Пажљиво проматрајући ово велико дело Божије - мислим на целу видљиву творевину - ми га хвалимо и дивимо му се. Њу пажљиво испитују и јелински (незнабожачки) мудраци, па јој се такође диве и узносе јој похвале. Ми то, међутим, чинимо у славу Творца а они противно Његовој слави, јер су се безбожно поклонили творевини а не Творцу (в. Римљ. 1; 25).
Исто тако, ми тумачимо (разјашњавамо) пророчке, апостолске и отачке речи на корист људима и у славу Духа који је говорио кроз пророке, апостоле и оце. Њих тумаче и предводници јереси које су се појавиле у зла времена, али они то чине на штету оних који су се за њима повели, и удаљујући се од истине која је у благочашћу (побожности), користећи се речима Духа против Духа. И у самој речи еванђелске благодати, која је узвишена и одговара зрелом (досл. старачком) слуху и поимању, наши богоносни Оци својим устима изглађују оно што је у њој тешко разумљиво, и чине је доступном за све нас несавршене. Као чедољубиве мајке, они зубима омекшавају претерано тврду храну, чинећи је погодном и лако прихватљивом за децу која су још на грудима, јер и влага која се налази у устима мајке по телу постаје храна за децу. Тако и мисли које постоје у срцима богоносних Отаца постају погодна храна за душе људи који слушају и верују. Уста пак лукавих и по злу чувених људи испуњена су смртоносним отровом, који, када се помеша са животоносним речима (Светог Писма), чини и њих смртоносним за оне што их неразумно слушају.
2. Бежимо стога од оних који не прихватају светоотачка тумачења, него покушавају да сами од себе уведу нешто супротно. Претварајући се да поштују речи Светог Писма заправо одбацују њихово благочестиво поимање. Да, бежимо од њих више него од змије, јер змија, када окуси тело, предаје смрти оно што је пролазно, одвојивши бесмртну душу; а они (јеретици), зубима дохватају саму душу и одвајају је од Бога, у чему се и састоји вечна смрт бесмртне душе. Дакле, свом снагом бежимо од таквих људи, и притекнимо онима који саветују оно што је побожно и спасоносно, јер је сагласно Отачким предањима.
3. Ово сам сада рекао вашој љубави и дао као увод, пошто данас славимо свето Преображење Христово на гори, и треба да говоримо о светлости која се при томе појавила, а против које њени непријатељи воде велику борбу. Представимо сада нешто подробније еванђелске речи које су данас читане, како бисмо разјаснили тајну и показали истину. И после шест дана узе Исус Петра и Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на Гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице Његово као сунце (Мт. 17; 1-2). Као прво, треба појаснити следеће: после ког дана апостол Христов и еванђелист Матеј рачуна шест дана, после којих је наступио дан Преображења Господњег? После ког дана, дакле? То је онај дан, у који је Господ, поучавајући Своје ученике, рекао да ће доћи Син Човечији у слави Оца Свога, и додао да има неких међу вама што стоје овде, који неће окусити смрти док не виде Сина Човечијег где долази у Царству Своме (Мт. 16; 27-28), називајући славом Оца и Царством Својим светлост Свога Преображења. И Еванђелист Лука, показујући и још јасније излажући ово, каже: А око осам дана после ових речи, узе Он Петра и Јована и Јакова и попе се на гору да се помоли Богу. И док се мољаше постаде изглед Његовог лица другачији, и одело Његово бело и блистајуће (Лк. 9; 28-29).
4. Како се они међусобно слажу? Један јасно каже да је између објављивања и јављања прошло осам дана, док други каже: после шест дана? Слушајте па ћете сазнати. На (Таворској) гори је било осам, а изгледало је да има шест; заједно са Њим попела су се и ова тројица: Петар, Јаков и Јован, и тамо су видели Мојсеја и Илију како са Њим беседе; тако их је свеукупно било шест. Међутим, заједно са Господом невидљиво су били присутни и Отац и Дух Свети, Први - сведочећи Својим гласом, да је Он Син Његов љубљени, а Други - сијајући у светлом облаку и показујући везу и јединство светлости, како између Себе и Сина, тако и између Себе и Оца, јер се Њихово богатство састоји у повезаности и у заједничком зрачењу светлости. На тај начин шесторица представља осморицу. Као што тада шест и осам нису представљали никакву неусаглашеност, тако ни Еванђелисти - један када каже: после шест дана, а други: осам дана после ових речи - нису међусобно несагласни, него као да су нам, кроз један и други број који су на гори тајанствено и у исто време очигледно показани, пружили неки вид изображења.
5. Неко би тако, гледајући на слово, могао оправдано да нађе да су богопроповедници узајамно сасвим сагласни, јер када Лука каже: осам дана, он не противуречи Матеју који је рекао: после шест дана, јер број осам укључује и онај дан када су речи биле изговорене, и онај дан у који се Господ преобразио; и Матеј онима који разумно проучавају ствар даје то да схвате: зато је и ставио реч после, што означава следећи дан (након што је Господ изговорио поменуте речи - Мт. 16,27-28), чега код Луке нема; зато он и не каже "после осам дана", како каже Матеј, него: у осми дан. Тако, дакле, у излагањима Еванђелиста нема никаквог разилажења.
6. У њиховој привидној несагласности видљиво је и нешто друго, велико и тајанствено. Пошто сте већ боље припремљени за разумевање смисла, молим вас да усмерите пажњу на оно што ће бити речено. Зашто је један рекао: после шест дана, а други је поменуо осми дан, док је седми пропустио? Зато што велико виђење светлости Господњег Преображења припада тајни осмога дана, тј. будућег века, који се јавља после краја овога света, створеног за шест дана, и после нестајања осета који у нама делују на шест начина, јер ми имамо пет чула којима додајемо још и реч (или "мисао"; прим. прев), која изражава оно што чула примају, и представља шесту енергију (дејство) у области наших осета. Но, Царство Божије, обећано онима који су достојни, не само да је изнад чула, него и изнад речи (тј. "мисли"). Зато после чудесног прекраћивања делатности ових шест начина пројављивања енергије - чије неделање чини част седмом дану - у осми дан, силом бољег дејства, наступа Царство Божије. Ову силу божанског Духа, чијим дејством они који су достојни созерцавају Царство Божије, Господ је, како предаје божански Лука, предсказао Својим Ученицима говорећи: Заиста вам кажем: Има неки међу овима што стоје овде који неће окусити смрти док не виде Царство Божије да је дошло у сили (Мк. 9,1), што значи да ће се онима који гледају (созерцавају) подарити сила да виде невидљиво, пошто се претходно очисте од смртоносне и душегубне скверне, а то и јесте грех, чије кушање представља зачетак зла у мислима. Они који су се претходно очистили од тога неће окусити душевну смрт јер ће им, како ја мислим, сила будућег јављања (епифаније) душу и ум сачувати неоскрнављенима.
7. Има неких међу овима што стоје овде који неће окусити смрти, док не виде Царство Божије да је дошло у сили. Цар васељене се налази свуда, и свуда је Царство Његово. Када пак говори да Његово Царство "долази", Он не каже да ће доћи са неког другог места, него управо да треба да се покаже силом божанског Духа, због чега је и рекао да оно "долази у сили". Ова сила није случајна и неће се дати било коме, него само онима који стоје са Господом, тј. онима који су утврђени у вери у Њега и који су се угледали на Петра, Јакова и Јована које је Логос најпре извео на високу гору, тј. изнад ништавности наше природе. Господ се на гори јавио, како неко објашњава, делимично Сам снисходећи са Своје висине, а делимично узводећи нас из наше земне унижености - да би Необухватни, онолико колико је то могуће, био обухваћен рођеном (тј. створеном) природом. Ово јављање (Бога) никако није потчињено разуму, него је много силније и узвишеније од њега, пошто се збило силом божанског Духа.
8. Светлост Господњег Преображења није светлост која настаје и нестаје, не може се ограничити и није подложна моћи чулног опажања, мада је за кратко време и на самом врху горе била видљива телесним очима, или, како неко каже: "Променом чула коју је у њима изазвао Дух Свети тајници Господњи били су тада приведени из стања тела у стање духа". На тај су начин они, колико им је то даровала сила божанског Духа, видели ту неизрециву Светлост. Они који сада хуле на њу, пошто не разумеју, приписали су светлост божанског Преображења коју су видели изабрани апостоли вештаственој и створеној сили, и самим тим покушавају да на творевину сведу не само ту светлост, односно Божију славу и Царство, него и саму силу божанског Духа, којом се божанска јављања откривају достојнима тога. Они, дакле, нису чули нити поверовали Павлу који каже: Што око не виде и ухо не чу, и у срце човеку не дође, оно припреми Бог онима који Га љубе. А нама Бог откри Духом Својим, јер Дух све испитује, и дубине Божије (1. Кор. 2; 9-10).
9. Када је, како је речено, настао осми дан, Господ је узео Петра, Јакова и Јована и изашао на гору ради молитве. Он је увек све удаљавао, укључујући ту чак и апостоле. Молио се у самоћи, као што се догодило оног дана када је са пет хлебова и две рибе нахранио пет хиљада људи са женама и децом, а затим их све отпустио и све ученике приморао да се укрцају у лађу, а Сам отишао на гору да се помоли. Понекад је са Собом водио неколицину оних што су превасходили остале. И заиста, кад се приближавало време спасоносних Страдања, осталим ученицима је рекао: Седите ту док ја одем тамо да се помолим Богу (Мт. 26; 36), а са Собом повео Петра, Јакова и Јована. У овом случају, узевши само њих, извео их је на високу гору и преобразио се пред њима, тј. на њихове очи.
10. Шта значи "преобразио се"? Златоусти Богослов каже: "Открио им је, колико је Он благоволео, мало од Свог божанства, и тајницима показао Бога који у Њему обитава." Како каже Лука: Док се мољаше постаде изглед Његовог лица другачији; и: Засија лице Његово као сунце, како пише Матеј. Он каже: Као сунце, не зато да би неко замислио ту светлост као вештаствену, јер је то умно слепило оних који нису у стању да схвате ништа узвишеније од (видљивих) природних појава ("феномена"), него зато да бисмо ми схватили да оно што за људе који живе по чулима и виде сагласно чулима представља сунце, то за оне који живе духом и гледају духовно (на духовни начин) представља Христос, као Бог. У том боговиђењу боговидиоци немају потребу за другом светлошћу. Од вечности је светлост Он Сам, а не неко други. Какву потребу за другом светлошћу имају они који поседују највећу светлост? Тако је Он засијао за време молитве и открио изабраним ученицима ту неизрециву светлост, док су томе истовремено присуствовали и највећи међу пророцима, како би показао да је молитва узрок овог блаженог виђења, и како бисмо ми схватили да кроз приближавање Богу, које се постиже врлинама, као и кроз сјединење нашег ума са Њим, настаје и јавља се то сијање које се даје и које је видљиво свима онима што се путем усрдног творења добрих дела и чисте молитве непрестано уздижу ка Богу. Истинска и најдивнија Лепота - каже неко - може да буде видљива само ономе ко је очистио свој ум, будући да се она односи на божанску и блажену природу, и онај ко созерцава Њено сијање и благодати и сам добија нешто од Ње, као да је и сопствено лице обојио неким блиставим сјајем. Отуда се и Мојсејево лице просветлило (досл. прославило) приликом беседе са Богом.
11. Видите ли да се и Мојсеј преобразио када је изашао на гору (Синајску) и тако угледао славу Господњу? Мојсеј је, међутим, "био подвргнут" преображењу и није га извршио он сам, и то онолико колико му је мера сијања Истине допустила да види и понесе светлост Божију. Наш Господ Исус Христос је у Себи имао то сијање. Он зато није имао потребу ни за молитвом која би Његово тело озарила божанском светлошћу, него је тиме (молитвом) показао одакле ће светитељима долазити то озарење Божије и како ће га они видети, јер ће и праведници засјати као сунце у царству Оца њиховог (Мт. 13; 43). Тако ће, поставши свецело божанска светлост, као пород божанске светлости, видети Христа како божанствено и неизрециво сија, Христа Чија се божанска слава, својствена Његовој природи, јавила на гори Тавор као заједничка и Његовом телу - услед јединства Ипостаси. Тако је, услед ове светлости, лице Његово засијало као сунце.
12. Они међу нама који се хвале јелинском науком (тј. незнабожачком, хуманистичком философијом; прим. прев) и мудрошћу овога света, и који никако не желе да слушају духовне људе када је у питању учење Духа, него им се чак и противе, када чују за светлост Преображења Господњег на гори, која је била видљива апостолским очима, одмах је своде на вештаствену и створену светлост, унизујући на ту раван ову невештаствену, незалазну и свагда постојећу светлост, која не само да превазилази чула, него и моћ ума, јер, будући да су и сами приземни, не могу себи да представе нешто више од земаљског. Он Сам, Који је засијао том Светлошћу, показао је да је она нестворена називајући је "Царством Божијим" - јер Царство Божије није потчињено и створено, него је једино које није подвлашћено господарима, које је неосвојиво и налази се са оне стране (изван граница) сваког времена и века. "Царство Божије", каже неко, "не настаје и није везано за неке векове или времена". Верујемо да је такво и наслеђе оних који се спасавају.
13. Будући да се Господ преобразио и засијао, да је показао славу, блистање и ту светлост, и да ће поново доћи такав каквим су га видели ученици на гори, зар је могуће да је Он тек тада добио светлост, у виду додатка који ће да поседује у векове, али који дотле (тј. пре Свога Преображења) није поседовао? Нека је далеко од нас таква хула! Онај ко тако говори признао би у Христу три природе: божанску, људску и природу те светлости. Не, није Он показао никакво друго блистање до оно које је имао непројављено (скривено) у Себи. Он је под телом имао скривено сијање божанске природе. Према томе, та светлост је божанство и није створена. Како тврде богослови, Христос приликом Преображења није примио ништа што дотле није имао нити се изменио у нешто што пре није био, него је то учинио да би Својим ученицима показао оно што Он јесте, отварајући им очи и чинећи да слепи прогледају. Видиш ли да су очи које физички гледају слепе за виђење те Светлости? Дакле, нити је та светлост била вештаствена, нити може да се види једноставним гледањем чулним очима, него очима које су силом божанског Духа припремљене да је виде.
14. Они су били измењени, и само тако видели су измењени облик, не онај који се тек показао, него онај који је Он примио од самог сједињења са нашом природом, обоженом сједињењем са Логосом Божијим. Одатле је и Она која је зачела у девствености и родила на чудесан начин познала Бога који је од Ње рођен и носио тело; а такође и Симеон, који Га је као младенца примио на руке, и старица Ана која Му је изашла у сусрет. Божанска сила се пројављивала као кроз стаклену опну, озарујући оне којима су очи срца очишћене.
15. Зашто Он између осталих бира само оне врховне и узводи их, и то насамо? Сигурно зато да би показао нешто велико и тајанствено. Шта је велико и тајанствено било у гледању чулне (вештаствене) светлости, које је и пре узласка на гору било својствено како овима који су се попели, тако и онима који су остали доле? Зашто би им била потребна сила Духа, и, благодарећи њој, припремање или измењивање њихових очију, да би видели ту светлост, ако је она била вештаствена и створена? Зар вештаствена светлост може да буде слава и Царство Оца и Духа? Зар ће у таквој слави и Царству у будућем веку да дође Христос - тада кад не буде потребе ни за ваздухом, ни за светлошћу, ни за местом ни за било каквом, томе сличном стихијом (елементом), него када ће нам, уместо свега тога, како вели апостол, бити Бог? Ако ће да буде уместо свега, онда ће, наравно, да буде и уместо светлости. Из свега тога се, опет, показује, да је та светлост - светлост Божанства. Тако и највећи богослов од свих еванђелиста, Јован, у Откривењу показује да онај будући и непролазни (постојани) град не потребује сунца ни месеца да му светле, јер га слава Божија осветли, и светлост је његова Јагње (Отк. 21; 23). Зар нам није и овде јасно показао Исуса Који се сада божанствено преобразио на Тавору, и Који је заиста имао тело као светило, а уместо светлости славу божанства која се на гори показала онима који су са Њим на њу узашли? И за оне који у том граду обитавају он каже да им неће требати светиљке, ни светлост сунчана, јер ће их обасјати Господ Бог, и ноћи више неће бити (Отк. 22; 5). Каква је то светлост код које нема изменљивости ни сенке промене (Јак. 1; 17)? Каква је то неизменљива и незалазна светлост? Није ли то светлост Божанства?
16. Како су пак и Мојсеј и Илија, а нарочито Мојсеј, чија душа није била сједињена са својим телом, могли да буду видљиви и прослављени вештаственом светлошћу, јер су и они, који су се показали у слави, говорили о Његовом исходу који је требало да се саврши у Јерусалиму (Лк. 9; 31). Како су их апостоли препознали?
17. Да не бисмо одвише уморили ваше умове, остале еванђелске речи сачуваћемо до времена свесвештеног и божанског свештенослужења. Верујући онако како су нас научили они које је просветлио Христос, тј. они једини што поседују савршено знање, јер је, како Бог каже кроз Пророка, тајна Моја за Мене и Моје, дакле - дивно верујући онако како смо научени, и разумевајући тајанство Господњег Преображења, пођимо ка сијању те светлости и, чезнући за лепотом непроменљиве славе, очистимо очи ума (душе) од земаљске нечистоће. Презримо све оно пријатно и заводљиво што није постојано, и што, мада се чини слатко, узрокује вечну патњу, све што, чак и ако улепшава тело, душу облачи у ону наказну хаљину греха услед које ће онај ко није имао одећу непропадљивог сједињења (са Христом) везаних руку и ногу бити бачен у огањ и у таму најкрајњу.
18. Нека се сви ми од тога избавимо озарењем и познањем нетварне и свагдапостојеће Светлости Господњег Преображења, у славу Његову и беспочетног Његовог Оца и живототворног Духа, Којима је једино својствено то блистање, и Божанство, и слава и Царство и сила, сада и увек и у векове векова. Амин.
