Храм Светог Јована Владимира у Бару осликан је за непуних годину и по. Традиционална фреско-техника која је коришћена била је запостављена на нашим просторима готово 300 година. Укупна површина за осликавање храма је око 4.800 квадрата, а поређења ради, Дечани, који су приближне унутрашње површине, осликавани су пуних 16 година.
Осликана сцена силаска Светог духа на апостоле
Једна од тема је Силазак Светог духа на апостоле која је осликана у припрати храма. Оно што је архитектонски карактеристично код Храма Светог Јована Владимира јесте што има припрату, улазни дио у главни храм. Примјера ради, храм у Подгорици нема припрату.
Занимљиво је да је припрата са читавом куполом. У том куполном огромном простору око 200 м2 осликана је сцена силаска Светог духа на апостоле, и у наставку на вертикалним зидовима осликани су равноапостолни светитељи, односно сви земалзски народи приказани кроз своје светитеље које су ти народи изњедрили. Насликано је око 130 светитеља на једном и 130 светитеља на другом зиду. Осим 260 светитеља, насликани су, по мојој идеји, са којом се сложио митрополит Амфилохије, претече, велики људи који су народе припремали за долазак спаситеља свијета, велики филозофи Аристотел, Платон, Сократ, Конфучи, Махатма Ганди, јер је њихов значај немјерљив. Насликан је чак један Индијанац, представник народа, који је, нажалост, искоријењен са својих простора, а тај народ носи невиђену духовност, каже Радовић.
Фрескописци на осликавању Храма Светог Јована Владимира последњих мјесеци радили су скоро даноноћно како би до освећења 25. септембра посао био приведен крају.
Фрескосликар Атанасије Радовић, који се 30 година бави овим одговорним и захтјевним послом, каже да је последњих деценија митрополит Амфилохије потенцирао на обнови и традицији, па тако и на повратку фреско технике што се тиче црквеног сликарства, живописа.
– Храмови у Подгорици и Бару осликани су у традиционалној фреско техници, на свјежем кречном малтеру. То је древна сликарска техника, тешка, сложена и скупа, која је много времена била запостављена. Креч треба да буде стар минимално четири године, и што је старији то је бољи. Имали смо огромну срећу, нашли смо креч стар преко 40 година у некадашњој кречани код Спужа, гдје се данас вади мермер. На веома квалитетном кречу осликана је огромна површина изузетно трајном фреском, која је вјечна, не може да изблиједи, временом може само да добије на квалитету. Иначе, сазријевање фреске траје до 200 година. Та питомост коју фреска временом добија не може ниједан друга сликарска техника да постигне каже главни фрескописац храма Св. Јована Владимира.
Према његовим ријечима, од маја прошле године на осликавању је радило неколико екипа. Моја екипа, са Вуком Дабетићем, изузетним сликаром и живописцем, урадила је око 80 одсто. На осликавању храма радили су изванредни сликари, Милош Јанићијевић, Дамир Младеновић, Борис Маркуш, који су осликали одређене засебне цјелине храма. Сваки човјек има свој стил, и с обзиром на то да различити рукописи, колико год су добри, могу да наруше ликовни склад, овдје се то срећом није догодило. Не постоји на свијету ниједна црква, у којој је толики простор осликан у фреско техници. У складу је са занимљивом и оригиналном архитектуром чувеног архитекте Пеђе Ристића, осмишљен лијеп иконографски програм, тематика која је представљена на сводовима, зидовима храма. Полазишна такча у куполи храма на висини од 40 метара осликана је сценом вазнесења Господњег умјесто Пантократора који се најчешће слика у куполи, али то има своје теолошко значење истиче он, и додаје да је задатак сликара да у поезији боје и облика покуша да на симболичан начин представи слику царства небескога, на један литургијски, теолошки, богословски начин.
– На нама живописцима је огромна одговорност да нараштајима који ће доћи за многе вјекове тај живопис буде огледало Јеванђеља у боји, да људи, вјерници, успију да спознају суштину Христове проповиједи и његове жртве, његово васкресења, вазнесења.
На тако јавном објекту гдје се догађа изложба кроз вјекове, гдје се људи Богу моле, да пренесе богословски, историјски смисао и ликовну љепоту. То је огроман задатак, и пред Богом и пред народом. Али, то је и привилегија, за једног сликара то је срећа над срећама. Да сам се родио прије 30, 40 година, ту срећу не бих имао.
Одмах по освећењу треба осликати још око 800 квадрата, каже он.
– Није приоритет осликати сваки квадратни метар науштрб квалитета. Након освећења треба да осликамо двије апсиде у приземљу са сјевера и југа, и двије галерије. То су два засебна простора.
Радовић је осликавао многе цркве још од периода када је студирао у Атини.
– У Грчкој сам завршио Богословски факултет, а академију сам завршио на скели, и још увијек сам на скели. Осликао сам дио живописа храма Васкресења у Подгорици, храма Светог Саве у Београду, Цркву св. Димитрија у Косовској Митровици, Храм Свете Тројице у Шапцу. Живопис, сликарство у Храму Св. Јована Владимира нема никакве везе са копирањем и имитацијом старих узора, већ се ради о једном оригиналном ликовном остварењу. Какав је његов квалитет, да ли га садржи, то ће вријеме и људи судити. Осликани Храм Св. Јована Владимира, у миленијуму свједочанства, нешто је ново у савременом живопису, а потпуно у складу са традицијом и канонима каже он.
Фреска Богородице, осликана у олтарској апсиди, на простору од око 80 м2, која потврђује вјештину и умијеће фрескописаца, импознатна је. То је дивна тема „Богородица шира од небеса, каже он, гдје је осликано попрсје пресвете Богородице са Господом у медаљону кога држи у наручју.
Каква је то тајна, чудо непојмљиво, да је највећа међу женама у својој утроби смјестила онога који је створио сву васељену, који је створио сва небеса и зато се зове „шира од небеса. Она је обујмила творца неба и земље. Кажу ми људи кад уђу у цркву да имају утисак како их Богородица грли својим раширеним рукама. Постоји та узајамност са ликом, каже Радовић.
