Благовести! Некада су оне биле један од најрадоснијих и најсветлијих дана године: празник са којим је, не само свесно, већ – рекао бих – и подсвесно, била повезана некаква ликујућа интуиција и светло сагледање света и живота. Наравно да ће такозвани научно-атеистички приступ „религији“ у јеванђелској причи о Благовестима, из које је и израстао празник Благовести, наћи много повода да би о том догађају говорио као о „миту и легенди“.
Зар се то догађа – кажу позитивистички мислећи и рационално настројени људи – да се ангели јављају девојкама и са њима разговарају? Зар је могуће да се верујући људи надају да ће људи XX века, људи технолошке цивилизације и научне оријентације поверовати у тако нешто? Зар је могуће да верујући људи не схватају колико је све то неозбиљно, ненаучно и невероватно?
На та иронична и, наводно, раскринкавајућа питања верујући човек може да да само један једини и увек исти одговор: да, нажалост, заиста је немогуће уклопити Благовести у ваше површно схватање света; да, докле год се разговор о Богу и вери буде водио на нивоу површних хемијских експеримената и математичких операција – ви ћете, без сумње, односити и славити лаку победу. На том се нивоу, сасвим сигурно, ништа не може ни доказати нити, пак, побити без помоћи хемије и математике. Уосталом, на језику ваше безбожничке науке речи као што су анђео, блага вест, радост и смирење, наравно, не значе апсолутно ништа.
Али, зар то важи само за речи из хришћанског речника? На истом том вашем безбожничком језику ништа не значи бар добра половина свих осталих речи и управо вас то и приморава да држите под страшним притиском и поезију, и књижевност, и философију, и уопште све стваралаштво човеково. Ви бисте хтели да читав свет размишља као што ви размишљате – искључиво о производњи и економским питањима, о колективима и програмима.
Међутим, људи не размишљају на тај начин и зато вам је потребно да их држите под вашом гвозденом руком да би и они, мало по мало, почели да размишљају на ваш начин или, тачније, да би се правили да тако размишљају. Ви тврдите да је лаж све оно што припада стваралачкој машти човековој зато што ничега тога нема. Но, људи су увек живели, живе и живеће управо том стваралачком маштом. Људи су све оно што је најдубље и најпотребније за њихов живот одувек изражавали и изражавају управо на језику те стваралачке маште.
Не знам шта је то анђео, не могу да вам објасним на том вашем научном језику шта се то догодило пре две хиљаде године у малом галилејском месту, а о чему говори Јеванђеље по Луки. Мислим да људи ту јеванђелску причу никада нису заборавили и никада неће заборавити, што се јасно види из чињенице да се тих неколико јеванђелских стихова о Благовестима оваплотило кроз безбројне слике, песме и молитве, да су ти стихови надахњивали и даље надахњују људе. А то, наравно, значи да су људи у њима препознали нешто што је бескрајно важно за њих саме: истину коју – по свој прилици – и није било могуће другачије изразити осим на том детињем и радосном јеванђелском језику.
О чему је та истина? Шта се догодило у тренутку када је млада девојка, готово девојчица, Марија, одједном чула – као из неке дубине или са неке висине – тај чудни поздрав: “Радуј се!“. Управо то је рекао Марији анђео Господњи: „Радуј се!“.
Свет је препун књига које говоре о борби и надметању, књига у којима њихови аутори хоће да нам докажу да пут до среће води кроз мржњу. И у свим тим безбројним књигама се нигде и никада не појављује реч „радост“, и људи чак и не знају шта је то радост. А, гле, та радост коју је анђео Господњи објавио Марији наставља већ две хиљаде година да трепери у овом свету, да потреса и усталасава људска срца.
Дођите у цркву на бдење уочи Благовести и осетићете ту радост у тренутку када – после дугог ишчекивања и нарастања службе – хор почне да пева, тако тихо, а опет тако божански предивно: „Арханђела глас ти говори, Пречиста, радуј се, и опет каже – радуј се!“.
Прошли су толики векови, а ми и даље слушамо тај позив на радост и – радост у топлим таласима изнутра преоблива наше срце. Чему се радује наше срце? Пре свега, самој тој девојци Марији чији је лик преиспунио собом читав свет, који нас гледа са икона и фресака, који је постао једно од највећих и најчистијих оваплоћења људске уметности и људскога стваралаштва. Верност, чистота, целовитост, свецело самопредавање, бескрајно смирење – све то занавек одјекује у Маријином одговору арханђелу Гаврилу: „Ево слушкиње Господње; нека ми буде по речи твојој“ (Лк. 1, 38).
Реците, има ли на овом свету, у свеколикој његовој богатој и сложеној историји, ичега лепшег и узвишенијег од људскога лика ове Девојке. И заиста се – како пева Црква – Њој Пречистој и Благодатној „радује сва твар“. На безбожничку лаж о човеку, на свођење човека на земљу и приземни живот, на потчињење човека неизменивим и безличним законима природе Црква одговара ликом Дјеве Марије, пречисте Мајке Божије, ликом Оне ка Којој се – по речима једног руског песника – свагда узносе „од велике пуноте, најслађе људске сузе“.
Радујемо се, дакле, томе што лик Мајке Божије побеђује ту неистину и лаж о човеку које је препун овај свет. Радујемо се јер се дивимо и осећамо да је лик Мајке Божије свагда са нама као наше имање, наша утеха и окрепљење, као надахнуће и помоћ. Радујемо се томе што гледајући Њен лик осећамо да је тако лако веровати у небеску плавет овог света, у небеско призвање човека. Радујемо се Благовестима – доброј вести коју је Марији саопштио анђео Господњи: да ће Бог људе поново обдарити Својом благодаћу и да ће убрзо, сасвим убрзо, кроз Њу, кроз ту потпуно непознату галилејску Девојку, почети да се извршава тајна спасења света, да ће Јој доћи Бог, и то не у грмљавини и страху, већ у радости и пуноти детињства, и да ће се кроз Њу у свету зацарити Дете, нејако и беспомоћно, али Дете које ће заувек и засвагда победити све сила зла.
Ето то је оно што празнујемо на Благовести, ето због чега је овај празник увек био и заувек остаје празник радости и светлости.
Још једном да поновимо за оне који се подсмевају Благовестима као „миту и легенди“: извесно је да све ово није могуће ни схватити ни изразити у вашим ограниченим категоријама, јер се све ваше такозвано научно безбожништво управо и своди на то да сте ви својевољно и без права жалбе прогласили непостојећом, непотребном и штетном целу једну димензију људскога искуства, да сте прогласили за непостојеће све те речи и појмове којима је било изражено то искуство. Да би се човек спорио са вама на вашем безбожничком језику он претходно мора да се спусти у ваш мрачни подрум из кога се не види небо (на основу чега ви, онда, поричете постојање неба), у коме нема светлости сунца (на основу чега ви, онда, доказујете да нема ни сунца), у коме је све ружно, прљаво и мрачно (на основу чега ви, онда, поричете постојање лепоте) и у коме нема радости (на основу чега ви, онда, тврдите да су сви очајни и зли). Но, када човек изађе из тог вашег подрума, када се попне у висину и уђе у храм препун радости, тамо и даље одјекује песма: “Архангелски глас ти говори, Пречиста, радуј се, и опет каже – радуј се!“.
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
