ЊЕГОВА СВЕТОСТ ПАТРИЈАРХ РУСКИ КИРИЛ
„РИЈЕЧ ПАСТИРА“ (стр.248-251)
„ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ“
„РИЈЕЧ ПАСТИРА“ (стр.248-251)
„ПРЕОБРАЖЕЊЕ ГОСПОДЊЕ“
Послије тога , како је у близини града Кесарије Господ открио својим ученицима тајну Своје Крсне смрти и Васкрсења, позвавши њих, а преко њих и све вјернике да Га слиједе носећи свој крст, Он се опет упутио у Галилеју.
На гори Тавор, која се налази недалеко од града Назарета, десио се догађај Преображења Господњег, који је поставио почетак једног од најпоштованијих празника у Православној Цркви. Овај догађај описују три јеванђелиста: Матеј, Марко и Лука. Ево свједочанства јеванђелисте Матеја: „ И послије шест дана узе Исус Петра, Јакова и Јована, брата његова, и изведе их на гору високу саме. И преобрази се пред њима, и засија лице његово као сунце, а хаљине његове постадоше бијеле као свјетлост. И гле, јавише им се Мојсије и Илија који с њим говораху. А Петар одговарајући рече Исусу: Господе добро нам је овдје бити; ако хоћеш да начинимо овдје три сјенице: теби једну,и Мојсију једну, и једну Илији. Док он још говораше, гле облак сјајан заклони их, и гле, глас из облака који говори: Ово је Син мој љубљени, који је по мојој вољи, Њега слушајте. И чувши ученици падоше ничице и веома се уплашише. И приступивши Исус дохвати их се и рече: Устаните и не бојте се. А они подигнивши очи своје никога не видјеше до Исуса самога. И кад силажаху са горе заповиједи им Исус говорећи: Ником не казујте шта сте видјели док Син Човјечији из мртвих не васкрсне.“(Мт.17.1-9).
У кондаку на празник Преображења налазимо и то: „ едга Тја у зрјат распињајема, страдание уразумјејут вољное“(када Те видјеше рапетога, разумјеше да је страдање добровољно). То јест, Преображење Господње догодило се због тога: када ученици виде Христа распетога на крсту, да се не саблазне, него да схвате, да разумију , да је Његово страдање добровољно. Другим ријечима, Господ који се Преобрази, појављује се пред Својим апостолима у посебној, Божанској слави, да би у њима укријепио вјеру у Себе као Сина Божијег.
Ова „брига „ Господа за умножење вјере у ученицима ,била им је заиста и потребна. Јер, Спаситељу предстоји проћи путем понижења и жалости, претрпјети ругање и муке од римских војника и , на крају, примити крсну муку и смрт. Да би сачували присуство духа и вјере у те страшне дане, апостоли су морали сјећати се да њихов Учитељ није само човјек по имену Исус из града Назарета, него је истинити и љубљени Син Божији.
Описујући догађај чудесног Преображења Господњег пред очима изабраних ученика, јеванђелисти Матеј , Марко и Лука, прибјегавају поређењу лика и одјеће Господа са „сунцем“ и „свјетлошћу“(Мт.17.2), са „снијегом, какву не може бјељила на земљи убијелити“ (Мк.9.3), са „блистањем“(Лк.9.29.), а све то због недостатка одговарајућих ријечи у човјечанском језику. И заиста , шта за човјека може бити сјајније од сунца, и више бијело и блиставије од блистања снијега на врховима планина.
Истовремено са Господом, ученицима се јављају старозавјетни пророци – Мојсије и Илија, који разговарају са Господом. Овај факт свједочи и о томе, да Господ не припада само земаљском, физичком свијету, него да Он истовремено борави ван времена и ван пространства, припадајући вјечности, и да је Његова природа Божанска. И управо ту Божанску природу Спаситеља потврђује „глас из облака који говори: ово је Син мој љубљени, Њега слушајте“.(Мт.17.5).
Над водама Јордана у момент крштења Господњег, чуо се такође тај Божански глас, и тај догађај Црква именује Богојављење. На гори Тавор у сјају Божанске славе и у потврдном Небеском гласу поново се људима открива Божанска природа Христова. Дакле, јавно и на чудесан начин потврђују се ријечи Христове да је Он Месија, Син Божији, које рече жени самарјанки код извора Јаковљевог, и тако се очевидно открива сакривена смисао Његове проповиједи о Хљебу Живота. Путујући учитељ и чудотворац из Назарета објављује свијету природу Сина Божијег. Велики учитељ Цркве, византијски богослов и писац, подвижник Григорије Палама (1296-1359), размишљајући о посебности Таворске свјетлости која је обасјала Христа, тврди да то није била обична физичка свјетлост нашег створеног свијета, него свјетлост не материјална, видљиво јављање Божанске енергије, Божанске благодати.
На старим иконама које приказују догађај Преображења Господњег, ми видимо Христа како стоји на врху горе, а апостоле у благочестивом страху на кољенима пред великим чудом које им је показао Учитељ. Из Христове фигуре излазе заслепљујући зраци златне свјетлости, која и јесте благодатна енергија, енергија која пролази кроз околна брда, дрвеће, камење, људе, - сав свијет Божији, свако створење, Васељену.
Овакав иконографски лик има у себи, дубоку богословску мисао и истовремено реалност нашег постојања: Божанска енергија која има непресушни извор у Богу Творцу, прожима цијели свијет и преображава га. Спасоносним дјеловањем Божије благодати одржава се живот самог човјека. То је једина снага у свијету која је способна преобразити ( измијенити) нас , да нас из таме заблуда и грешака , падова и очаја позове ка свјетлости. Апостоли Петар, Јаков и Јован, нису само свједоци него и учесници догађаја Таворског Преображења, јер је благодат Божија проникла у дубину и њихових срца. О посебном духовном стању, које је осјетио ап.Петар , свједоче ријечи које је изговорио из чистога срца: „Господе , добро нам је овдје бити; ако хоћеш да саградимо три сјенице, Теби једну, Мојсију једну и једну Илији“(Мт.17.4), само да би што дуже боравио ту и задржао тај моменат чуда,продужио то блаженство пуноће живота и среће у разговору са Богом, окушајући Његову благодат. Ево шта примјећује један од апостола о Петру , „ не знајући шта говори“ (Лк.9.33.) , јер те ријечи су саме изашле из његове душе, душе испуњене предивним осјећајем мира и спокоја, који је сишао на њега у моменту Преображења Господњег.
Некада , приликом сусрета са неким човјеком, загледавши се у његове очи , кажемо себи: како је ово свијетла личност! Али бивају случајеви и када у погледу обраћеном теби видиш сјену пламена из пакла, тамни бездан, безблагодатно мјесто гријеха и зла. Човјекове очи су огледало душе, тачније отварају врата душе. И када Божанска благодат преображава унутрашњу, духовну страну живота човјековог, тај човјек се мијења и споља, из лица му зрачи свјетлост, и цијело његово биће постаје свјетло.
Бог и Творац , енергију живота распостире на сву васељену, на цијели космос, на сву нашу планету, на најудаљенији кутак земље, на људску заједницу, и на сваког човјека посебно. И све оно што се не противи Богу , може бити промијењено ( преображено ) на боље, силом Божанске благодати. Апостоли , примивши Божанску благодат, осјетили су меменат неописиве духовне радости и свим срцем су жељели продужити тај осјећај среће. Исто тако и ми смо позвани да са благошћу и повјерењем отварамо своју душу, у сусрет благодати која се излива од Оца Небеског, и примајући је , да преображавамо себе и свијет који нас окружује.
Ипак, постоје силе које могу подићи преграду силазећој Божанској благодати. Прије свега то је слободна воља човјека. Дјеловањем слободе воље, наше биће може бити отворено или затворено за прихватање Божанске енергије; а такође и гријех, који, заробивши човјека, парализује његову вољу за добро и самим тим бива препрека спасоносном примању Божанске благодати.
Празник Преображења Господњег јесте акт Откровења Божијег о своме Сину. Откровења о Сину који је примио на себе људско тијело и који истовремено свједочи о снази дјеловања Божанске благодати на Свијет.
превод са руског:
протојереј Јован Михајловић
Извор: Епархија зворничко-тузланска
