Самопроглашене власти из Приштине поново ће истаћи своју кандидатуру за улазак у УНЕСКО и тако покушати да црквено културно наслеђе присвоје и отуђе од Српске Православне Цркве и српског народа. Тим поводом подсећамо читаоце на историју и порекло косовско-метохијских светиња.
Шта би српски народ био без ових манастира и у слободи и у ропству?
Саграђен је око 1434. на месту где се у једној шупљој букви подвизавао велики исихаста 15. века Св. Јоаникије Девички. Манастирска црква посвећена Богородичном Ваведењу је једнобродна грађевина, засведена подужним полуобличастим сводом, са спољном тространом олтарском апсидом. У неком тренутку проширена је са севера, одакле је и приступ посебном, невеликом параклису са Јоаникијевим гробом, који се ослања на источни зид цркве. Фреске у манастиру, којих има у неколико слојева потичу из 15. века и на њима је лик Св. Јоаникија Девичког у одећи великосхимника и добро очувани натпис на коме пише да је он први ктитор места сего, а добро је очуван и лик Св. Акакија, као и композиције Свадба у Кани Галилејској и Исцељење раслабљеног. У турско време манастир је више пута рушен и паљен, али је опет трудом монаха и народа обнављан. Албански националисти су га 1941. потпуно разрушили и спалили, да би ова светиња била поново обновљена 1950. трудом игуманије Параскеве и њених сестара које су ову светињу затекли као хрпу камења. Поново је опљачкан и оскрнављен и у јуну месецу 1999. г. И након овог злодела албанских екстремиста монахиње су наставиле да живе у манастиру под заштитом снага КФОР-а, потпуно изоловане од албанске заједнице, без иједног јединог Србинау ближој околини. Сво српско становништво србичког краја је протерано док су њихове куће опљачкане и запаљене у присуству међународних снага.
Зорица Нешић
Хришћанска култура на Косову и Метохији постоји већ више од 1500 година. По броју цркава и других црквених здања (преко 1500) област Косова и Метохије спада у Европи у простор с највећим бројем хришћанскихзнамења по једном квадратном километру. Треба сагледавати шта су Срби током свог постојања у овим крајевима стварали и неимарили служећи општем добру. Јер, како је говорио блажен опочивши Патријарх Павле – Ваља размислити: шта би српски народ био без ових манастира и у слободи и у ропству? – Косово јесте заветна постојбина српске земље и наш дуг пред Богом и пред овим напаћеним народом, али јесте, истовремено и на жалост, земља све проређенијих огњишта тог истог народа и, највероватније, тема неког новог епског Косовског циклуса у освит трећег миленијума, говорио је он.
Преживели сте 1999. и 2004. г. Како је то изгледало тих дана када су вам упали у манастир, како је све то на вас утицало, Ви и сестре сте биле саме у манастиру, без заштите?– „Било је страшно. Али, много је страшније сада размишљати о томе, него оног тренутка. Бог даје снагу и управља све баш онако како је најбоље у датом тренутку. Ето, опстао је манастир, остали смо, опстали, преживели смо те тешке тренутке, али Бог је био с нама. Сви знамо како је када нас, тада девет монахиња у манастиру, очекујеупад разузданихбалиста, наоружаних разбојника што су они у то време били. Али кажем, у том тренутку Бог даје снагу. Издржали смо та три дана. Опљачкали су манастир, однели све што је могло да сеоднесе, полупали иконе по цркви,ћивот Светог Јоаникија, разбили плочу.“
Мати Анастасија, игуманија манастира Девич +
„Православље“ број 1190 – 15. октобар 2016. г.
Извор: Православље
.jpg)
