске Патријаршије (Киликија, Едеса и Мардин) постају саcтaвни део Републике Турске. У касним 30-им годинама XX века француске власти предале су Турској област Александрета (Искендерун) са Антиохијом, древним седиштем Патријаршије. Од тада, овај град носи турски назив Антакиа. Ова чињеница која још увек није званично призната од стране Сирије, значајно је погоршала стање локалног становништва.

Године 1920, француски власти извајају из такозване Сирије, тзв. Велики Либан (бивши аутономни Горњи Либан), где су већину становништва чинили хришћани, међу којима су Французи насељавају лолајне им Мароните. У међувремену, сиријски националисти, укључујући и неке православне заједнице и православне епископе, подржавају планове арапског националног ослободилачког покрета.

Патријарх Григорије (1906 - 1928) успео је да изглади ове контрадикције. Али после његове део либанских православних хришћана заложио се за стварање аутокефалне цркве Либана, тврдећи да је аутокефалност црква логична последица политичке независности. Ови напори били су подржани од стране француских власти, али налазе упорну опозицију у Сирији. Као резултат интензивних преговора у Бејруту и Захли (1929. године), обе стране су се слажиле да седиште Патријаршије остане у Дамаску. Врло дуга процедура око избора новог патријарха завршена је тек у фебруару 1931. године у Бејруту, када је изабран кандидат либанске партије митрополит Арсеније (Хадад). У исто време у Дамаску на патријаршијском престолу, био је изабран триполски митрополит Александар III . После Арсенијеве смрти (јануар 1933. године), Александар је ујединио целу патријаршију под својом јурисдикцијом.

Патријарх Александар III (1931 - 1958) стајао је на позицији арапског национализма. Многи православни заједно са муслиманима заговарали су независност Сирије, подржаваћи арапски национални покрет. Године 1940, у Дамаску је формирано језгро арапске националистичке партије „Баас“, чијим деловањем је 1941. године Француска је приморана да прогласи формалну независност Сирије и Либана, а 1947. године да коначно повуче своје војнике из обих земаља.

Упркос слабљење руско-арапских односа након Октобарске Револуције у Русији, контакти између Русије и Антиохијске Православне Цркве су настављени. Патријарх Александар III у години почетка Другог светског рата апеловао на хришћане широм света, тражећи подршку од Русије и њеног народа. Године 1948, у Москви je поново отворено Подворје Антиохијске Цркве, које је од 1929. године било затворено.

Патријарх Александар посетио је Москву четири пута, учествовао у устоличењу патријарха Алексија I (1945), и на прослави 40 година од обнове Патријаршије (1958).

Заузврат, патријарх Алексије је 1945. године за време свог путовања по Блиском Истоку, у пратњи патријарха Антиохије посетио Бејрут и Дамаск.

После смрти Александра III (1958) за патријарха је изабран као најстарији по посвећењу епископ Теодосије VI (1958 - 1970). Године 1959, посетио је Москви, где је на празник Богојављења служио Свету Литургију на арапском, грчком и словенском језику, такође је посетио Лењинград, Кијев и Одесу. Патријарх Теодосије ојачао је унутрашње стање Антиохијске цркве.

Године 1970, за његовог наследника изабран је Илија IV (1970 - 1979), који је уз много напора ојачао јединство епископата, свештенства и верника. Један од највећих проблема је био централизација црквене владе. Године 1972, захваљујући патријарху Илији усвојен је нови, и сада постојећи Статут Антиохијске Православне Цркве. Патријарх Илија се упокојио у 65. години живота, 1979. године.

Данашњи поглавар Антиохијске Православне Цркве Игњатије IV (Хазим) изабран је 1979. године. Његовa Светост патријарх Игњатије рођен је 1920. године у православној арапској породици. Године 1942, он је био један од организатора православне омладине, покрета који се развио у Либану и Сирији током Другог Светског рата. Од 1945. године студирао је на Теолошком Институту Св. Сергија у Паризу, 1961, рукоположен је од палмирског епископа.

Под вођством патријарха Игњатија Антиохијска цркве је доживела реформу, која је допринела обнови монашког живота, изградњи многих нових храмова и манастира, као и обнова древних манастира. У Антиохији је обновљен храм Светих Апостола Петра и Павла. Највећи успех патријарха Игњатија је био је отварање Баламандског Универзитета у Либану.

Патријарх Игњатије активно развија контакте са другим помесним православним црквама, док је дуги низ година био члан Централног комитета Светског Савеза цркава.

Под јурисдикцијом Антиохијске Патријаршије налазе се: Сирија, Либија, Ирак, Кувајт, Саудијска Арабија, Иран, Јужна Турска, један број епархија у Европи, Северној и Јужној Америци и Аустралији.

Највишу власт у Антиохијској цркви у питањима вере, права и управљања чини Свети синод од 20 митрополита. Синодом председава патријарх, који обављају највишу извршну власт. Његова титула гласи: " „Његово блаженство патријарх Велике Антиохије, Сирије, Киликије, Месопотамије, и свег Исток, отац отаца, пастир пастира. “

Резиденција патријарха налази се у Дамаску. Број верника је око 5 милиона људи.

Извор: Епархија нишка