Преподобни Зосим тумански

О жи­во­ту и под­ви­зи­ма Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та не­ма са­чу­ва­них исто­риј­ских по­да­та­ка, осим на­род­них пре­да­ња о ње­го­вој не­ду­жној смр­ти, ко­ја су за­бе­ле­же­на тек у XIX ве­ку.
Припада групи монаха исихаста, познатих под именом Синаити, који су у време кнеза Лазара, населили Србију.

Ако узме­мо као тач­ну прет­по­став­ку да је Пре­по­доб­ни Зо­сим био уче­ник Гри­го­ри­ја Гор­њач­ког, он­да из то­га мо­же­мо за­кљу­чи­ти да је у Ср­би­ју ве­ро­ват­но до­шао са сво­јим учи­те­љем у Гор­њач­ку кли­су­ру, ода­кле је вре­ме­ном, же­ле­ћи уса­мље­ни­ји и скро­ви­ти­ји жи­вот, пре­шао у По­ду­на­вље, на­ста­нив­ши се у не­при­сту­пач­ним ту­ман­ским шу­ма­ма, ко­је до да­нас по­сто­је.

За ме­сто сво­га ти­хо­ва­ња ода­брао је пе­ћи­ну ис­по­сни­цу у ко­јој је уре­дио про­стор за жи­вот и бо­го­слу­же­ње.  Под­ви­за­ва­ју­ћи се рев­но­сно и ис­трај­но, ни­је остао не­по­знат на­ро­ду, ко­ји је са љу­ба­вљу за­пам­тио име и ме­сто ње­го­вог под­ви­га.

Предање о смрти преподобног зосима

У на­ро­ду бра­ни­чев­ског кра­ја ве­ко­ви­ма жи­ви пре­да­ње да се Пре­по­доб­ни Зо­сим Си­на­ит упо­ко­јио ка­да га је не­хо­ти­це ра­нио Ми­лош Оби­лић, ко­ји је имао двор у не­по­сред­ној бли­зи­ни ма­на­сти­ра Ту­ма­н и ко­ји је у ње­го­вој око­ли­ни обич­но ло­вио. Сви пу­то­пи­сци ко­ји су се на­шли у Ту­ма­ну то­ком XIX ве­ка са ма­ње и ви­ше де­та­ља опи­са­ли су спо­ме­ну­то пре­да­ње.

Пр­ви ко­ји је оста­вио све­до­че­ње о Пре­по­доб­ном Зо­си­му Си­на­и­ту био је Јо­а­ким Ву­јић, ко­ји је ма­на­стир Ту­ман по­се­тио 1826. го­ди­не. У крат­ком опи­су ма­на­стир­ске цр­кве бе­ле­жи да је у њој гроб све­ти­те­ља Зо­си­ма Си­на­и­та, ко­ји је на том ме­сту као пу­сти­њак жи­вео и умро. Име ма­на­сти­ра Ту­ма­на не до­во­ди у ве­зу са не­хо­тич­ним ра­ња­ва­њем и смр­ћу Зо­си­мо­вом, већ са кне­же­вим по­зи­вом Ми­ло­шу да пре­ки­не зи­да­ње ма­на­сти­ра („ту ма­ни“) ра­ди на­до­ла­зе­ће тур­ске вој­ске ка Ко­со­ву.

Нај­да­ље у опи­су ра­ња­ва­ња и смр­ти ис­по­сни­ка Зо­си­ме оти­шао је То­дор Вла­јић, ко­ји ка­же да је јед­ном при­ли­ком ку­па­ју­ћи се у сво­јој ба­њи Ми­лош за­чуо шу­шта­ње из обли­жње шу­ме. По­ми­слив­ши да се ра­ди о не­кој ди­вљој жи­во­ти­њи, ис­па­лио је из лу­ка стре­лу у прав­цу ода­кле се шум чуо. Ка­да је по­шао да ви­ди шта је устре­лио, за­чу­дио се ка­да је за­те­као не­ко­ли­ко ка­пи кр­ви, по ко­јој је по­знао да је не­што са­мо ра­нио. По­шав­ши по тра­гу, не­ма­ло се за­чу­дио и ожа­ло­стио ка­да је угле­дао мр­твог пу­сти­ња­ка Зо­си­ма, ко­ји се под­ви­за­вао у пе­ћи­ни Ка­ме­ни­ци, че­тврт са­та хо­да ка пла­ни­ни од ма­на­сти­ра Ту­ма­на. Свој жи­вот про­во­дио је ис­по­снич­ки и пу­сти­њач­ки, до­шав­ши на то ме­сто из Си­нај­ско­га ма­на­сти­ра, због че­га је ме­ђу на­ро­дом у Ср­би­ји био чу­вен и ува­жа­ван. Да би ис­ка­зао сво­је по­ка­ја­ње, Ми­лош по­диг­не гроб­ни­цу Пре­по­доб­ном Зо­си­му, над ко­јом, прет­ход­но рас­кр­чив­ши шу­му, по­че да гра­ди цр­кву. Зи­да­ју­ћи цр­кву у на­ме­ри да је пре­да на упо­тре­бу мо­на­си­ма, Ми­лош из­не­над­но при­ми пи­смо од кне­за Ла­за­ра у ко­ме му је по­ру­че­но: „Ту ма­ни за­ду­жби­ну, но ома до­ђи у Кру­ше­вац, да се што пре по­со­ве­ту­је­мо, оће­мо ли на Ко­со­во про­тив не­при­ја­те­ља ићи чи­ни­ти за­ду­жби­ну, бра­не­ћи цар­ство и оте­че­ство од про­па­сти.“ Сле­ду­ју­ћи вер­но на­ло­гу кне­за Ла­за­ра, сти­гав­ши до кро­ва, не до­вр­ши сво­ју за­ду­жби­ну. 

Узев­ши у об­зир да је То­дор Вла­јић две го­ди­не бо­ра­вио као учи­тељ у Ту­ма­ну, ра­зу­мљи­во је да је за то вре­ме мо­гао са­свим до­бро упо­зна­ти исто­ри­ју ма­на­сти­ра и пре­да­ње на­ро­да о ње­го­вом на­стан­ку.

Об­и­шав­ши 1852. го­ди­не ма­на­стир Ту­ман, др Аћим Ме­до­вић, у Гла­сни­ку Срп­ског сло­ве­сног дру­штва за­пи­сао је да је Ми­лош Оби­лић из ме­ста Ре­ке (да­на­шње се­ло Дво­ри­ште) у бли­зи­ни Го­луп­ца вла­дао око­ли­ном и у бли­зи­ни сво­га дво­ра на Сне­го­тин­ском по­то­ку на­пра­вио се­би ба­њу, те да је чуд­ним слу­ча­јем смрт­но ра­нио ис­по­сни­ка оца Зо­си­ма и да је у спо­мен не­ви­но по­стра­да­лог мо­на­ха по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман. Ме­до­вић је ви­део и за­ру­ше­ну ке­ли­ју у ко­јој је Зо­сим оба­вљао бо­го­слу­же­ње.

На­шав­ши се 1867. го­ди­не у ма­на­сти­ру Ту­ман, Јо­сиф Ве­се­лић бе­ле­жи пре­ма на­род­ном ка­зи­ва­њу за­па­жа­ње го­то­во иден­тич­но Вла­ји­ће­вом, с тим да га ши­ри де­та­љем да је Ми­лош Оби­лић за­те­као смрт­но ра­ње­ног пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и по­нео га да би му ука­зао по­моћ. Ка­да су сти­гли до да­на­шње ма­на­стир­ске цр­кве ста­рац пот­пу­но из­не­мо­гав­ши ре­че Ми­ло­шу: „Ту ма­ни ме“ и упо­ко­ји се. У на­став­ку да­је по­но­вљен Вла­ји­ћев опис, с тим што на­во­ди да је име ма­на­сти­ра на­ста­ло и од све­ти­те­ље­вих и ка­сни­јих кне­же­вих ре­чи „Ту ма­ни“.

У сво­ме чу­ве­ном ра­ду Кне­же­ви­на Ср­би­ја, Ми­лан Ђ. Ми­ли­ће­вић се украт­ко до­та­као опи­са „Ми­ло­ше­ве ба­ње“ кон­ста­ту­ју­ћи да је Ми­лош ту не­хо­ти­це устре­лио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма и да би се по­ка­јао по­ди­гао је ма­на­стир Ту­ман.

Исто­ри­јат ма­на­сти­ра у Бра­ни­че­ву, у Гла­сни­ку из 1867. го­ди­не, пре­при­ча­ва украт­ко, без на­во­да из­во­ра, Вла­ји­ће­во из­ла­га­ње о то­ме да је Ми­лош ло­ве­ћи не­хо­ти­це ра­нио пу­сти­ња­ка Зо­си­ма Си­нај­ца, па је ра­ди бла­го­сло­ва на том ме­сту са­зи­дао цр­кву, ко­ју тек што је до­вр­шио до­би кне­жев по­зив за бој. Од ре­чи по­зи­ва „Ту ма­ни“, оста­ло је име ма­на­сти­ру.

Ар­хи­ман­дрит Ила­ри­он Ру­ва­рац у опи­су ку­чај­ских ма­на­сти­ра у Ста­ри­на­ру из 1889. го­ди­не на­во­ди Пре­по­доб­ног Зо­си­ма ме­ђу оста­лим Си­на­и­ти­ма, уз по­на­вља­ње прет­ход­них из­во­ра о ње­му (Гла­сник из 1852. и 1867. го­ди­не и Ми­ли­ће­ви­ћев рад).

Фе­ликс Ка­ниц се при­ли­ком по­се­те ма­на­сти­ру Ту­ма­ну до­та­као већ спо­ме­ну­тих по­да­та­ка о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, бе­ле­же­ћи да је у вре­ме ко­сов­ске бит­ке ста­рац жи­вео у скро­ви­тој ће­ли­ји и да је по­бо­жног ис­по­сни­ка за­лу­та­лом стре­лом ра­нио Ми­лош Оби­лић. На ме­сту где је ста­рац пао Ми­лош са­гра­ди бо­го­мо­љу, за вре­ме град­ње чув­ши нат­при­род­ни глас „Ту ма­ни“. И за­и­ста по­том до­би­ја по­зив од кне­за да се ла­ти оруж­ја и кре­не у бој. Ове по­дат­ке Ка­ни­цу је са­оп­штио на­ме­сник ма­на­сти­ра Ту­ма­на Са­ва Ми­ха­и­ло­вић.

У за­пи­са­ним на­род­ним пре­да­њи­ма о Пре­по­доб­ном Зо­си­му мо­же се не­дво­сми­сле­но за­кљу­чи­ти да је све­ти­те­ље­во име жи­во и по­зи­тив­но за­пам­ће­но у на­ро­ду, те да је спо­мен о ње­го­вој не­срећ­ној смр­ти чвр­сто уко­ре­њен и пре­но­шен с ко­ле­на на ко­ле­но, са ма­ње или ви­ше де­та­ља, што углав­ном за­ви­си од уло­же­ног вре­ме­на и зна­ти­же­ље оно­га ко­ји је за­пи­си­вао, ма­да и од упу­ће­но­сти са­го­вор­ни­ка на ко­је се на­и­ла­зи­ло.

Вековима је гроб, касније мошти преподобног Зосима, у великом поштовању народа. О томе су и записана сведочанства.

То­дор Вла­јић, учи­тељ ту­ман­ски, за­пи­сао је да на­род и дан-да­нас до­ла­зи са ве­ли­ким уср­ђем сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка на по­кло­ње­ње гро­бу Зо­си­мо­вом и на мо­ли­тву. Кре­нув­ши у ма­на­стир го­во­ре: „Ај­де­мо све­том Зо­си­му у Ту­ман“. Све вре­ме бо­го­слу­же­ња на­род на­из­ме­нич­но пред гроб­ни­цом Зо­си­мо­вом кле­чи и на њу се на­сла­ња. Ја­сан до­каз ве­ли­ког на­род­ног по­што­ва­ња и љу­ба­ви пре­ма пре­по­доб­но­ме чи­ни пре­ма Вла­ји­ћу и то што све­ште­ник сва­ки пут на от­пу­сту спо­ми­ње „и пре­по­доб­но­га Зо­си­ма Си­на­и­та“. Све­до­че­ћи све на­ве­де­но, твр­ди да на­род По­жа­ре­вач­ког и Кра­јин­ског окру­га, по­шту­је и сла­ви Пре­по­доб­но­га Зо­си­ма. Као до­каз исти­ни­то­сти ове тврд­ње до­да­је на кра­ју опи­са да је и сам оче­ви­дац све­га, бу­ду­ћи да је две го­ди­не био учи­тељ при ма­на­сти­ру Ту­ма­ну.

Го­то­во на­до­ве­зу­ју­ћи се на Вла­ји­ћа, Јо­сиф Ве­се­лић за­па­жа: „У оста­лом све је у сво­ме по­рет­ку и у цр­кви ви­ди се гроб, за ко­ји се ве­ли да је све­тог Зо­си­ма и на овај гроб и дан да­нас на­род са ве­ли­ким уср­ди­јем до­ла­зи сва­ке не­де­ље и пра­зни­ка, на по­кло­ње­ње и мо­ли­тву, а осо­би­то ра­зни бо­ле­сни­ци, ко­ји ми­ло­шћу Бо­жи­јом и по вје­ри, гро­бу се на­сла­ња­ју­ћи, ис­це­ле­ни­је до­би­ва­ју и здра­ви по­ста­ју. По овој ства­ри би­ло јед­но или дру­го, то је из­вје­сно, да се Зо­сим као све­ти­тељ по­чи­ту­је и при­зна­је, не са­мо од окол­но­га на­ро­да, не­го сву­да гди се је за ње­го­во име чу­ти и до­зна­ти мо­гло.“

И Фе­ликс Ка­ниц је оста­вио све­до­чан­ство: „У зид­ној ни­ши, де­сно од глав­ног ула­за, по­чи­ва­ју у јед­ној тум­би по­смрт­ни оста­ци ис­по­сни­ка Со­зи­ма, ко­ји про­гла­шен за чу­до­твор­ца, при­вла­чи на дан цр­кве­ног са­бо­ра о Ве­ли­кој Го­спо­ји­ни, мно­ге вер­ни­ке и ма­на­сти­ру обез­бе­ђу­је оби­ла­те да­ро­ве и при­ло­ге.“

Из Ве­се­ли­ће­вог и Ка­ни­цо­вог све­до­че­ња дâ се ја­сно за­кљу­чи­ти да је то­ком XIX ве­ка све­ште­ни спо­мен Пре­по­доб­ног Зо­си­ма био ве­о­ма јак и раз­ви­јен, те да је на­род и из­да­ле­ка до­ла­зио, мо­лио се на гро­бу и до­би­јао ис­це­ље­ње. Јед­но је си­гур­но, ма ка­ко за­вр­шио свој зе­маљ­ски жи­вот, у ми­ру се упо­ко­јив­ши или од стре­ле стра­да­ју­ћи, Пре­по­доб­ни Зо­сим је од Бо­га про­сла­вљен да­ром чу­до­твор­ства и као та­кав ве­ко­ви­ма је, све до да­нас, остао ве­ли­ки за­ступ­ник на­ро­да пра­во­слав­ног, ко­ји му сва­ко­днев­но са љу­ба­вљу при­ти­че.

И то­ком XX и XXI ве­ка мно­ги ис­тра­жи­ва­чи ба­ви­ли су се све­тим Си­на­и­ти­ма и њи­хо­вом зна­ча­ју у сред­њо­ве­ков­ној Ср­би­ји и Срп­ској Пра­во­слав­ној Цр­кви. У сво­јим ра­до­ви­ма не­за­о­би­ла­зно су спо­ме­ну­ли и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, углав­ном се по­зи­ва­ју­ћи на ра­ни­је об­ја­вље­не ре­зул­та­те ис­тра­жи­ва­ња. Нај­ва­жни­ја оства­ре­ња ће­мо овом при­ли­ком при­ка­за­ти, ра­ди са­би­ра­ња свих зна­чај­них об­ја­вље­них све­до­чан­ста­ва и по­да­та­ка о ово­ме пре­по­доб­ном оцу.

Опи­су­ју­ћи срп­ске сред­њо­ве­ков­не ма­на­сти­ре, Ва­си­ли­је Мар­ко­вић са­мо спо­ми­ње Ту­ман, као ма­на­стир ко­ји је по­ди­гао Ми­лош Оби­лић, ра­ди по­ка­ја­ња за грех не­хо­тич­ног уби­ства пу­сти­ња­ка Зо­си­ма.

Као ро­ђе­ни Бра­ни­че­вац и пло­дан пи­сац и те­о­лог сво­га вре­ме­на, је­ро­мо­нах Хри­зо­стом (Во­ји­но­вић), ка­сни­ји Епи­скоп бра­ни­чев­ски, при­ку­пио је и опи­сао жи­ти­ја све­тих Си­на­и­та, са на­гла­ском на они­ма ко­ји су се под­ви­за­ва­ли на те­ри­то­ри­ји Бра­ни­чев­ске епар­хи­је. О Пре­по­доб­ном Зо­си­му на­пи­сао је сле­де­ће: „Име пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­ји­та са­чу­ва­ло се у на­ро­ду око ма­на­сти­ра Ту­ма­на и о ње­му има и пре­да­ња. При­ча се да је све­ти­те­ља јед­ном слу­чај­но ра­нио Ми­лош Оби­лић, чи­ји су дво­ри би­ли на ме­сту где је да­нас се­ло Дво­ри­ште (не­ко­ли­ко ки­ло­ме­та­ра уда­ље­но од ма­на­сти­ра Ту­ма­на). Оби­лић је, при­ча се, ми­слио да је пред њим за­ма­кла у шу­му ко­шу­та и пу­стио стре­лу за њом. Кад се при­бли­жио, ви­део је да је ра­нио пу­сти­ња­ка ис­по­сни­ка све­тог Зо­си­ма. По­нео га је дво­ру, но кад га је до­нео до ме­ста где је са­да ма­на­стир, све­ти­тељ је за­мо­лио да га ту оста­ви (‘Ту ма­ни’ – оту­да ка­жу и пра­ви по­вод за име Ту­ман). На том је ме­сту све­ти­тељ и из­дах­нуо. Ту је и са­хра­њен и Ми­лош је над гро­бом по­чео ка­сни­је да зи­да ма­на­стир, но по­зван је на Ко­со­во. Кнез му је Ла­зар, ка­жу, пи­сао: ‘Ту ма­ни па хај­де на бој на Ко­со­во’. Опет се по­но­ви­ле ре­чи, од ко­јих је ско­ва­но име ма­на­сти­ра. Не та­ко дав­но ма­на­стир је об­но­вљен из те­ме­ља и та­да су про­на­ђе­не мо­шти овог све­ти­те­ља баш под оном пло­чом на ко­јој се на­род мо­лио као над гро­бом све­тог Зо­си­ма.“

Не­у­мор­ни ис­тра­жи­вач све­ти­тељâ у срп­ском на­ро­ду, др Ле­он­ти­је Па­вло­вић, спо­ра­дич­но се до­та­као Пре­по­доб­ног Зо­си­ма, на­во­де­ћи са­мо да га је ра­нио Ми­лош Оби­лић. Мо­лио је на са­мр­ти вој­во­ду да га пу­сти да умре ре­чи­ма: „Ту ма­ни“. У спо­мен тог до­га­ђа­ја Ми­лош је по­ди­гао ма­на­стир Ту­ман, у ко­ме се на­ла­зе Зо­си­мо­ве мо­шти. Ње­гов спо­мен Па­вло­вић гру­пи­ше ме­ђу да­ти­ра­не ло­кал­не кул­то­ве.

За­слу­жни пре­га­лац на са­ку­пља­њу по­да­та­ка и из­да­ва­њу мо­но­гра­фи­ја о бра­ни­чев­ским ма­на­сти­ри­ма, про­то­је­реј Ду­шан Ми­то­ше­вић, из­дао је мо­но­гра­фи­ју и о ма­на­сти­ру Ту­ма­ну у ко­јој је из­нео све до ње­го­вог вре­ме­на по­зна­те по­дат­ке ка­ко о ту­ман­ској све­ти­њи, та­ко и о Све­том Зо­си­му. Не­у­мор­но тра­га­ју­ћи по ста­рим ар­хи­ва­ма, отр­гао је од за­бо­ра­ва мно­ге чи­ње­ни­це ве­за­не за ма­на­стир Ту­ман и ње­го­вог све­тог под­ви­жни­ка.

Ве­ли­ки до­при­нос на по­љу про­у­ча­ва­ња жи­ти­ја, де­ло­ва­ња и зна­ча­ја све­тих Си­на­и­та у срп­ској сред­њо­ве­ков­ној Цр­кви и др­жа­ви дао је и је­ро­мо­нах др Ам­фи­ло­хи­је (Ра­до­вић), да­на­шњи Ми­тро­по­лит цр­но­гор­ско-при­мор­ски. У свом ра­ду о Пре­по­доб­ном Зо­си­му ци­ти­рао је ра­ни­је ис­тра­жи­ва­че.

Ба­ве­ћи се сту­ди­о­зно ма­на­сти­ри­ма и цр­ква­ма об­но­вље­не Пећ­ке Па­три­јар­ши­је, Ол­га Зи­ро­је­вић та­ко­ђе спо­ми­ње пре­да­ње о по­ди­за­њу ма­на­сти­ра и ра­ња­ва­њу Пре­по­доб­ног Зо­си­ма од стра­не Ми­ло­ша Оби­ли­ћа.

Је­ро­мо­нах Хри­зо­стом Сто­лић по пр­ви пут је да­то­вао спо­мен пре­по­доб­но­га на 21/8. ав­гу­ста, као да­на ка­да су обре­те­не ње­го­ве све­те мо­шти. Као те­мељ­ном ис­тра­жи­ва­чу, бла­же­но­по­чив­шем Епи­ско­пу Хри­зо­сто­му Жич­ком ни­су про­ма­кле две чи­ње­ни­це: пр­ва о обре­те­њу мо­шти­ју пре­по­доб­ног и дру­га о ње­го­вом уно­ше­њу у дип­тих све­тих 1962. го­ди­не.

Про­фе­сор Сло­бо­дан Ми­ле­у­снић је по пр­ви пут у срп­ској исто­ри­ји си­сте­ма­ти­зо­вао и об­ја­вио жи­ти­ја ка­но­ни­зо­ва­них срп­ских све­ти­те­ља. У по­гла­вљу о Си­на­и­ти­ма спо­ме­нуо је и Пре­по­доб­ног Зо­си­му, на­во­де­ћи ста­ри­је ис­тра­жи­ва­че.

У Ше­ма­ти­зму Бра­ни­чев­ске епар­хи­је, об­ја­вље­ном 2003. го­ди­не, у ко­ме су де­таљ­но опи­са­ни сви све­ти­те­љи Епар­хи­је бра­ни­чев­ске, по­себ­на па­жња по­све­ће­на је ма­на­сти­ру Ту­ма­ну и Пре­по­доб­ном Зо­си­му, дав­ши му на тај на­чин за­слу­жно ме­сто и по­што­ва­ње ко­је овај ве­ли­ки све­ти­тељ и за­слу­жу­је.

На осно­ву ста­ри­је гра­ђе и соп­стве­ног ис­тра­жи­ва­ња на те­ре­ну, Пре­драг Мир­ко­вић је об­ја­вио 2005. го­ди­не рад под име­ном Све­ти­ње Бра­ни­че­ва. Ме­ђу оста­лим ма­на­сти­ри­ма вид­ну па­жњу је по­све­тио на­стан­ку и исто­ри­ји Ту­ма­на, као и ње­го­вом све­ти­те­љу. У све­му сле­де­ћи и ана­ли­зи­ра­ју­ћи већ по­сто­је­ће из­во­ре, из­ра­жа­ва скеп­су у ве­зи на­род­ног пре­да­ња о Зо­си­мо­вој смр­ти.

У мо­но­гра­фи­ји Срп­ски Све­тач­ник, у ко­јој су по пр­ви пут об­ра­ђе­ни сви срп­ски све­ти­те­љи и ад­ми­ни­стра­тив­но про­сла­вље­ни и ме­сно по­што­ва­ни, опи­са­на је и крат­ка по­вест о Пре­по­доб­ном Зо­си­му, ко­ја се осла­ња на ра­ни­је об­ја­вље­не по­дат­ке.

У чи­та­вом опи­су Ка­ниц, ве­ро­ват­но по­гре­шно раз­у­мев­ши, уме­сто име­на Зо­сим на­во­ди Со­зим.

Про­сла­вље­ње (ка­но­ни­за­ци­ја) Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Си­на­и­та

Ве­ли­ко на­род­но по­што­ва­ње све­тих Си­на­и­та кроз ве­ко­ве ни­ка­да и ни­чим ни­је би­ло уз­др­ма­но. Иако без мно­го исто­риј­ског, они су иза се­бе оста­ви­ли ја­сно ду­хов­но све­до­чан­ство, по­твр­ђе­но љу­ба­вљу вер­но­га на­ро­да ка све­ти­ња­ма у ко­ји­ма по­чи­ва­ју и чу­де­си­ма ве­за­ним за њи­хо­ве гро­бо­ве и мо­шти.

На­кон Дру­гог свет­ског ра­та, ка­да се жи­вот­на и де­лат­на си­ту­а­ци­ја Цр­кве ко­ли­ко-то­ли­ко нор­ма­ли­зо­ва­ла, оформ­ље­на је 1958. го­ди­не при Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру СПЦ Ко­ми­си­ја за из­ра­ду име­ни­ка срп­ских све­ти­те­ља или ико­са ко­ји би се до­дао слу­жби срп­ским све­ти­те­љи­ма.

Ова ко­ми­си­ја про­у­чи­ла је вре­ме­ном све пре­да­те ма­те­ри­ја­ле, из­вр­ши­ла кла­си­фи­ка­ци­ју, одо­бри­ла и Све­том Ар­хи­је­реј­ском Са­бо­ру у да­љу ду­жност по­ве­ри­ла спро­во­ђе­ње. Та­ко је на за­се­да­њу Са­бо­ра СПЦ 1962. го­ди­не до­не­та од­лу­ка да се у Хе­ор­то­ло­ги­он срп­ских све­тих уне­су име­на све­тих Си­на­и­та и то де­ве­то­ри­це, ме­ђу ко­ји­ма и Пре­по­доб­ног Зо­си­ма Ту­ман­ског.

Ова од­лу­ка прак­тич­но је спро­ве­де­на тек 1992. го­ди­не, од ко­је па на да­ље име Пре­по­доб­ног Зо­си­ма би­ва упи­са­но у ка­лен­дар СПЦ, под да­ном обре­те­ња ње­го­вих све­тих мо­шти­ју 21/8. ав­гу­ста.

У све­тој оби­те­љи ту­ман­ској то је ве­ли­ки пра­зник ко­ји се тор­же­стве­но про­сла­вља. Све­то­ме под­ви­жни­ку то­га да­на при­ти­че мно­го­број­ни на­род мо­ле­ћи га за за­ступ­ни­штво пред Бо­гом и бла­го­дат­ну по­моћ у не­во­ља­ма. Ње­го­вим све­тим мо­ли­тва­ма Го­спо­де Ису­се Хри­сте, Си­не Бо­жи­ји по­ми­луј и нас.

Извор: Манастир тумане