О Светогорској сахрани

Када се упокоји неко од монаха, његово тело се, по обичају, не купа нити пресвлачи. Један од отаца одређен игуманом, проверава да ли преминули монах има на себи схиму и све што је потребно. Уколико је нема, облачи му заједно са монашким полиставрионом, који иде преко схиме. Покривши му лице паном, полаже га на расу или мандију и, увивши га целог, ушива га у њу. На груди новопрестављеног полаже икону Пресвете Богородице.

Уколико је новопрестављени брат у свештеничком чину, облаче му и епитрахиљ, а у руке му стављају Еванђеље, док му лице покривају воздухом. Ђакону, пак, облаче орар, а лице му прекривају малим покровцем.

Тело монаха се полаже на посебну носиљку, која се уноси у припрату саборног храма.

У манастиру Хиландару је обичај да се на груди новопрестављеног монаха полаже икона светог апостола Јакова.

Носиљка са телом јеромонаха или јерођакона се уноси у главни део храма.

Црквењак пали фану која виси над носиљком и поставља налоњ испред. Уколико је новопрестављени био у свештеничком чину, то се на налоњ полаже свето Еванђеље, а ако није, онда се полаже Псалтир. Током читаве ноћи братија наизменично чита Еванђеље, односно Псалтир, крај новопрестављеног сабрата.

Монах, који има за послушање одржавање манастирског гробља, одлази на гробље како би припремио гробницу за сахрану. По правилу, откопава гроб оног упокојеног сабрата који је најдуже у гробу, пазећи при том да не буде мање од три године од сахране тог брата којег ће откопати. Уколико нема таквог, копа нову раку.

На светој литургији се помиње новопрестављени брат. Након свете литургије, црквењак раздаје свима присутнима свеће, док типикар даје свим јеромонасима епитрахиље.

Монашко опело служи игуман, са свим оцима који су у свештеничком и ђаконском чину, предвођени канонархом.

Када отпочне појање стихире светога Јована Дамаскина „Приђите, браћо, последњи целив дајмо...”, игуман и остали оци по чину творе мале поклоне, те целивају икону, која је на грудима новопрестављеног, а затим и чело новопрестављеног.

На самом крају опела, када отпочне појање „Свети Боже...”, тело монаха се износи из храма на носиљци и сви у литији крећу ка манастирском гробљу. Током литије бивају три статије са јектенијом „Опет и опет...” и возгласом „Јер си Ти васкрсење...”.

Прво заустављање је на средини манастирског дворишта, друга статија бива испред манастирске капије и трећа пред гробљанском капијом.

На манастирској капији портар кади усопшег и све оце док пролазе кроз капију. Над гробом се врши мали помен без кољива. Игуман крстообразно посипа тело упокојеног земљом говорећи „Земља јеси и у земљу ћеш се вратити” (1Пост.З,19), и затим излива на њега уље из кандила које виси пред Господњом иконом у манастирској костурници говорећи при томе речи „Покропи ме исопом, и очистићу се; умиј ме, и бићу бељи од снега” (Пс.50,9).

Са леве и десне стране главе новопрестављенога монаха поставља се по један камен и једна камена плоча одозго, како би глава остала неповређена од земље приликом затрпавања.

Након полагања тела у гроб, игуман и сва братија творе дванаест поклона говорећи молитву „Господе Исусе Христе, упокој душу слуге Твога (име), монаха”.

Током следећих четрдесет дана свако од монаха је дужан да у склопу свог правила окрене и по једну бројаницу са истом овом молитвом за свог новопреминулог сабрата. Такође, током четрдесет дана се служе и заупокојене литургије са кољивом новопрестваљеном оцу. Три године име новопрестављеног монаха се помиње на проскомидији, а затим се уписује у књигу звану Куварас (Κουβαράς), која садржи имена свих упокојених монаха од оснивања обитељи. Имена Кувараса се читају на великим парастосима током године.

Када се земни остаци упокојеног монаха ваде из земље, тада се служи света литургија са кољивом, у гробљанској цркви.

Након свете литургије, монах који има послушање да брине о костурници и гробљу, пере лобању и све нађене кости уљем и вином и исписавши име монаха на његовој лобањи, полаже је у манастирску костурницу на полицу међу остале лобање, док остале кости ставља на посебно место где су и кости других.