Литургијом Пређеосвећених Дарова, како сам њен назив показује, назива се таква Литургија, на којој се верујућима за причешће дају Свети Дарови који су претходно освештани. Зато се литургија Пређеосвећених Дарова разликује од Литургија светог Јована Златоуста и светог Василија Великог по томе што на њој нема приношења (проскомидије) и освештања Светих Дарова.
У „Додатку“ за пети део „Древних Литургија (издање С. Петербург, 1878) речено је: „Међу древним литургијама… литургија Пређеосвећених Дарова (η των προηγιασμενον λειτουργία, тј. δώρων, Missa praesanctificatorum, тј. munerum), која се служи током свете Четрдесетнице у источној православној Цркви, првенствено средом и петком током првих шест недеља, у четвртак пете недеље, у понедељак, уторак и среду Страсне седмице… а у западној цркви само једном годишње – на Велики Петак у Страсној седмици. Порекло и поредак ове Литургије различити истраживачи црквених старини приписивали су и до данас приписују час истоку, час западу; неки од источних писаца прихватају да је она првобитно настала на западу, приписујући је римском папи Григорију Великом или Двојеслову, док је западни писци утлавном приписују истоку, допуштајући да је она одатле прешла на запад у време када су источне и западне цркве још имале међусобно општење. Сами чинови литургије Пређеосвећених Дарова на истоку и на западу, који се разликују у неким детаљима, у свом општем току и саставу молитава показују тако велику сличност, која представља јасан доказ јединственог порекла ове Литурије у обе половине хришћанског света и заједничког извора свих њених облика.
Тај извор је првобитно хришћанство. Нарочите околности у којима је хришћанска Црква живела у прва три века и које су се једнако тицале Свете Тајне Евхаристије како на истоку тако и на западу, положиле су темеље из којих се, мало по мало, развило нарочито евхаристијско богослужење под називом литургија Пређеосвећених Дарова…“ (види: стр. 141-142).
Дакле, као што је горе показано, литургија Пређеосвећених Дарова води порекло из првих времена хришћанства, али може се претпоставити да је њену коначну редакцију у писменом виду дао свети Григорије Велики, папа Римски, звани Двојеслов, који је живео у шестом веку (папа од 590. до 604. године).
Литургија Пређеосвећених Дарова служи се само у дане Великог поста. Циљ њеног установљења састоји се у томе да се верни не лише могућности причешћа Телом и Крвљу Христовом у обичне дане Великог поста, када се по Типику потпуна Литургија не служи. Присуствујући савршавању Свете Тајне Евхаристије древни хришћани су се одушевљавали тако узвишеном радошћу у Христу Спаситељу, да су Литургију називали Пасхом. Зато је сматрано да су тако узвишена осећања радости неспојива са данима покајања и скрушености због грехова, чему је намењен Велики пост, па је савршавање потпуне Литургије у дане Великог поста доживљавано као неумесно. Но, пошто је за древне хришћане било незамисливо да читаву седмицу остану без причешћа Светим Христовим Тајнама, уведена је литургија Пређеосвећених Дарова, из које је уклоњено свако славље и на којој нема најважнијег и најсвечанијег дела Литургије – претварања Светих Дарова.
Литургија Пређеосвећених Дарова служи се, као што је горе речено, током читавог Ускршњег поста, у сваку среду и петак првих шест седмица поста, у четвртак пете седмице, на Велики Понедељак, Уторак и Среду током Страсне седмице, а може се служити и у понедељак, уторак и четвртак друге, треће, четврте, пете и шесте недеље Поста, ако у те дане падне храмовни празник или светитељ који у Типику има знак + (Прво и Друго Обретење главе светог Јована Крститеља 24. фебруара и Четрдесет мученика Севастијских 9. марта). Она се никада не служи у суботње дане Великог поста (када се служи Литургија светог Јована Златоустог), нити у недељне дане (када се служи Литургија св. Василиса Великог, осим Цветне недеље када се такође служи Златоустова Литургија), а не служи се ни у понедељак, уторак и четвртак прве седмице Поста, као ни на Благовести, Велики Четвртак и Велики Петак.
Свети Дарови који се дају верујућима на литургији Пређеосвећених Дарова, освећују се раније, на претходној потпуној Литургији светог Јована Златоустог или Василија Великог. Зато се, поред једног уобичајеног Агнеца, на проскомидији припремају још два или више Агнеца (у зависности од тога колико литургија Пређеосвећених Дарова треба одслужити), над којима се извршавају све уобичајене радње и произносе исте молитвене речи као и над оним Агнецом који се припрема за Литургију тога дана. За време освећења Светих Дарова свештеник произноси обичне речи над сваким Агнецом, не мењајући једнину у множину, јер је Један Христос у сваком Агнецу. Када свештеник узноси Свете Дарове, он истовремено узноси и оне свете Агнеце који су намењени за литургију Пређеосвећених Дарова. Када наступи време причешћивања свештенослужитеља, предстојатељ, пре него што почне да причешћује, након уливања теплоте у свети путир, ставља на длан своје леве руке (обично на сунђер) један припремљени Агнец намењен за литургију Пређеосвећених Дарова, окренувши његову мекану страну горе. Онда кашичицом натапа светом Крвљу Агнец унакрст, са стране у коју је урезан крст на проскомидији. Свето Тело Христово, које је на тај начин сједињено са пречистом Крвљу Његовом, полаже се у нарочито за то одређени кивот („хлебоносац“), који обично стоји на Престолу и ту се чува до дана када треба да се служи литургија Пређеосвећених Дарова.
Будући да се у Великом посту обичним данима (то јест осим суботе и недеље) храна по Типику може узимати само једном дневно, увече, литургија Пређеосвећених Дарова се служи после Деветог часа и вечерња. Пре ње се увек служе великопосни часови трећи, шести и девети са Изобразитељном, затим се даје отпуст, а сама Литургија почиње обичним литургијским возгласом: „Благословено Царство“ и вечерњем.
О Пређеосвећеној Литургији светог апостола Јакова
„Ова Литургија представља древни чин Јерусалимске цркве, а служена је у Палестини и на Синају, као локална форма Пређеосвећене литургије, али ју је од петнаестог века постепено истиснула Константинопољска форма Литургије светог Григорија Двојеслова. Поредак Пређеосвећене литургије апостола Јакова има исти однос према потпуној Литургији апостола Јакова, као што Пређеосвећена Литургија светог Григорија Двојеслова има према потпуним Литургијама светог Јована Златоуста и светог Василија Великог.
Споменута у уставу Храма Гроба Господњег, ова Литургија се први пут појавила у штампи изгледа тек у деветнаестом веку, када је објављен њен текст из служебника Синајског манастира. Она се наводи код Дмитријевског.[1]
Молитве пред почетак Литургије и облачење свештенослужитеља
Молитве пред улазак свештенослужитеља у олтар (тзв. входне молитве) читају се обично на крају Деветог часа, после молитве преподобног Јефрема Сиријског: „Господе и Владико живота мога“, а облачење свештенослужитеља обавља се после тога, за време певања и читања Изобразитељне, тако да до отпуста Изобразитељне свештенослужитељи већ буду спремни за почетак Литургије.
Входне молитве су исте као и на потпуној Литургији, то јест починку од читања „Пречистому Твојему образу…“, али изоставља се молитве: „Господи, ниспошљи руку Твоју…“, јер је свештенодејство над Светим Даровима већ обављено. Улазећи затим у олтар свештеник као и обично целива Престо, крст на њему, Јеванђеље и облачи се у потпуно свештеничко одјејање, као на потпуној Литургији, али при томе он само осењује креним знаком сваки поједини део одјејања, целива га и ништа не говори, осим: „Господу помолимсја“.
Поредак Литургије Пређеосвећених Дарова
Пред почетак Литургије не читају се уобичајене молитве, него се свештенослужитељи трипут поклоне пред светим Престолом са речима: „Боже, очисти ме грешног“, затим целивају: свештеник свето Јеванђеље, а ђакон свети Престо. Ђакон ћутке узима благослов од свештеника и излази пред Царске двери на своје обично место (амвон) и громко говори: „Благослови, владико“.
Свештеник произноси почетни возглас Литургије: „Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова“ при чему, као и увек, Јеванђељем чини знак крста над Престолом. Појци одговарају: „Амин“ и даље почиње вечерње читањем предначинатељног псалма 103: „Благосиљај душо моја Господа…“ Свештеник за то време откривене главе чита пред Царским дверима молитве вечерња, зване светилничне, почев од четврте, јер се прве три читају после тога, приликом возглашавања малих јектенија између антифона катизме.
После предначинатељног псалма произноси се Велика јектенија са уобичајеним заюьучним возгласом свештеника: „Јер Теби приличи свака слава…“, а затим се стихослови 18. катизма: „Ко Господу вњегда скорбети ми…“ („Ка Господу, кад ме снађе невоља“). Чтец завршава сваку Славу читајући три пута „Алилуја“. После сваког антифона, или сваке Славе, ђакон произноси малу јектенију. За време јектеније свештеник тајно чита молитве, прве три од светилничних, а потом возглашава: после прве мале јектеније – „Јер је Твоја моћ, и Твоје је царство и сила и слава…“ после друге – „Јер си благ и човекољубив Бог…“ и после треће – „Јер си ти Бог наш, који милује и спасава“.
За време читања катизме обавља се преношење Пређеосвећеног Агнеца са Престола, где се он сада обично налази у кивоту, на Жртвеник. У прошлости овај кивот се налазио на Жртвенику у такозваном „Предложењу“. Зато Типик прописује: „Кад почну читати катизме свештеник одлази у предложение и узевши из кивота Пређеосвећени Хлеб (Агнец) са великом побожношћу полаже га на свети дискос, потом улива у свету Чашу вино и воду, затим кади над кадионицом звездицу и покриваче, и покрива дискос и Чашу, не изговарајући никакве молитве проскомидије, него говори само: „Молитвама светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас“, јер су Дарови већ освештани“. У данашње време кивот се обично не налази на Жртвенику, него на Престолу, па се стога претходно обавља преношење Пређеосвећеног Агнеца са Престола на Жртвеник. На почетку првог антифона, свештеник подигне свето Јеванђеље и стави га иза антиминса. Затим развије антиминс, оде и узме свети дискос са Предложена, стави га на развијени антиминс и потом положи на дискос Пређеосвећени Агнец из кивота. За време другог антифона свештеник са ђаконом, који у руци држи свећу, кади Престо са Агнецом који лежи на дискосу, обилазећи га три пута у круг. За време трећег антифона свештеник учини земни поклон пред Светим Даровима, па стави свети дискос са светим Агнецом себи на главу и, обилазећи Престо са десне стране, преноси га на Жртвеник, улива у Путир вино и воду, покрива дискос и путир покривачима, и кади Свете Дарове. Затим се враћа светом Престолу, савија антиминс и полаже на њега свето Јеванђеље.
По завршетку катизме и треће мале јектеније следи певање „Господи возвах“ и стихира којих на литургији Пређеосвећених Дарова увек има десет. На „Слава, И ниње“ отварају се Царске двери и обавља се вечерњи Вход са кадионицом. Но, у оним случајевима када се на литургији Пређеосвећених Дарова чита Јеванђеље, као што то бива у дане празника и у прва три дана Страсне седмице, вход се увек врши са Јеванђељем.
Након входа и уобичајеног певања „Свјете тихиј“ произноси се прокимен из Триода читају се две паримије. Током свете Четрдесетнице прва паримија је увек из књиге Постања. Она показује човеков пад у грех и његове погубне последице, док друга – из књиге Прича – говори о Божанској премудрости коју покајани грешници треба да траже ако заиста желе да исправе свој греховни живот и да угађају Богу. За време читања паримија Царске двери се затварају.
По окончању прве паримије Царске двери се отварају и чтец говори а појци певају други прокимен, такође из Триода. После певања прокимена ђакон се обраћа свештенику (а на архијерејског служби протођакон архијереју) говорећи: „Заповедите!“ Свештеник (или архијереј), узевши обема рукама кадионицу и свећу на свећњаку (архијереј трикирију), стоји пред светом Трпезом, гледајући на исток, и чини свећњаком знак крста, говорећи: „Премудрост, смерно стојмо!“, чиме оне који се моле подстиче на посебну пажњу и побожност.
Затим се окрене на запад ка народу и громко говори: „Светлост Христова просвећује све и сва“, чиме као да показује да су праоци и пророци, чија су дела управо читана и још ће се читати, били просвећени истом светлошћу Божијом која и данас све просвећује, кроз Искупитеља Који се јавио у свету, а кога су они најавили. Ово се обично обавльа уз отворене Царске двери, при чему сви који се моле падају ничице клањајући се до земље. Историјски, ова свештена радња се објашњава тиме што су у старини у дане свете Четрдесетнице оглашени који су се припремали за крштење пре изласка из храма осењивани упаљеном свећом, као знамењем благодатне светлости Христове, коју треба да добију у светом Крштењу на крају Великог поста (обично на Велику Суботу). Одмах затим следи читање друге паримије из књиге Прича.
Понекад се на литургији Пређеосвећених Дарова, осим две паримое Триода читају још и паримије празника. Тако бива на Пређеосвећеној литургији за празнике великих Светих, ако ти празници падну у уторак, среду, четвртак, петак и суботу, друге, треће, четврте и пете седмице Великог поста – Обретење главе светог Јована Крститеља 24. фебруара и Четрдесет мученика 9. марта, а такође у дане храмовних празника. Паримије празника се читају још и у навечерје празника Благовести Пресветој Богородици 24. марта, ако то навечерје падне у среду или петак када се служи Пређеосвећена литургија. Уопште, треба знати да се вечерње, сједињено са литургијом Пређеосвећених Дарова, које се савршава у навечерје празника, односи већ на сам дан празника, услед чега се певају стихире празника и читају његове паримое. У таквим случајевима Свеноћно бденије за празник не почиње вечерњем, него великим повечерјем.
По завршетку читања паримија свештеник говори чтецу: „Мир ти“, а ђакон: „Премудрост“.
Одмах затим следи певање умилних стихова 140. псалма са припевом за сваки стих: „Да исправитсја молитва моја…“ („Нека узиђе молитва моја…“).
Према Типику чтец или свештеник, стојећи пред Царским дверима, пева ове стихове, а појци после сваког стиха певају припев. У данашње време је готово посвуда обичај да ове стихове на средини цркве певају три појца[2], а певнице певају припев уз сваки стих. Поредак овог певања је следећи:
Чтец пева први стих: „Да исправитсја молитва моја, јако кадило пред Тобоју, воздјејаније руку мојеју, жертва вечерњаја“ („Нека узиђе молитва моја као кад преда Те, уздизање руку мојих као принос вечерњи“).
Појци (из десне певнице) певају исти стих који служи и као припев.
Чтец устаје и говори други стих: „Господи, возвах к Тебје, услиши мја, вонми гласу мољенија мојего, вњегда возвати ми к Тебје“ („Господе, к Теби вапим, почуј ме; услиши глас мољења мога кад завапим к Теби“).
Појци (из леве певнице) певају исти припев: „Да исправитсја молитва моја“.
Чтец устаје и говори трећи стих: „Положи, Господи, храњеније устом мојим, и двер огражденија о устнах мојих“ („Постави, Господе, стражу око језика мога, и чувај врата уста мојих“).
Појци (десна певница) припев: „Да исправитсја молитва моја“.
Чтец устаје и говори четврти стих: „Не уклони сердце моје в словеса лукавствија, непшевати вини о гресјех“ („Не дај срцу моме да застрани у зле помисли, да не измишља изговоре за грехе“).
Појци (лева певница) припев: „Да исправитсја молитва моја“.
После тога чтец (односно појац) пева прву половину првог стиха: „Да исправитсја молитва моја, јако кадило пред Тобоју“, а појци (односно хор) довршавају другу половину: „Воздјејаније руку мојеју, жертва вечерњаја“.[3]
На тај начин, ово певање налик је певању великог прокимена. Зато је оно у појачким зборницима и називано „Великим прокименом“. Док се ово пева свештеник узима кадионицу са тамјаном и стојећи у олтару пред светом Трпезом кади. Приликом певања последњег стиха: „Не уклони сердце моје…“ свештеник одлази ка Жртвенику, а ђакон уставши са колена креће за н>им. Свештеник кади пред Жртвеником три пута и даје ђакону, који, стојећи пред Жртвеником, кади до краја певања „Да исправитсја…“ А свештеник се враћа пред свети Престо, преклони пред њим колена и остане тако до краја певања „Да исправитсја“.
Типик прописује народу и појцима (у певницама) да час клече, а час устају. Они који певају, за време певања стоје, не преклањајући колена. А сваки пут када заврше своје певање, они преклањају колена. На тај начин на самом почетку певања сви осим чтеца који пева „Да исправитсја…“ и свештеника који кади у олтару, клече на коленима. Затим чтец клекне на колена а појци из десне певнице и народ на десној страни храма устаје и пева припев: „Да исправитсја…“. Приликом последњег певања „Да исправитсја…“ сви, укључујући и чтеца и свештеника клече на коленима. Типик прописује да припев певају десна и лева певница наизменично, а заједно са појцима из певнице и сав народ који се налази на тој страни храма, при чему се каже да стоје, не преклањајући колена, не само појци из певнице која пева, него и народ на тој страни. Важно је приметити упутство из поглавља „О поклонима“, где Типик прописује да на богослужењу, осим појаца, много шта пева и народ. У многим богослужбеним књигама ово је јасно означено речима: „народ говори“.
Када се отпева „Да исправитсја“, прописано је да се чине три велика поклона, при чему се говори молитва: „Господе и Владико живота мога“.
После великих поклона у дане спомена великих светих и храмовних празника произноси се прокимен и читају се Апостол и Јеванђеље. Током Страсне седмице чита се само Јеванђеље. Прописано је да се при томе отварају Царске двери. Сходно томе, оне према Типику током певања „Да исправитсја“ не би требало да буду отворене, али у пракси је углавном уобичајено да се отварају.
После читања Јеванђеља, или после великих поклона ако Јеванђеље није читано, следи уобичајени поредак Литургије: сугуба јектенија, јектенија за оглашене и две мале јектеније верних. За време сугубе јектеније произноси се иста тајна молитва као и на потпуној Литургији и распростире се антиминс баш као на потпуној Литургији. Многи сматрају да је произношење заупокојене јектеније на литургији Пређеосвећених Дарова неумесно, јер ова Литургија не може да се сматра умилостивљујућом жртвом за упокојене, но неки сматрају да је то помињање допустиво, баш као и свако друго мољење. У време јектеније за оглашене, као и обично, распростире се читав антиминс и предстојатељ током завршног возгласа крстолико осењује антиминс сунђером, који потом целива и полаже на десну страну изнад антиминса. Пошто је у старини међу оглашенима било оних који су се припремали да крштење приме на Велику Суботу, од крстопоклоне среде „за браћу која се спремају за свето Просвећење“ произноси се нарочита јектенија са тајном молитвом за оглашене и завршним возгласом свештеника „Јер си Ти просвећење наше…“ Уз следеће две мале јектеније читају се посебне тајне молитве, а друга јектенија завршава се нарочитим возгласом свештеника: „По дару Христа Твога, са Којим су благословен, са Пресветим и Благим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова.“
Затим се, уместо Херувимске, пева посебна песма: „Ниње сили небеснија с нами невидимо служат: се бо входит Цар слави, се жертва тајнаја совершена дориноситсја, вјероју и љубовију приступим, да причастници жизни вечнија будем: Алилуја, Алилуја, Алилуја“ („Сада Небеске Силе с нама невидљиво служе: јер ево улази Цар славе; ево већ принесена тајанствена Жртва долази, свечано праћена. Са вером и љубављу приступимо, да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја, Алилуја, Алилуја“).
На почетку ове песме отварају се Царске двери. Ђакон кадИ свету Трпезу наоколо три пута, свето Предложение и свештеника. У пракси кади се читав олтар, али онај ко кади не излази на амвон, нити кади иконостас, певнице и народ. Молитва херувимске песме се не чита, него свештенослужител. док кади може у себи да чита 50. псалам. Затим као и на потпуној Литургији свештеник и ђакон се три пута поклоне, читајући сваки пут: „Ниње сили небеснија…“ После тога целивају Престо и одлазе ка Жртвенику како би започели Велики вход.
Особености овог Великог входа су следеће:
Пред Жртвеником свештеник се само клања три пута, говорећи тихо: „Боже, очисти ме грешног“; затим кади три пута, узима воздух и ћутке га полаже на плећа ђакону. Сам пак узме у десну руку свети дискос и стави га себи на главу, у леву руку узме свети путир, држећи га уз прса. Ако у Литургији учествује неколико јереја, онда старији носи дискос, а други Чашу, Ђакон иде напред и кади. Крећући се од Жртвеника кроз северне двери, па на Царске двери до Престола, они ништа не говоре, јер је помињање већ обављено на оној Литургији на којој су ови Дарови освећени. За време преношења Божанских Светих Тајни сав народ у храму и појци падају ничице клањајући се како доликује Христу Богу, присутноме у Светим Тајнама, које су претходно у потпуности освештане. Након уношења Светих Дарова у олтар сви устају и појци довршавају другу половину песме: „Ниње сили небеснија“, почев од речи „Вјероју и љубовију приступим…“
Након постављања Светих Дарова на Престо свештеник скида покриваче са њих, узима воздух са ђаконових плећа, кади га и њиме са миомирисом покрива Свете Дарове, ништа не говорећи. Типик прописке да се након уношења Светих Дарова чине „три поклона“. Обично се чине три велика поклона уз читање молитве „Господе и Владико живота мога“, иако Типик то не каже изричито.
После Великог входа навлачи се завеса, али само до половине. Ово полузатварање завесе одговара њеном затварању и отварању на потпуној Литургији, јер тамо је она потпуно затворена до „Вјерују“, а затим остаје отворена до возгласа „Светиње светима“.
Пошто на литургији Пређеосвећених Дарова нема самог освештања Дарова, него након Великог входа одмах следи припрема верујућих за причешће, ђакон произноси исту прозбену јектенију која се произноси и на потпуној Литургији пре „Оче наш“, али она почиње речима: „Допунимо вечерњу молитву своју Господу“, на којој се моли „За предложене и пређеосвећене пречасне Дарове“. Свештеник за то време чита нарочиту тајну молитву у којој се моли за достојно причешћивање Светим Тајнама и закључује јектенију возгласом који је уобичајен и за потпуну Литургију: „И удостој нас, Владико…“. На тај возглас појци одговарају молитвом Господњом: „Оче наш“. Даље следи све по реду као и на потпуној Литургији. Једино што свештеник са великим страхом и побожношћу пружа руку испод воздуха којим су покривени Свети Дарови, дотакне се руком животворног Хлеба, не подижући га, и говори гласно: „Пређеосвећене Светиње светима“ (За то време сав народ у храму пада ничице клањајући се, и устајући пева: „Један је свет…“). Дакле, не врши се узношење Агнеца, јер је то већ учињено на потпуној Литургији. При томе се навлачи и друга половина завесе. Свештеник скида воздух са дискоса и путира, и разлама свети Агнец на четири дела, уз исте речи као и на потпуној Литургији, и полаже частицу ИС у путир, ништа не говорећи, а ђакон налива теплоту, такође ништа не говорећи.
Потом следи причешћивање свештенослужитеља које има следеће особености: пошто је тело Христово натопљено Његовом крвљу, ђакон, прилазећи да би добио Свете Дарове, говори: „Дај ми, владико, пречасно и пресвето Тело и Крв Господа и Бога и Спаса нашег Исуса Христа“. А свештеник, дајући му частицу, говори: „Теби, ђакону (име), даје се пречасно и пресвето и пречисто Тело и Крв Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, на отпуштење грехова твојих и на живот вечни“. Слично говори и када се сам причешћује. Ако свештеник служи сам, без ђакона, он не пије из Чаше пре но што употреби Свете Дарове на крају Литургије. Јер, мада је вино освећено стављањем частица Светих Тајни, оно није претворено у Божанску Крв. А ако свештеник служи са ђаконом, онда ђакон не пије из Чаше, јер после треба да употреби Свете Дарове. А свештеник пије из свете Чаше и при томе ништа не говори.
За време причешћивања свештенослужитеља пева се причастан: „Вкусите и видите, јако благ Господ: Алилуја, Алилуја, Алилуја“. Свештеник чита благодарну молитву, а ђакон полаже све частице које су преостале на дискосу у свети Путир и покрива га.
Отварају се Царске двери и ђакон, примивши свети Путир из руку јереја, показује га са двери народу уз уобичајени возглас: „Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите“, а појци, уместо „Благословен грјадиј“ („Благословен који долази“), певају: „Благословљу Господа на всјакоје времја, хвала Јего во устјех мојих“ („Благосиљаћу Господа у свако време, Његово прослављање јеуустим мојим“). Ако има мирјана који се причешћују, они се причешћују као обично, а сасвим малу децу, која не могу да прогутају частицу тела Христовог, на Пређеосвећеној литургији не причешћују. За време причешћа појци као и обично певају: „Тјело Христово примите“. После тога следи благослов свештеника са речима: „Спаси, Боже, људи Твоја…“, појци певају: „Хлеб небесниј и чашу жизњи вкусите и видите, јако благ Господ, Алилуја, Алилуја, Алилуја“. Приликом кађења Светих Дарова свештеник ништа не говори, него узевши свети Путир и окренувши се ка дверима, гледа према народу и тајно говори: „Благословен Бог наш“ са возгласом: „Свагда, сада и увек, и у векове векова“. Појци као и обично певају: „Да исполњатсја уста наша…“ Ђакон произноси уобичајену благодарну јектенију после причешћа: „Прости примше…“ („Ми који смо примили…“). Чита се посебна заамвона молитва која почиње речима: „Господе Сведржитељу“. У њој свештеник моли Бога да нас Он удостоји да се „добрим подвигом подвизавамо, да ток Поста завршимо… главе невидљивих змија размрскамо… и да неосуђено достигаемо поклонити се светом Васкрсењу“. Појци певају: „Амин“ и „Буди имја Господње“ три пута. Даље чтец чита речитативом или појци певају 33. псалам: „Благословљу Господа…“ („Благосиљам Господа…“). Даље следи „Слава Тебје Христе Боже…“ и уобичајени отпуст Литургије. На Велику Среду после „Буди имја Господње“ чита се молитва преподобног Јефрема Сиријског „Господи и Владико“ са три земна поклона. Дели се нафора. При томе не треба сметнути с ума да се ова Литургија, будући да се служи после вечерња, већ односи на следећи дан, те се стога помињу свети следећег дана. Само на литургији Пређеосвећених Дарова која се служи у дане празника, помиње се најпре свети који се празнује, а потом свети чији је спомен наредног дана.
