Један руски пустињак, схимонах Макарије, који је живео у пећини на Керсији и упокојио се 1888. године, причао је следеће: Схимонах отац Арсеније, шумар Велике Лавре, био је пре ступања у монаштво 18 година капетан сердара (хришћанске страже Свете Горе), и неколико година чобанин. Знао је све стазе светогорских шума, због чега су га и назначили, када је ступио у Лавру, на дужност шумара. Отац Арсеније је у потпуности одговарао очекивању Лавре.
Приликом надзора шуме он је сазнао за пустињака који је живео скривен и случајно је о њему рекао оцу Макарију. Ево како је то било: пред ускрс 1861.г. дошао је ка оцу Макарију отац Арсеније и питао га да ли је спремио нешто за Ускрс? И када је овај објаснијо да нема ничега, Арсеније му је рекао да тих дана долазе барке са једног острва архипелага натоварене уљем, сиром, јајима и осталим, и саветовао му да сиђе у Лавру да се снабде. А када је отац Макарије рекао да он нема новца овај је обећао да ће сам платити: једном речју наговорио је оца Макарија да крене с њим. Путем је отац Макарије стао да се распитује не зна ли он, будући да је тако дуго био шумар, а раније сердар и чобанин, неког од пустињака који живи скривен. Арсеније се ушепртљао. Није желео да открије тајну, али није хтео ни да разжалости старца друга. Тада је Арсеније рекао: – „Ако грех клетве узмеш на себе онда ћу ти рећи.“ Овај је обећао, говорећи да ће када види скривеног старца, најпре рећи да је он, Макарије, крив.
Када су од Молдавског скита пошли према Лаври, шумар је на пола пута скренуо десно и повео га кроз непроходна места, објашњавајући где живи старац и како ће га наћи. Само, он је сумњао да ће Макарије бити у стању да се спусти у ту провалију, у којој старац живи. Разговарајући тако пришли су до саме провалије: са три стране стене су се спустиле наниже окомито као у гробу, и силаска није било никаквог. Арсеније је рекао: „Ето, ако си у стању да се спустиш онда крени. Кад стигнеш до терасасте избочине, погледај право под стену и тамо ћеш наћи његово пребивалиште“. Макарије је почео да се спушта. Касније је говорио да, ма како је било тешко пентрати се по стенама на врх Атоса, приликом сакупљања неувенљивих цветића, овде је било неупоредиво теже.
У почетку су му сметале ципале и он их је бацио доле; затим и сама мантија у којој није могао да се провлачи међу стенама, па је и њу збацио. На крају се приближио дну и тамо на камену нашао своје ствари. Ставши на равно место и погледавши уоколо приметио је старчеву колибицу под стеном. Поред ње расту три маслине и смоква. Приближивши се видео је и самог старца који је седео напољу. Када је старац приметио човека, прекрстио се, пљунуо и брзо ушао у колибу, затворивши се.
Макарије је од оца Арсенија чуо да пустињак осим грчког, бугарског и руског, зна још турски и француски. Макарије је дошао до келије, прочитао молитву и почео да куца на врата. Пустињак дуго није одговарао. Макарије видећи да га овај сматра демоном, почео је да уверава како је он хришћанин и монах.
-„А шта ти треба?“ питао је на крају пустињак на чистом руском језику.
-„Дошао сам да те видим.“
-„Ко те овамо довео, Бог или демон?“
-„Бог“, одговорио је Макарије.
-„Откуд знаш да је Бог? Можда је и ђаво!“
-„Бог“, убеђено је рекао Макарије.
Пустињак је и даље молио да што пре оде одатле, јер нема шта да тражи. Макарије је одговарао једино да ће он умрети поред келије, али да отићи неће. Са собом није понео ни одећу ни хлеб.
-„Какав си ти неодговоран и јогунаст човек, ја таквих још нисам видео“, продужио је пустињак.
А Макарије је и даље молио да му отвори.
-„О, знам ја ко ти је то рекао“, проговорио је старац, „покварен је то човек!“
-„Није његова кривица старче, ја сам крив!“
-„Одлази одавде, молим те, одлази!“
-„Нећу отићи; седећу поред твојих врата до Ускрса и овде ћу умрети. Нећу отићи док те не видим!“
-„Реци, „Богородице . . . „, најзад је рекао старац; и кад је овај рекао молитву, отворио је врата. – „Дакле, шта хоћеш од мене?“
-„Благослови оче“, рекао је Макарије и пао старцу под ноге.
-„Бог благословио“, одговорио је овај и сео на праг, позвавши и Макарија да седне. Око сат времена је прошло у ћутању, па је старац устао рекавши: -„Иди сад одакле си дошао!“
-„Ја бих хтео, оче, да од тебе чујем коју реч на корист“, молио је Макарије.
-„А шта да ти кажем? Ја сам човек грешан, и сем тога ништа не знам. Ти видиш – живим као змија која се од људи крије у својој рупи. Тако и ја живим у овој рупи.“
-„Али ипак, биће да нешто знаш; и мени би можда било на корист, ако кажеш.“
Видевши простоту Макаријеву, старац је питао: – „А где живиш? Ко је твој духовник?“
-„Живим у пећини на Керасији, а духовник ми је отац Нифонт капсокалијски“.
-„А какво је твоје рукодеље?“
-„Правим кашике“.
-„Какве?“
-„Обичне и с „благословом“ (са изрезбареном руком која благосиља).“
-„Ето видиш, ако хоћеш да ме послушаш, онда немој више да правиш кашике с „благословом“ „.
-„А зашто? Такве кашике више купују и у Русији и у Сарају“.
-„Нек’ они купују, али ти немој да правиш!“
-„Не знам“, рекао је замишљено Макарије, „ево у Русику је искусан духовник отац Јероним, па и он ништа не каже, него узима оне с благословом“.
-„Отац Јероним“, приметио је старац, „јесте искусан духовник у управљању својом братијом, али се у ситнице он не упушта и зато не види да такве кашике не треба правити, јер оне могу доспети у руке неверника и јеретика, који се могу наругати изображеном благослову. Па и у православној породице кашика није икона и није крст; може отац њоме да лупи несташно дете, може да послужи у игри или да се ваља негде заједно са непотребним стварима; а кад тамо на тој кашици стоје два крста, један који представља сам благослов, а други ти урезујеш на рукаву руке која благосиља; знаћи два ће крста бити унижена, а то је грех!“
Макарије је обећао да убудуће неће правити кашике с „благословом“; желео је да још нешто пита старца, али није знао како. На крају је рекао:
-„Ти, оче, од каквог си рода?“
Старац је одговарао преко воље:
-„Ја сам од свих родова“.
-„Можда си ти Рус?“
-„Не, ја сам Бугарин“.
-„А откуд тако добро знаш руски?“
-„Живео сам на Морфану код једног руског старца јероманаха. Живео сам још и у скиту Свете Ане, на Капсокаливији и на Провати – једном речју, обишао сам разна места и на крају ми је Господ открио ово, где живим већ шеснаест година“.
-„А колико година си живео на свим тим местима?“
-„Мислим – више од осамдесет; од како сам дошао на Свету Гору , нисам одавде излазио“.
-„А колико је теби уопште година?“
-„Сто осамнаест“.
-„Чиме се храниш и откуда ти долази одећа и све остало?“
-„Имам побратима (постриженик код истог старца), који је игуман на једном острву и он ми доставља, долазећи на барци свака три месеца“.
На крају је Макарије питао да ли старац дозвољава да га још који пут посети. Овај је одговорио да чак и ако се одлучи на то, неће успети. Тако су се растали.
И заиста: решивши да после извесног времена оде старцу, Макарије је сву одећу издерао пробијајући се кроз непроходно грмље, исцепао је и ципале, али оно место није нашао. Идуће године је поново замолио оца Арсенија који га је посетио да га одведе на оно место; Арсеније му је испунио жељу и Макарије се уз исте оне тешкоће поново спустио до старчеве колибе. Али старца више није било међу живима: свежа хумка са крстом је сведочила о његовој смрти. А сахранио га је, како је закључио Макарије, побратим игуман који му је долазио. Ожалостивши се што није затекао старца, он је пошао према мору у које се слива бистри поточић што извире поред старчеве колибе. Приступ ка мору није тежак тамо при ушћу потока стоји бели крст који је служио као знак игуману.
Осим овог старца отац Арсеније шумар је знао за још три друга скривена старца; али о месту њиховог боравка никоме није хтео да каже, ма колико га молили. Значи да су били и да још увек постоје такви сакривени старци које нико не познаје сем оних који су највернији. Ево примера:
Пет година посла одласка Турака (око 1835.) сердари су ловили дивокозе под Атонским врхом. Једном у зору, пролазећи стрминама, набасали су на једног нагог старца, који је стајао на улазу у тешко приметну пећину. Зачуђени необичним сустретом, заподенули су разговор:
-„Благослови оче“.
-„Бог благословио“.
-„Како живиш?“
-„Благодарим Господу. А како пребива Света Гора?“
-„Врло добро, после одласка поганих Турака!“
-„Каквих Турака?“
-„Како каквих? Оних који су живели на Светој Гори после грчког устанка!“
-„Каквог устанка!“
-„Зар ти не знаш, да се десет година преливала православна крв не би ли се збацио турски јарам?“
-„Не, нисам знао. Нас је овде седморица, и никуда не идемо, и о томе нисмо знали!“
Ракавши: – „Благослови оче!“ сердари одоше својим путем.
Касније када су дошли у скит Свете Ане, причали су о овом сусрету. Тада су се сакупили многи оци заборавивши и на старост и на немоћи и, засукавши своје мантије, трком су пошли да траже старца! Али старца нису нашли тамо где су га видели сердари, као ни оних других шесторо о којима је овај причао. Говорили су да су то вероватно оних седам најскривенијих подвижника, које је причешћивао познати духовник Христофор из Јанокопула.
* * *
. . . „Ја сам одувек волео пустињу“, каже. „Само не може се право у пустињу. Свака пустињачка келија припада неком манастиру, а када се њима јавиш да ти је доделе, рећи ће ти: „Ти си, брате нама овде потребан“. Не може се одмах у пустињу. А потребан си када долазиш, и после тридесет година, и увек. Тако сам ја до дана данашнјег овде. Јер, нећу да одем на своју руку, без благослова. Зашто је живот у пустињи погоднији за монаха? Па зато што ради само за себе, само толико колико да избегне највећу монашку беду: да од другог мора да мољака за храну. А остало време онда може сам да распореди за молитву, на читање свог монашког правила, дању, ноћу, кад му одговара, али тако да црква никад није запостављена. Тако прави пустињак, који се високо успео, коме ни хране скоро више да не треба, може да ради сваки дан само помало, а све остало време да се моли, да се посвети Господу“.
„А има ли данас на Светој Гори тих великих подвижника каквих је некада било, тих преображених стараца светитеља, какви су живели у египатској пустињи и које знамо из не тако давне руске књиге о странику“, питам, и очекујем све, само не причу какву ми је испричао. Из подрума смо се попели у његову келију. Седимо уз фењер, нуди ме чајем, кроз прозор гледам сложену громаду Милутинове цркве у слабој светлости. Тишина којом се пролама чак и његов шапат (нисмо више у подруму па морамо да пазимо да не пробудимо друге), даје посебну озбиљност томе што говори, запечаћује његове речи чистом вером.
„Има их, како да нема“, каже. „Има их разних овде на Атону, неколико стотина пустињака, можда и хиљаду. Могао си и сам да видиш неке од њих, оне што живе у келијама разасутим по каруљском стењу или у шумама на Провати. А највише око Кареје, по двојица, по тројица, по десет, или тако сами. . . Свако их може видети како обрађују своје баште, понекад им можеш бити гост, стајати заједно са њима на молитви. Има и таквих које ћеш тешко да видиш, јер се и не показују. Они живе далеко, кријући се од радозналаца, а силазе до манастира само једном у неколико месеци, да узму оно најнеопходније – уље за кандила, брашно за просфоре. Узму то, и брже натраг у своју самоћу. Кад овако као ти дођеш на Свету Гору само на неколико дана, треба да имаш велику срећу па да видиш неког од тих стараца. А ако случајно натрапаш на пустињу некога од њих, може ти се десити и да те тера. Ако, пак, будеш стрпљив и упоран, ако види да заиста желиш са њим да разговараш и да си због тога спреман и грдње да претрпиш, он ће пустити себи. Али тада…
Такво једно братство (кажу да је међу најстаријима братствима Свете Горе) видели су, ето, последњи пут пре осам година, а пре тога је било прошло шеснаест година, а да их нико није видео, а пре тога и не зна се колико. А ево како је то било последњи пут: Изашао неки млад монах, који је био у послушању код једног старца у пустињи, да се прошета ујутро после литургије, и у шуми не тако далеко од келије, одједном наиђе на пропланак на коме стоје непознати монаси, њих шесторица, опевају мртваца. Пришли су му и рекли да су они по традицији братство од седам чланова, да седмог, како види, управо сахрањују, и пошто је он први наишао, они га сада питају неће ли да им се придружи, да буде седми у братству. Слутећи о каквом се братству ради, монах пожеле да буде један од седморице, али не смеде да пристане не питавши старца код кога је био послушник. И похвалише га за то, и рекоше нека пита свог старца, јер такав и јесте монашки ред. Самовоља још ничему добром није довела, али да пази: када се буде враћао, мора да буде сам. Не треба они да буду објект нечије радозналости. Старца, међутим, када је чуо за седморицу, обузе чудан немир. Никако није могао да га сакрије, само је понављао да их мора видети, па макар после тога и умро. Кренули су да их потраже заједно, лутали су ниском шумом, саплитали се окамење, и видели само трње и шипраг и оштар жбун и суву траву и чкаљ и усијано небо. Ни питомог пропланка, ни загонетног братства није било, иако је млади монах био више него уверен да ће их лако пронаћи. Добро је познавао падину изнад келије, нису били далеко, али ипак. . . Лутали су сатима по жези, све док старац није схватио да их никада неће наћи, јер му није било суђено да их види.
А братство је то најсветије и најмолитвеније братство светогорско. Постоји о њима и старо предање – да ће управо они одслужити последњу литургију на Земљи, оваквој каква је, пре него што наступи време „Царства небеског“.
Завршио је причу. Сад знам шта је његов, шта је светогорски идеал монаштва. Ово братство светих који својим молитвама спасавају свет. А спасавају га све дотле док живе и у срцима оваквих „обичних“, „лоших“ монаха.
Борис Зајцев и Павле Рак "Светогорске стазе" и "Приближавање Атосу"
Извор: Носталгија
