Пре 125 година, године 1850, у руској богословској науци су се појавиле две магистарске дисертације на тему "О Литургији Пређеосвећених Дарова" : на Mосковској духовној академији Г. П. Смирнова-Платонова1, а на Петровградској - Н. Малиновског.
У светлости научних података тог времена питање о пореклу ове литургије је било тешко решиво, чак и на плану хипотеза, зато што најранија сведочанства о постојању те литургије датирају с почетка VII века. Једно од тих сведочанстава се налази у Пасхалној хроници, где се каже да се "те године, при цариградском Патријарху Сергију, од прве недеље поста, четвртог индикта (615. год.) почело певати да се уздигне у време преношења Пређеосвећених Дарова из скевофилакиона на престо, после јерејевих речи "по дару Христа Твога", народ одмах почиње "Сада силе небеске са нама невидљиво служе. Ево улази Цар славе, ево већ принесена тајанствена Жртва долази. Са вером и љубављу приступамо да причасници вечнога живота постанемо. Алилуја"3.
Друго сведочанство се налази у житију преп. Георгија Хозевита (крај VI - почетак VII в.). Писац житија, ученик преп. Георгија - Антоније говори да је преподобни имао обичај да у недељни дан, после свеноћног бденија, пошаље младића Зенона у Јерихон по просфоре за случај да тога дана дође неко да се помоли у манастиру. Понекад је Зенон у време Евхаристије стајао близу олтара и слушао речи молитве коју је читао препод. Георгије освећујући Дарове и он их је упамтио. Једне недеље, враћајући се са просфорама из Јерихона, Зенон је размишљао о тим речима. Тада сиђе Дух Свети и освети и просфоре и младића. Преподобном Герисаму, који се у то време одмарао после свеноћног бденија, јави се анђео и рече: "Устани, презвитеру и саврши Пређеосвећену службу над оним приношењем које доноси младић, јер је оно освећено"4.
Наши истраживачи су, у недостатку других извора, обилато користили рад Лава Аљација посвећен том питању који обилује изводима из јако ретких рукописа Ватиканске библиотеке5. Нарочито је Аљације, наводећи извештаје из "Црквене историје" Сократа Схоластика о многообразној богослужбеној пракси његовог времена, исказао претпоставку да je речи историчара: "у Александрији у среду и у такозвани петак читају се Писма и учитељи их тумаче, и бива све као и на синаксису, осим савршавања Тајни (δίχα της των μηστιριων τελετης)"6 могуће схватити као указивање на постојање литургије Пређеосвећених Дарова у Александрији 7. На тим основама је Смирнов-Платонов преводећи дати цитат истовремено га и коментарисао као да он указује на Литургију Пређеосвећених Дарова. После речи "петак" он је у заграде унео "у Четрдесет-ницу"; реч "синаксис" која је уопште означавала молитвено сабирање (а не само евхаристијско) ом је заменио речју "литургија", а реч τελετης је превео речју "освећење". Резултат је био следећи: "У Александрији, у среду и у дан који називамо петком (у Четрдесетницу) читају се Писма и учитељи их објашњавају, и бива све што припада литургији, осим освећивања Тајни"8.
Још је само преостало да се нађе потврда за такав коментар извештаја Сократа Схоластика и она је била пронађена у мало после тога објављеном трактату под називом Реч Софронија, Патријарха Јерусалимског која садржи сву црквену историју и подробно објашњење свега што се дешава у Божанском свештенодејствију9 где се каже: "Сада се више од других у употреби свештенодејства Великог Василија и Јована Златоуста, са Литургијом Пређеосвећених Дарова за коју једни говоре да је она Јаковљева, названог братом Господњим, други - Петра, Врховног Апостола, а остали - других".10 Ове речи су обадвојици истраживача биле довољне да настанак Литургије Пређеосвећених Дарова сместе у апостолска времена11. Том искушењу није избегао ни млади професор Кијевске духовне академије А. А. Дмитријевски. Нашавши у Синајској библиотеци рукопис са ђаконским прозбама за Литургију Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова12, он је тим поводом писао: "Нема сумње да се чин Литургије Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова јавио у пракси Јерусалимске Цркве веома рано... Одатле је он продро у Антиохијску Патријаршију и Синајску Архиепископију... Василије Велики... је, сходно потребама свога времена, прегледао овај последњи чин, скратио га и чак унео молитве сопственог дела. У том поново редигованом виду чин Литургије Пређеосвећених Дарова је чак усвојио име последњег редактора и био уведен у богослужбену праксу Константинопољ-ске Цркве, а отуда се распространио по целом хришћанском Истоку, потиснувши на крају чин Литургије Пређеосвећених Дарова Св. Апостола Јакова, о чијем су се постојању сачували прилично неодређени подаци само у књижевним изворима тога доба13.
Но, убрзо је ова хипотеза била оповргнута када је професор Н. Ф. Красносељцев објавио своје налазе из области древних тумачења Литургије14. Упоредивши трактат приписиван Софронију Патријарху Јерусалимском са Сказањем црквеним и тајноводственим под именом Германа Патријарха Константинопољског (VIII век)15 и са Кратким расуђивањем о тајнама и начинима Божанствене Литургије Теодора, Епикопа Андидског16, он је установио да прва глава Софронијеве Речи буквално понавља 32-у главу Кратког расуђивања Теодора Андидског, следећих седам глава Речи на неким местима се подударају са Германовим Сказивањем , а осталих 12 глава Речи се готово у потпуности подударају са текстом Теодора Андидског17. У закључку проф. Н. Красносељцев је дошао до закључка да је "дело које је Ман издао под Софронијевим именом заправо производ непознатог каснијег компилатора (који је живео не пре XII века, то јест после Теодора Андидског18 са чијим тумачењем има много сличности) или двојице: једнога који је живео не пре VIII века и другог који је живео не пре XII века. Ово дело је управо она Црквена историја која се, у мање или више прерађеном и интерполираном облику, среће у византијској књижевности нарочито често, понекад без навођења имена аутора, понекад под разним именима"19. Данас у науци не постоје два мишљења о Речи под именом Софронија, Патријарха Јерусалимског20. "Der unvollständig erhaltne Commentarius Lithurgicus ist unecht (XII Jh.)" - "сачуван непотпун фалсификован литургијски коментар (XII век)" - читамо у Патрологији Б. Алтнера21 у вези са Речју приписаном Софронију.
Генезу Литургије Пређеосвећених Дарова научници виде у самопричешћивању, то јесте, у кућном причешћивању Светим Хлебом донетим из евхаристијског сабрања. Таквог мишљења се држе и Смирнов-Платонов и Малиновски, али су они постанак те благочестиве традиције датирали у апостолска времена, будући да се, по Василију Великом, та традиција јавила у условима прогонā. "Није нимало опасно", писао је он, "ако неко у време гоњења, када нема свештеника или служашчег, мора да узима причешће својом сопственом руком - то је и непотребно доказивати, зато што нас стари обичај у ово уверава"22. Хришћанима који, из било каквог разлога нису учествовали у Евхаристији, ђакони су доносили причешће кући23 већ у време Св. Јустина Мученика и Философа. Тертулијан говори о самопричешћивању као о обичној, свакодневној појави. У писму жени он је саветује да се, у случају његове смрти, не удаје за паганинаа као један од разлога за то он наводи самопричешћи-вање: "Неће ли он (то јест муж-паганин - прим. Н. У.) приметити да ти као да нешто тајно једеш пре вечери? И када сазна да је то ништа друго до хлеб, шта ће он у своме незнању помислити о теби?"24. Климент Александријски извештава да се при ломљењу евхаристијског хлеба свакоме из народа дозвољавало да однесе неколико парчади кући25.
Са престанком гоњења није престала пракса самопричешћивања. Напротив, Василије Велики је одобрава и придаје јој богословску основаност: "Добро је и прекорисно" - пише он - "сваки се дан причешћивати и примати Свето Тело и Крв Христову зато што сам Христос каже: "Ко једе Моје тело и ко пије Моју крв има живот вечни" ...Сви монаси који живе у пустињама, где нема свештеника, чувају причешће код себе и сами себе пришешћују. А у Александрији и у Египту и сваки крштени лаик углавном има причешће код себе кући и сам себе причешћује када хоће. Јер, када је јереј једном савршио и предао [= поделио верницима] Жртву, приневши је као свецелу, онај ко се свакодневно причешћује истинито мора веровати да прима и да се заиста причешћује од преданог [му]. Јер и у Цркви јереј даје парче и онај ко га прима држи га целом десном руком и на тај начин сопственом руком га приноси устима. Зато једну силу има ако неко од јереја прими једно парче или одједном много парчади"26. У житију Светог Василија Великог приписаном Амфилохију Иконијском говори се да се Василије, савршивши прву Евхаристију молитвама које је он сам саставио, једним парчетом Светога Хлеба причастио, друго је ставио у сасуд у облику голуба који је висио изнад престола, а треће је узео за себе, да би се њиме причестио пре смрти27. Свети Григорије Богослов у надгробној речи на смрт његове сестре Горгоније приповедајући о њеном чудесном исцелењу говори да се оно десило после њеног самопричешћивања28.
Постоји један црквени канон који забрањује примање Светог Причешће у посудама. То је 101. правило Трулског сабора: "Човека сазданог по лику Божијем, божанствени Апостол (Павле) велегласно назива телом Христовим и храмом (1 Кор 6,19). Био је постављен изнад све живе творевине и удостојио се, Спаситељевим страдањем, небеског достојанства да једући и пијући Христа непрестано се преображава ка вечном животу освећујући душу и тело учествовањем у божанској благодати. Зато ако неко хоће у време сабрања ( - Св. Литургије) да се причести Телом и да кроз причешће буде једно са Њим, нека постави руке у виду крста, и тако да приступа и прима општење (заједницу) благодати. Има оних који праве неке посуде од злата или другог материјала за примање божанског Дара, и преко истих, уместо руку, удостојавају пречистог општења (Причешћа). Ово не одобравамо јер више поштују бездушну и ограничену материју од лика Божијег лика. Ако се ко нађе да раздаје пречисто Причешће онима који такве посуде подносе, нека буду одлучени, и овај, и онај који их подноси." **
Али, Валсамон ово правило тумачи као уперено против недопустиве праксе у Константинопољу у време тога сабора у вези употребљавања ових посуда. Некада су их хришћани правили и украшавали из осећања дубоког благовенија пред Светим Даровима, али до времена Трулског сабора оне су постале предмет којим су се богати разметали пред сиромашним који су примали Свето Тело у руке29. Тако се самопричешћивање продужило и после Трулског сабора. У житију преподобне Теоктисте (упокојила се 881. год.) говори се да се она причешћивала из овакве посуде30. Чак и у XV веку Симеон Солунски говори о самопричешћивању монаха који су чували Свете Дарове у дарохранилицама (εν πυξίω). При томе он допушта да и мирјани "у прекој потреби" могу причестити умируће31. Штавише, самопричешћивање је од Грка прешло и Јужним Словенима и у Руску Цркву32, где је оно постојало закључно са XVII веком.
Како се савршавало самопришећивање, у које доба дана - о томе је, због крајње оскудности података о њему, тешко било шта рећи. Јован Мосх у једном случају говори о жени "која је пошла сусетки да би се причестила"33. Одавде је могуће закључити да самопричешћивање није имало карактер искључиво индивидуал-ног свештенодејства. Ако је код отшелника оно због карактера њиховог начина живота било индивидуално, ипак су лаици могли да га савршавају заједно. У погледу молитава које су пратиле самопричешћивања, могуће је створити неке представе на основу описа предсмртног причешћивања преподобне Марије Египћанке (упокојила се 522. год.). Када јој је старац Зосима донео Свето Причешће, она га је замолила да прочита Символ вере и Оче наш.... После тога она је пољубила старца и причестила се. Затим је подигла руке ка небу, удахнула, засузила и рекла: "Сада отпушташ слушкињу своју, Владико, по речи својој, с миром, јер су виделе очи моје спасење твоје..."34.
Могуће да су Символ вере и Молитва Господња били управо онај "минимум" без ког није пролазило ниједно самопричешћивање. У току целе историје Цркве верност апостолској вери била је сматрана за критеријум делотворности тајне Евхаристије. Свети Иринеј Лионски, разобличавајући гностике који су учили да Христис није био оваплоћени Син Божји и да Његово Тело није било заиста људско, већ само привидно, каже: "Како они могу говорити да овај хлеб над којим је савршено благодарење јесте Тело њиховог Господа, и да је чаша Његова Крв, када тврде да управо Он није Син Творца света, то јест Његов Логос, кроз Којег дрво доноси плод, теку источници, земља даје прво изданке, потом класове, а на крају пуно зрно у класу? Такође, како они могу говорити да је плот подложна труљењу и да не наслеђује живот, када се на храни Телом и Крвљу Господњом? Они или нека промене своје ставове, или нека престану да приносе оно о чему смо причали. Наше је учење сагласно са Евхаристијом, и Евхаристија, са своје стрне, потврђује наше учење..."35
Повезаност вере и Евхаристије добила је израз у сасмим евхаристијским молитвама. Зато се о хришћанима придошлим у нову општину из неке друге у Апостолским установама речено: "ко од оних који долазе благодари тако (то јест, чита евхаристијске молитве у духу вере Цркве - прим. Н. У.), њега примајте као ученика Христовог"36. Код хришћана који су се самопричешћивали читање Символа вере је служило као израз њихове личне вере у тајну причешћа коју су савршавали. Зато Символ вере представља неизмењив елемент свих последовања чина самопричешћивања. Одавде је он ушао у последовање чина "Када се деси да се брзо веома болесном даје причешће".
Што се тиче читања Молитве Господње, морамо рећи да су њене речи "хлеб наш насушни дај нам данас" у старохришћанској и светоотачкој књижевности схватане у смислу да се односе не на обични, него на евхаристијски хлеб. "Речи хлеб наш насушни дај нам данас" - пише Тертулијан -"ми смо, уосталом, више склони да тумачимо духовно, јер је Христос наш хлеб, као што је и живот - Христос и живот - хлеб. Ја сам, каже Он, хлеб живота (Јован 6, 35). и мало више Хлеб је Логос Бога живога, Које силази са небеса. И његово се Тело даје у Хлебу. Ово је Тело Моје (Лука 22, 19). Тако, молећи се о хлебу насушном, молимо се за постојано пребивање у Христу и нераздвајање од Његовог Тела"37. У истом смислу речи Молитве Господње тумачи и Свети Кипријан Картагински: "Христос је Хлеб живота... ми се свакодневно молимо да нам се да тај Хлеб, да се не би ми, који у Христу пребивамо и који свакодневно примамо Евхаристију као храну спасења, (будући због неког тешког греха одлучени од причешћа и лишени небеског Хлеба) одаљили од Тела Христовог"38.
Код Св. Кирила Јерусалимског читамо: "Хлеб наш насушни дај нам данас... Обични хлеб није насушни, а овај Свети Хлеб јесте насушни, то јесте, има дејство на суштину душе. Овај хлеб не иде у трбух нити се избацује (Матеј 15, 17) већ улази у цели твој састав [ = у цело тело], на корист душе и тела. А реч данас је употребљена уместо речи "свакодневно" , као што је и Павле рекао: докле год то "данас" траје (Јевр. 3, 13)"39 Григорије Велики, пак, говори да су Апостоли том молитвом освећивали Евхаристијске Дарове40.
Најранији у науци познат чин самопричешћивања до нас је дошао у запису из IX века. То је знаменити Часослов по правилу лавре Светог оца нашега Саве који је открио проф. Дмитријевски у рукопису бр. 863 Синајске библиотеке41.
Часослов је био намењен келијској употреби и, као што се може видети из његовог назива, био је повезан са уставом лавре преподобног Саве Освећеног. Оснивач лавре, преподобни Сава је, по примеру свога наставника - преп. Јефрема Великог, после дана празновања свештеног спомена преп. Јефрема одлазио у пустињу, где је проводио време у потпуној самоћи до Цветне суботе42. Оваквог су се обичаја, као што се може видети из житија преп. Марије Египћанке, држали многи палестински монаси43. Да не би остајали без Светих Тајни дуго времена, ти монаси су са собом узимали Свете Дарове. У одређено доба дана, када се у манастиру обично савршавала Литурхија, они су се причешћивали Пређеосвећеним Даровима44.
Судећи према распореду служби часова у Часослову, они су се причешћивали после деветог часа. Приступајући причешћивању и после причешћивања, отшелник је читао одређена молитвословља, која су у Часослову насловљене са εις την μεταλιψην, то јесте, “за причешћивање”. Наводимо тај чин. "Помени нас, Господе, када дођеш у Царству Твоме. Блажени сиромашни духом... Блажени који плачу... Блажени кротки... Блажени гладни...Блажени изгнани... Блажени сте када вас срамоте. Радујте се и веселите се, јер је велика плата на небесима (Матеј 5, 3-12), Слава... Помени нас, Свети, када дођеш... Хор небески поје Ти и говори: Свет, Свет, Свет си Господе, пуни су небо и земља славе твоје. Приступите Њему, и просветите се, и лица ваша неће се постидети (Пс. 33, 6), Хор небески... Слава... Верујем... Оче наш... Господе помилуј (трипут), Једини Свет... Окусите и видите да је добар Господ (Пс. 33, 9), Алилуја. Благосиљаћу Господа у свако доба, хвала је његова свагда у устима мојим (Пс. 33, 2), Господом ће се хвалити душа моја, нека чују кротки, и обрадују се (Пс. 33, 3). Слава..."
Даље следи “Молитва после причешћа” - Ευχη μετα την μεταλιψην: "Примих Тело Твоје свето и Крв Твоју часну на остављење свега што сам Ти сагрешио, Једини Човекољупче. Испуни уста моја хвалом, Господе (Пс. 70, 8) јер си Ти сам хвала моја, и спаси ме".
Затим је дата благодарствена молитва Ευχη μεταλιψεως : "Благодаримо Ти, Господе Боже наш, што си нас удостојио да се причестимо пречистим Твојим Тајнама на опроштење и очишћење наших сагрешења, удостој нас да примимо милости Твоје са свим светим Твојим у векове векова"45
Иако се Часослов (обично) датира у IX век, ипак, у молитвама “за причешћивање” не видимо нити један тропар, без обзира што је то било време богатог химнографског стваралаштва, а управо је Лавра преподобног Саве била центар у коме је настајала палестинска химнографија (стихире, канони и др.), а још да додамо да у том истом Часослову срећемо тропаре у службама часова. Само су молитве “за причешћивање” сачувале црте древног келијног правила, какво нам је познато у Пандектама Никона, игумана Манастира Црне Горе46 и у Путешествију отаца Јована и Софронија47. Kратка молитвословља, Символ вере, Оче наш, псалми, поједини стихови из Светога Писма, немногоречите молитве и потпуно отсуство тропара - такав је састав ових древних правила.
Молитве “за причешћивање” почињу читањем јеванђељ-ских блаженстава. Блажена су као елемент богослужења, по ономе што смо видели, палестинског порекла. У службама четвртка пете седмице Четрдесетнице и петка Страсне седмице (а то су службе које су написали првенствено палестински химнографи) блажена су, са посебним тропарима смештена, у првом случају после читања синаксара, а у другом после читања шестог јеванђеља. У беседи аве Силуана имамо назнаке о читању Хор небески.48 Символ вере и Оче наш се спомињу у житију препободне Марије Египћанке у вези с њеним предсмртним причешћивањем49. О њима говори и Јован Мосх у опису јутрења Нила Синајског50. Литургијски је и стих "Једини Свет..." који срећемо у литургији Ап. Јакова51, Климентовој52 а спомињу се и у Петој тајноводственој речи Св. Кирила Јерусалимског53. Окусите и видите да је добар Господ, Алилуја се такође налази у Литургији Ап. Јакова54. О њему се говори и у већ више пута спомињаној Петој тајноводственој речи55, а у Климентовој литургији се каже да се за време причешћивања пева 33. Псалам "Благосиљам Господа у свако доба56. Молитва после причешћа "Примих Тело Твоје свето..." је по садржају блиска многим молитвама повезаним са причешћивањем Светим Тајнама, а благодарствена молитва "Благодаримо, Ти, Господе Боже наш, што си нас удостојио да се причлестимо..." одговара почетку благодарствене молитве из Литургије Ап. Јакова57. Овде изложени чин самопричешћивања веома подсећа на чинопоследовање изобразитељне (грч τα τυπικά), у суштини то није било ништа друго до отшелничка Литургија Пређеосвећених Дарова. "Да нисмо имали Синајски рукопис бр. 863", говори П. Дијаковски, "тешко би могли и да наслутимо пређашњу повеза-ност овог последовања са причешћивањем"58.
У наш задатак не спада излагање историјата чинопоследовања изобразитељне. Имајући на уму древност молитава “за причешће”, а такође и познатост Лавре преподобног Саве Освећеног и изван Палестине, као и стално општење између Палестине и других хришћанских земаља (у првом реду између Палестине и Константинопоља), можемо претпоставити да су молитве “за причешће” биле познате у Константинопољу пре IX века и да су их константинопољски манастири уводили код себе, уносећи у њих измене и допуне примерене своме начину живота, што је, природно, изазвало трансформацију молитви “за при-чешће” у посебно богослужбено последовање Изобразитељне, тако да га је преподобни Теодор Студит (упокојио се 826. год.) укључио у свој Ипотипосис, с тим што се овде оно није савршавало после Деветог часа, него одмах после Литургије, тако што је причешћивање Светим Даровима било замењено раздавањем антидора. "И по завршетку ње (то јесте Литургије - прим. Н. У.) ", каже се у Ипотипосису, "удара се у било трипут, и сва се братија скупља заједно, и после певања Изобразитељне и примања благослова (η ευλογια - антидор) одлазе у трапезу"59
Ова инструкција се скоро дословно понавља у Дијатипосису преподобног Атанасије Атонског (920-1003 г.)60. Интересантно објашњење о повезаности последовања Изобрази-тељне са раздавањем антидора је дато у типику Евергетидског манастира: "Треба знати да остали манастири који имају типик најчасније обитељи студитске. не певају Изобразитељну на Литургији, или после отпуста Деветог часа, него поју Изобразитељну када примају антидор. Ми смо, пак, будући да се скоро свакодневно причешћујемо Божанственим Тајнам, сматра-ли за потребно да певамо Изобразитељну у келијама"61.
У храму се Изобразитељна као посебно богослужење, према истом типику Евергетидског манастира, савршавала после службе Деветог часа само у случају да из неког разлога није било Литургије62. Она у даттом случају као да је замењивала Литургију, без освећења Дарова и причешћивања63. Зато је изоразитељна ушла у састав манастирских великопосних служби, а овде су заузимала место између Деветог часа и Литургије Пређеосвећених Дарова64. Али, оне нису ушле у круг служби Цркве Свете Софије у Константинопољу и Храма Васкрсења Христовог у Јерусалиму, а такође ни у богослужење других "саборних" храмова, где се савршавао посебни тип богослужења - такозвана азматска последовања. У Константинопољу је Литурги-ји Пређеосвећених Дарова претходила служба Тритекти, која се подударала са службама Трећег и Шестог часа65, а у Јерусалиму - Деветог часа66.
Не знамо какав је био утицај Часословаа по правилу Лавре Светога оца нашега Саве, и посебно молитви “за причешћивање” на службе часова ове лавре зато што најранији рукописи Типика црквеног последовања Свете Лавре преподобног и богоносног оца нашега Саве у Јерусалиму потичу из XII и XIII века, али у тим рукописима се савршавање дневних служби дневног круга богослужења у Великом посту веома мало разликује од њиховог поретка у константинопољским манастирским типицима. Јутрење и Први час, после извесне паузе у три часа по источном начину рачунања времена савршавала се служба Трећег и Шестог часа. У другој половини дана (по источном рачунању - у девет часова) савршавала се служба Деветог часа, иза које су непосредно следили: Помени нас, Господе... Блажена... Хор небески... Символ вере, Ослаби, отпусти... Оче наш... Господе помилуј и неки стих, затим 3 велика и 12 малих поклона и одмах је почињало вечерње. Ходите, поклонимо се...и 103. Псалам67.
Типик Светог Саве ненаводи службу која је непосредно следила иза Деветог часа и изобразитељних (Τιπικά), као што се она наводи у константинопољским типицима, а у отсуствовању тога навода се можда очитује утицај Молитвослова по правилу Лавре Светога оца нашега Саве , али причешћ(ивањ)е на крају чинопоследовања изобразитељних типик не предвиђа. У дане у којима је било предвиђено савршавање Литургије Пређеосвеће-них Дарова, она је почињала вечерњим68.
Осврт на историју молтава “за причешћивање” дозвољава нам да изведемо закључак да те молитве, некада намењене за самопричешћивање отшелника, нису могле да замене Литургију Пређеосвећених Дарова о којој се говори у Пасхалној хроници за 615-у годину69.
"Кључ" за установљење историје настанка Литургије Пређеосвећених Дарова налази се у тзв. Барберинском молитво-слову бр. 336. који датира из последњих година VIII или с почетка IX века, а први га је објавио Гоар. Овде су дате молитве из истовременог чина Литургије Пређеосвећених Дарова: молитва за оглашене Боже, Боже наш, Градитељу и Саздатељу свега... молитва за оне који се спремају за свето просвећене Јави, Владико, лице Твоје..., молитва верних прва Боже велики и хваљени, молитва верних друга Владико свети преблаги...молитва после преношења Дарова на престо: Незрецивих и невидљивих тајни Боже... са возгласом: И удостој нас, Владико... и одмах Оче наш..., молитва после причешћа Благодаримо Ти, Богу Спаса свих... и заамвона: Владико Сведржитељу, Који си сву твар Премудрошћу створио...70 Значајно је да се ово чинопоследовање још не назива Литургијом - оно уопште нема никакав назив.
Натпис који претходи овим молитвама ("У залазак, пак, после читања и “да се уздигне” и "Господе помилуј" бива молитва оглашених пред Пређеосвећеним"71) указује на чињеницу да се дато богослужење савршавало увече, после извесних читања и певања да се уздигне и Господе помилуј и да затим није следила обична молитва за оглашене, већ посебна, после које је следило причешћивање.
Научници се слажу да се под тим “читањима” подразумевају поуке које су у Великом посту епископи држали онима који су се спремали да приме крштење. Ове поуке су тематски биле повезане са садржајем књиге Постања, где се говори о Божјем стварању света и човека, о грехопаду и његовим последицама, о домостроју спасења људског рода кроз од Бога обећаног Спаситеља света. О овим поукама, какве су оне биле у Јерусалиму у IV векту пише Етерија: "...и чим бива јутарњи отпуст у Васкрсења (подразумева се “храму” - прим. Н. У.) се одмах поставља катедра за епископа у великој цркви, у Марти-ријуму, и сви који приступају крштењу, како мушкарци, тако и жене, седе около епископа, очеви и мајке (кумови -прим. Н.У.) стоје; исто тако, они из народа који желе да слушају улазе и седају, али само верни... И тако, почињући од Постања, у току тих четрдесет дана он прелази цело Писмо, испрва излажући га телесно, а потом га објашњавајући духовно"72. Ове поуке су поче-тком V века у Јерусалиму почеле да се држе у другој половини дана, после службе Деветог часа73. Јован Златоуст је 368. године у Антиохији (као антиохијски презвитер) држао такве поуке на речи књиге Постања.74 Изнад његове прве поуке на речи Књиге Постања "У почетку створи Бог небо и земљу" стоји натпис: "Прва реч коју изговори на почетку Четрдестнице на [речи] "У почетку створи Бог небо и земљу". И о посту и о милосрђу"75.
У првој и другој поуци посвећеним тумачењу Пост. 1, 1-26, он говори о "данас прочитаном"76. Примећујемо да су читања (и то: у понедељак стихови 1-13 и у уторак стихови 14-23) у складу са типиком Велике Константинопољске цркве77 и дата су у савременом Посном триоду.
Tрадиција поучавања оглашених у Великом посту са читањем књиге Постања продужила се и у идућим вековима, што се може видети из омилије антиохијског монофизитског Патријарха Севера, где он говори: "...ми у току четрдесет дана поста читамо Постање, то јесте, књигу о стварању"78.
Примећујемо да су се у Јерусалиму, за разлику од Антиохије, оглашавања са читањем књиге Постања почињала недељу дана пре него у Антиохији, то јесте, од понедељка сиропусне седмице79. То се објашњава чињеницом да се у Јерусалиму суботњи и недељни дани Великог поста, са изузетком Велике суботе, нису сматрали посним данима, о чему пише Етерија: "...слично томе, како се код нас пре Пасхе држи Четрдесетница, тако се овде пре Пасхе држи осам седмица. И се држи осам седмица зато што у недељни дани и у субота не посте, са изузетком једне суботе, у коју бива пасхално бдење и у који је потребно постити, зато што осим овога дана овде у току целе године не бива пост у суботу. И тако, од осам седмица одузмимо осам недеља и седам субота (зато што се у једну суботу обавезно пости), као што сам већ рекла, и остаје четрдест и један дан који се проводи у посту, то се овде зове eortae, то јесте, Четрде-стница"80.
Поуке су трајале до вечери, што се може видети из Четврте поуке Јована Златоуста, где он говори о паљењу светиљки: "Ми вам излажемо (Свето) Писмо, а ви, одвративши очи од нас, устремили сте их на кандила и на онога који их упаљује. Каква је само то несмотреност - оставивши нас, гледати на то! И ја упаљујем светлост (која долази из) Писма, и на нашем језику пламти огањ учења. Ова светлост је важнија и боља од те светлости: ми упаљујемо не уљану светиљку као овај (човек), него у душама, напојеним благочешћем, распламсавамо жељу за слушањем"81.
Што се тиче да се уздигне, морамо рећи да његова структура подсећа на велики прокимен. Али, као што је познато, прокимен увек претходи читању паримија, апостола и Јеванђеља. На крају крајева, они се стављају и без читања после њих, али никада после читања. Значајно је и то да је у време певања да се уздигне прописано кађење, што не бива у време певања проки-менā. Овде одговор опет налазимо у антиоихијском богослужењу IV века. Јован Златоуст говори да је 140. Псалам изабран за вечерње, не само зато што он одговара томе времену, већ је он прописан као "некакав спаситељни лек и средство за очишћење од грехова, да би све оно, чиме смо се оскврнули у току дана, налазећи се на тргу или кући, или на било ком другом месту, ми очистили при наступању вечери посредством ове духовне песме"82, а код Теодорита Кирског ми налазимо прво указивање на савршавање кађења у време певања овога псалма83. Што се тиче почетка певања овог псалма не од његовог првог стиха, већ од другог, то је такође древна особеност коју је Сирија, а затим и Палестина наследила од Едеске цркве 84. Овде су се библијски текстови певали по избору, то јесте, певали су се појединачни стихови, а најпре онај који је требао да се понавља после сваког од стихова који су следили као припев, при чему је тај припев мога бити састављен од појединачних фраза разних стихова. Сличан пример у савременом православном богослужењу пред-стаља певање Бог Господ на јутрењу. То је 117. Псалам и први његов стих, који обично произноси ђакон, састављен је од појединих фраза 27-ог и 26-ог стиха, затим иду стихови 1, 10, 17 и последњи стих Камен који одбацише зидари... је састављен од фраза 22-ог и 23-ег стиха.
И на крају, след богослужења у Барберинском молитвослову, где су после да се уздигне и Господе помилуј наведене молитве за оглашене, за оне који се спремају за свето просвећене и две молитве верних, подсећа на сирско вечерње IV века, које се састојало из једног светилничног псалма и молитава, по једне за сваку категорију оглашених и две молитве верних.85
Преглед најстаријих елемената у образовању Литургије Пређеосвећених Дарова не би био потпун, када се не би дотакли историје обреда обраћања јереја ка народу са светиљком и возгласом "Светлост Христова просвећује све". Генеза овога обреда лежи у благочестивој јеврејској традицији да, приликом упаљивања светиљки увече, благодаре Богу за светлост коју је Он дао да би људи могли да виде у ноћној тмини86. Хришћани су веома рано дали нови смисао овом обреду. Светиљка која се уносила на молитвено сабрање их је потсећала на Христово присуство са њима, Који је себе назвао Светлошћу Света (Јован 8,12 и 9,5) и Који је обећао да ће бити присутан тамо где се двоје или троје саберу у име Његово (Матеј 18,20). Тертулијан, описујући агапу, говори да се после упаљивања светиљке свакоме нуди да изађе у средину и отпева нешто у славу Божију, или из Светог Писма, или своје87. О обреду уношења светиљке на молитвено сабрање говори Иполит Римски88; он (обред) се спомиње у опису почетка пасхалног бдења у Завештању89, у Египатским црквеним установама90. Василије Велики говори: "Оци наши су добро расудили да у ћутању не примају благодат вечерње светлости, него да при њеном јављању брзо заблагодаре. И не можемо рећи ко је заслужан за ове речи вечерњег благодарења; у крајњој мери, народ објављује древну песму... Славимо Оца и Сина и Светога Духа Божијег"91. Етерија92 нас извештава о уношењу светиљке у јерусалимском богослужењу код гроба Господњег. На крају, сачувале су се светиљке из IV-V века са натписом на њима: "Светлост Христова просвећује све"93. Те светиљке су могле бити употребљаване и ван храма, у домаћим околностима, уколико су благодарење светла, као што је видљиво из описа Григорија Ниског кончине његове сестре Макрине, хришћани његовог времена савршавали и кући94. У храму, у околностима поучавања у истинама вере "оних који се припремају за свето просвећење" возглас "светлост Христова просвећује све" је добио дубоки богословски смисао, а у литургичком смислу је значио завршетк оглашења и почетак вечерњег.
Да се не враћамо на обред благодарења за светлост, приметићемо да се у најстаријим молитвословима и у руским служебницима изношење светиљке и возлас "Светлост Христова просвећује све" ставља у дужност ђакону, што одговара пракси првих векова хришћанства. Према Апостолском предању светиљку уноси ђакон и упарво он, стојећи међу присутним, произноси благодарење за светлост: "Благодаримо Ти, Господе, кроз Сина Твога Исуса Христа, Господа нашега, кроз Кога си нас просветио, јављајући нам светлост необориву. И зато што смо провели дан и дошли до почетка ноћи, наситили се дневном светлошћу, који си Ти створио за наше задовољавање, и зато што нам сада, по Твојој милости, не недостаје вечерње светлости, зато Те хвалимо и славимо кроз Сина Твога Исуса Христа, Господа нашег, кроз Кога Теби слава и сила и част са Светим Духом, и сада, и увек, и у векове векова. Амин95". У Завештању се такође указује да светиљку уноси ђакон. Он говoри (возглас): "Благодат Господа нашег са свима вама". После тога су деца певала псалме и песме, које су говриле о светиљци, а народ им је отпевавао "Алилуја"96. У Египатским црквеним установама светиљку уноси ђакон, а епископ чита благодарење за светлост (текстуално блиско горе наведеному из Апостолског предања)97.
Зато још неки грчки молитвослови и словенски служебници то стављају у обавезу ђакону. Тако се и у молитвослову Синајске библиотеке бр. 971. из XIII - XIV века поводом тога говори: "Ђакон са две свеће излази до иза амвона и говори: Премудрост. Светлост Христова просвећује све. Пазимо. И кади народ и опет улази у олтар и говори јереју: Благослови, владико, светлост. А јереј чита: Благословен јеси, Који светлиш и освећујеш98". У овом ђаконовом изласку до иза амвона, са свећама и произношењем "Светлост Христова просвећује све" не можемо а да не приметимо древно уношење светиљке на молитвено сабрање од стране ђакона са возгласом "Светлост Христова...", а у возгласу јереја "Благословен јеси, Који светлиш и освећујеш" - крај древног благодарења за светлост. У словенском служебнику Одељења за рукописе Московског историјског музеја (библ. шифр. Син. 343.) из XII века је кратко речено: "и шед. диак. с кадильницею и с трьми свещами, глть. свет хв. просвещает"99 [и идући ђакон са кадионицом и три свеће говори: "Светлост Христова просвећује"]. Обред је највећи развој и свечаност достигао у богослужењу храма Свете Софије у Константинопољу. Према рукопису Дрезденске библиотеке бр. 104 из XI века, овде је богослужење почињало у мраку и када је наступало време да се упале светиљке, тада су архиђакон са кадионицом, те други ђакон са још 12 ђакона ишли из олтара у припрату. Ђакони су узимали припремљене светиљке које су овде гореле и, предвођени архиђаконом, враћали се у храм. Архиђакон, држећи кадионицу, говорио је возглас: "Светлост Христова просвећује све" и са осталим ђаконима се пење на амвон. У исто време клирик кога типик назива "начелником свēтлости" (мн.- прим. прев.) прилази патријарху са трикиријом у рукама и, клањајући се, говори: "Благослови, владико". Патријарх је говорио возглас: "Јер си Ти освећење наше, Христе Боже, свагда, сада и у векове". После тога је начелник свēтлости упаљивао сва кандила у олтару, а ипођакони и црквењаци су то исто радили по целоме храму. Један од црквењака је, узевши свећу од канонарха, прилазио ђаконима и, попевши се на амвон, постављао ту свећу у свећњак који је тамо стајао. Ђакони, који су са светиљкама стајали на амвону, након што би их Патријарх благословио из олтара, и после возгласа архиђакона "Премудрост, смерно стојмо" су силазили са амвона и ишли у олтар100. Уосталом, постоје и молитвослови и служебници у којима је назначено да возглас "Светлост Христова просвећује све" произноси свештеник. Tако je, на пример, у рукопису Синајске библиотеке бр. 973. из 1153. године речено "и по окончању прокимена јереј устаје, и држећи кадионицу, чини знак крста и говори: Премудрост, смерно стојмо, Светлост Христова просвећује све101. У служебнику Одељења за рукописе Московског историјског музеја, библ. шифра. Син. бр. 334. из XIV в. читамо: "По конци пареми ерей ставъ пред стою трапезою на въсток зря кадилу сущю в руце его назнаменованъ кртаобразно кадиломъ на стую трязу и рчет велеглсно свет хвъ просвещает вся ны" [по читању паримија јереј, ставши испред свете трпезе, гледајући на исток са кадионицом у руци чинећи знак крста кадионицом изнад свете трпезе, говори велегласно: "Светлост Христова просвећује све нас"]102. По ономе што можемо да видимо, предавање јереју ђаконских функција је било изазвано у првом реду одсуством ђакона код неких храмова. У служебнику истог музеја бр. 345. из XIV века, тим је поводом речено: "выидет дьякон с кадломъ. съ свещам. аще ли не буд дьякон, поп по прок рчет. свет хвъ прощаетъ вся. [излази ђакон са кадионицом, са свећама. Ако ли нема ђакона, свештеник по прокимену говори: "Светлост Христова просвећује све"]103. Возглас "Светлост Христова просвећује све" је коначно припао у дужност свештенику у XV веку. То је могуће претпоставити и зато што Симеон Солунски у Разговору о светим свештенодејствима и тајнама црквеним ништа не говори о учествовању ђакона у том обреду. Лице које делује је јереј, али сам обред је сачувао црте древног уношења светиљке на молитвено сабрање. "По окончању читања из Постања", пише Симеон, "јереј исти час излази са светиљком кроз царске двери - сви тада устају - стаје насред храма, чини кадионицом знак крста, громогласно ускликујући: "Премудрост, смерно стојмо, Светлост Христова просвећује све"104.
Дакле, најстарије елементе у чинопоследовању Литургије Пређеосвећених Дарова представљају: 1.) поучавање оглашених и оних који се спремају за крштење, које је почињало у другој половини дана и продужавало се до наступања вечери. Савремена прва паримија из књиге Постања је остатак оглашавања, 2.) возглас "Светлост Христова просвећује све" је древни обред уношења светиљке на молитвено сабрање и 3.) Да се уздигне - то је 140. светлични псалам, који се певао респонзорно. Молитве које даље следе - за оглашене и за оне који се спремају за свето просвећењеи за верне - представљају крај древног сиријског вечерњег. Датом чинопоследовању је било присаједињено причешћивање. Отсуство у Барберинском молитвослову бр. 336. назива као што су "литургија" или "вечерње" (или неког другог) за дато чинопоследовање се може објаснити тиме што је дата забелешка [у Молитвослову бр. 336] ранијег порекла, него сам Молитвослов бр. 336, можда чак и из друге половине VII века, када литургијска мисао још увек није могла да установи назив који би обухватао три по значењу различита дела датог богослужења: оглашење, вечерње и причешћивање.
Ако у основи Литургије Пређеосвећених Дарова лежи самопричешћивање Пређеосвећеним Даровима, онда где и када се могла десити замена кућног самопричешћивања општецркве-ним? О том питању постоје различите претпоставке. Истраживач византијске музичке палеографије Ж. Б. Тибо је изрекао претпоставку о јерусалимском105 пореклу Литургије Пређеосве-ћених Дарова. "Facta ergo missa Martzrii venitur post Crucem: dicitur ibi unus hymnus tantum, fit oratio, et offeret episcopus ibi oblationem et communicant omnes"106 то јест: "по савршавању мисе у Мартиријуму иду у Post Crucem,, тамо говоре само једну химну, бива молитва и епископ ту приноси Свето Причешће и сви се причешћују".
У литургији која се савршавала у Мартиријуму он је видео пуну литургију, а у причешћивању, које је потом епископ савршавао ван Мартиријума, Post Crucem - Литургију Пређеосвећених Дарова. Тибоово мишљење је делио и Д. Мораитис107. Тешко је сложити се са мишљењем ових научника, пре свега зато што је саопштење Етерије везано за опис богослужења Великог Четвртка - дана када је Господ установио Свету Тајну Причешћа, па је Евхаристија тога дана имала посебно значење, као успомена на Тајну Вечеру. Тако је било и тако и јесте у свим хришћанским црквама до данас. У Јерусалиму се на тај дан савршавала Литургија Апостола Јакова, барем до XII века. У другим православним Црквама Истока на тај дан се савршавала Литургија Василија Великог, која се сматрала за најсвечанију од свих литургија. У литургичкој књижевности немамо ни једног указивања на да се тај дан савршавала Литургија Пређеосвећених Дарова. Штавише, за јерусалимско богослужење IV-V века је карактеристчно максимално његово приближавање историјским околностима свештених догађаја чији се помен вршио. Зато је тешко замислити да би управо тога дана епископ почињао да савршава Литургију Пређеосвећених Дарова. А и за то није било потребе. Атријум пећине Гроба Господњег, коју Етерија назива Анастасисом и базилика коју је саградио император Константин - Мартиријум и ненаткривена територија која се налазила у непосредној близини Голготе, а коју ходочасница назива Post Crucem - све је то сачињавало јединствен архитектонски комплекс. Ако се, као што сведочи Етерија, уочи сваке недеље увече код тих светиња скупљало мноштво народа "као на Пасху"108, онда је могуће замислити како се само народ скупљао Старсне недеље и на Пасху. Народ није стајао у Мартиријуму, него је епископ, причестивши оне који су се налазили овде, одлазио једним од излаза на територију у непосредној близини Мартиријума Post Crucem и причешћивао овде присутне. Дешавало се нешто слично ономе што се дешава при савршавању литургије у нашим храмовима, када има много причасника, па свештеници истовремено причешћују на разним местима (у храму), или чак у разним деловима храма, релативно удаљеним од главног олтара, где се савршавала Евхаристија. Али то није Литургија Пређеосвећених Дарова.
Што се тиче химне и молитве коју је читао епископ долазећи из Мартиријума у Post Crucem, то је свакидашњи обичај, а не нарочит, везан за причешће. Такве молитве су се свакодневно савршавале при изласку епископа из Анастасиса после вечерњег. Уз певање химне, он је излазио са народом на територију која се простирала западно од Голготе (то се место називало Ante Crucem, то јест "до Крста") и овде читао две молитве - једну за оглашене, а другу за верне. Затим је долазио у Post Crucem, где се све савршавало као и у Ante Crucem109. Недељом је на јутрењу, после читања јеванђеља у пећини Гроба Господњег епископ ишао ка Крсту, уз певање химни. Овде се павао један псалам и произносила једна молитва110.
Састав Литургије Пређеосвећених Дарова у Барберинском молитвослову бр. 336. не говори у корист мишљења Ж. Тибоа и проф. Д. Мораитиса. Као што смо већ приметили, почетак поучавања оглашених од понедељка прве седмице поста је антиохијска особеност, а не јерусалимска, где су, према Етеријином извештају, оглашавања почињала од понедељка Сиропусне седмице. Певање једног светилничног псалма и читање засебних молитава за разне редове оглашених је такође сиријска особеност. У време када је састављач Апостолских установа уносио у своје дело ову особенсот, у Јерусалиму се, према Етеријиним подацима, на вечерњем певало неколико псалама и дуги (продолжительные) антифони. Што се тиче епископских молитава, њих је укупно било три: једна општа за оглашене и верне, затим једна за оглашене уопште и једна за верне111.
Ова околност је оријентисала истраживачку мисао литу-ргичара ка Сирији. Енглез О. Х. Корингтон је у Британском музеју нашао кодекс бр. 17128 из X-XI века, у којем се Литургија Пређеосвећених Дарова приписује Јовану Златоусту112. Касније је М. Ражи обратио пажњу на то да се у низу сиријских рукописа истог тог Британског музеја наводи молитва освећивања путира, коју је саставио монофизитски патријарх Севир. У рукопису бр. 291. постоји наслов: "Молитва освећивања путира Севира, патријарха Антиохијског, како је првобитно (προσφάτως) била преведена са грчкога језика на сиријски"113. Другим речима, Севир је прво саставио молитву на грчком језику, а затим је превео на сиријски. Постоји и сиријски текст те молитве (рукопис бр. 1059), М. Ража је обратио пажњу на то да се на Севирово ауторство молитве освећења путира такође указује и у Номоканону Вар-Хебреуса (1226-1286), где се осим тога и каже да је Севир уместо кућног увео општецрквено самопричешћивање114.
Приписивати установљивање Литургије Пређеосвећених Дарова Светом Јовану Златоусту само на основу наслова са његовим именом у једном од рукописа, било би рискантно, будући да се у низу рукописа она приписује Василију Великом115, Епифанију Кипарском116, Герману, патријарху Константинопољ-ском117, па чак и Апостолима Јакову118, Петру119 и Марку120. У датом случају се треба руководити другим начином размишљања. Установљење општецрквеног причешћивања Пређеосвећеним Даровима у историји Евхаристије представља "новотарију". Ако је састављање анафора у IV и V веку припадало епископима, а наука не познаје ниједну анафору са именом презвитера, тешко да би се презвитер Јован Златоуст одлучио на такву "новотарију". То је пре могао да уради Севир - епископ, и по свом положају у Цркви - александријски патријарх.
Биографски подаци о Севиру подржавају ту претпоставку. Његов биограф, игуман манастира Бејт-Афтонија Јован пише да је Севир, тек што је узведен на патријаршијску катедру, пројавио апостолску ревност за благоустројство живота Антиохијске Цркве. Почео је од тога што је отпустио особље задужено за кување у патријаршији. Затим је, слично Језекији и Јосији који су истребили жречеве и разрушили Ваалове статуе, разрушио терме и уништио све што је подсећало на лагодан живот и раскош. Сва његова старања су била усмерена ка образовању народа и његовом васпитању кроз поучно и умилно појање. Слично оцу, који се забавља са децом, не зато што му је потребна дечија забава, већ зато што воли своју децу, он је саставио зборник песама, које су се у Антиохији употребљавале још од времена патријараха Флавијана (381-404) и Диодора Тарског (+ око 390). Сабране песме је распоредио у поредак који је пратио празник црквене године, у почетку господњих, од Божића до Педесетнице, затим светих, целе године, а посебно је поделио песме за сведневног круга богослужења: вечерњег, јутрења и литургије, и оне које су се употребљавале у време оглашавања. За неке песме је назначио и коме гласу припадају. Као резултат ове Севирове делатности антиохијска позоришта су брзо запустела, док су се храмови испунили народом, а у дане друштвених беда "град се претварао у цркву, где су људи једни са другима певали његове химне"121. Дозволимо да је биограф био склон преувеличавању значаја Севирове делатности, [Ипак,] Севиров Октоих се сачувао до дана данашњег и представља немог сведока ових његових напора122. Исти ти мотиви из којих је Севир саставио свој Октоих, диктирали су му и замену кућног причешћивања у Великом посту општецрквеним.
Што се тиче састављања молитве освећивања путира, треба узети у обзир да, иако "свето сједињење", то јесте, стављање делића евхаристијског хлеба у путир представља прилично рани обичај, а у књижевности је постао познат у IV веку из омилија Теодора Мопсуестијског123, ипак се причешћивање лаика у следећим столећима савршавало под оба вида одељено, то јесте, онако како се сада причешћују свештенослужитељи. Делић Св. Хлеба који се стављао у путир је био намењен за предсмртно причешћивање (для... напуствования) болесних или за аскете који су постили до касне вечери, а она се чувала у путиру не даље од јутра следећег дана и тада се употребљавала. Тако је било у Константинопољу у XI веку, кaо што се може видети из "Чина проскомидије" непознатог константинопољског патријарха. Патријарх пише да се после сваке пуне литургије у залиху остављају Свети Дарови за причешћивање болесних, који су се (Дарови) чували само до следећег јутра, а неупотребљене је ујутру наташте употребљавао црквењак124. У Едеси се Света Чаша чувала само до вечери онога дана када је била освећена. "Света Чаша се чува, или ради немоћних, који очекују смрт, или ради оних који посте, који у посту пребивају до касно увече" - такво је упутство по овом пиатању давао Јаков Едески125. Севир је у том смислу био још опрезнији. Постоји његово правило, а затим и потврда од стране Јакова Едеског, о томе да се освећено вино чувало засебно, то јесте без сједињевања са Светим Хлебом, и само до вечери а никада даље126. Таква строгост што се тиче чувања освећених Дарова у Вар-Хебреусовом Номоканону се објашњава тиме да је чување освећеног хлеба, потопљеног у освећено вино или чак орошеног капањем освећеног вина тешко у смислу очувавања природе и једног и другог елемента127 (δυσκόλου ούσης διατηρήσεως των στοιχείων).
Пракса причешћивања лаика под оба вида Св. Дарова посебно (која је, као што можемо да видимо, постојала у току многих столећа), и опрезност у смислу чувања Свете Чаше, са једне стране, а са друге - одсуство сведочанстава о самопричешћивању освећеним вином, које би било кући доношено после Евхаристије, дају основу за претпоставку да се самопричешћивање савршавало само под видом хлеба. У суштини, то је било одступање од апостолске традиције, које је у почетку било изнуђено ванредним околностима живота прогона Цркве, које је, по окончању гоњења било оправдавано његовом древношћу. Причешћивање једино под видом хлеба није изазивало сумње у делотворност тајне, као што ни у данашње време не изазива причешћивање мале деце само под видом вина. Када је самопричешћивање било замењено општецрквеним, када је тако постало могуће употребљавање путира, природно се појавило питање о његовом освећењу (тј. путира). То је био литургичко-догматски проблем, који је решаван на различите начине. Севир је, како је напред било речено, саставио молитву за освећење путира. Вар Хебреус наводи два канона Јакова Едеског који су били прихваћени у Антиохији. Један од њих гласи: "Јереји који су у отшелништву имају право да освећују чашу за себе и за народ: служашчи наглас произноси само обичне молитве, све или само делимично; или се одушевљава онима који га окружују, или има право да чува молчаније". Други канон гласи: "Имамо право да освећујемо путир, ако имамо освећени хлеб"128. Сумирајући ова правила, можемо извући закључак да се код сиријских монофизита сматрало могућим освећивање путира или читањем обичних евхаристијских молитава - чак и делимично - или сопствених надахнутих молитава, или чак созерцавањем у молча-нију савршене Тајне која се савршава, и на крају, освећењем се сматрало потапање делића освећеног Хлеба у путир.
Нешто слично је постојало и у Православној грчкој Цркви. У горе поменутом Чину проскомидије непознатог константи-нопољског патријарха читамо: "Последње недеље Сиропусне седмице, при савршавању пуне литургије, Свети Хлебови се спремају не у обичној, него у већој количини. По причешћивању се и до петка хлебови чувају у посебном ковчежићу, при чему Света Крв се у њих не улива, јер се сваког од посних дана при савршавању Литургије Пређеосвећених припрема и освећује чаша, у коју се спушта пре [тога] освећен Хлеб, који се диже и прелама. И каква је потреба да се Света Крв додаје Божанственом хлебу? Јер се Пређеосвећена литургија савршава само ради освећења чаше"129. Могуће је да је патријарх, говорећи о томе да се "при савршавању Литургије Пређеосвећених припрема и освећује чаша, у коју се спушта пре [тога] освећен Хлеб, који се диже и прелама" и да се "Пређеосвећена Литургија савршава само ради освећења чаше" имао у виду неке или неку другу молитву, којом се освећивала чаша. Уосталом, он је у датом случају могао имати у виду освећивање чаше кроз потпање делића Пређеосвећеног агнеца у њој, што је код Грка било најраспрострањеније. Тако у Извештају цару Васељенског патријарха Михајла130 читамо: "Сваке недеље, у часне дане, код нас посвећене посту, по свештенопреданском поретку и учењу, савршавају се Пређеосвећени Хлебови. Од на тај начин освећених Светих Хлебова, део њих, Хлебова савршених, животворних и пуних божанским даровима, се чува, колико је потребно, и колико захтевају околности. Тим Хлебовима, који се признају да су, и стварно јесу, сâмо животворно Тело Господа и Бога и Спаса нешега Исуса Христа, не долева се ни једна кап Божанске Крви, и они (Хлебови) се одлажу без кропљења Светом Крвљу. Сваког од посних дана, када се не савршава пуна литургија, они се преносе са места предложења на Свету Трпезу у олтару и над њима се не произноси нити једна од тајних и освећујућих молитава, но јереј само чини једну молитву са молбом да буде достојан причасник предложених Светиња. У време Светога Причешћа, мало пре његовог савршавања, ђакони се дотичу Светих Чаша и позивају не као на пуној литургији: "Напуни, владико", него "Благослови владико". И после тога, када свештеник одговори: "Благословен Бог наш, свагда...", ставља се Пређеосвећени и раније савршен Св. Хлеб у тајинствану чашу и вино које се у њој налази претвара се [прелагается] у Свету Крв Господњу, и признаје се за оно које се претвара [признается прелагающимся]131.
Лав Алације наводи анонимно интересантно запажање из праксе Литургије Пређеосвећених Дарова. Аноним пише: "Ја сам у многим местима видео да један јереј, припремајући Пређеосвећене Дарове за чување, помазује их уз помоћ кашице Крвљу Господњом и у таквом их виду ставља. Други, пак, ништа слично не раде; шта је правилније? - Нама, који се трудимо да духовно духовним доказујемо (1 Кор. 2,13), се чини да ни једни, ни други нису се удаљили од првилног. Јер једни, да би сачували некакав остатак од (твари) пређеосвећене и невидљиво претворене у Крв, то раде кроз помазивање Хлебова; други, пак, сматрајући да је довољан у Тело Христово претворен Хлеб да се вино, у које се он ставља у време причешћивања, претвори у Крв и да се саопшти освећење онима који се причешћују, не раде ништа слично, него се задовољавају чувањем Пређеосвећених Хлебова. Таква нам се чини (ова) ствар. Будући да у Великој Цркви видимо оне који се држе другог обичаја, морамо и сами њему следовати као правилнијему"132.
Константин Арменопул анонима назива блаженим Јова-ном133. Проф. И. Карабинов је склон да у њему види Јована, епископа Китарског, који је умро почетком XIII века134. Аноним преферира другу праксу, као ону које се држи Велика Црква, то јесте Храм Св. Софије у Константинопољу. Такав вид причешћи-вања је дат у горенаведеном Чину проскомидије непознатог патријарха из XI века. Значи, та пракса је старија него пракса причешћивања орошеним Пређеосвећеним Хлебом. Константи-нопољска црква се ње држала и у XIV веку, иначе Арменопул не би у Божанска и свештена правила унио схолију: "нема потребе да се Пређеосвећени напајају Господњем Крвљу уз помоћ кашичице, да би се сачувале - најстрожије говори блажени Јован, а као што се чини код нас у Великој Цркви"135.
У XV веку је обичај орошавања Пређеосвећеног Хлеба Светом Крвљу, из онога што можемо да видимо, постао свеопштим. Ипак, Симеон Солунски ову праксу објашњава само разлогом "да би се сачувао поредак причешћивања,... и причестио се већи број људи". Притом он подвлачи да се "садржај чаше освећује на Пређеосвећеној Литургији, не призивањем Светога Духа и не благословом, него општењем и сједињавањем са Крвљу". На питање - "да ли Пређеосвећени Дарови добијају нешто од молитава?", он одговара: "Пређеосвећени Свештени Дарови не добијају ништа од ка њима придодатих молитава, зато што су то савршени Дарови, на шта указују и молитве које се читају на Пређеосвећеној Литургији, које се састоје од молитава и молби за нас и за предложене страшне Тајне Тела и Крви Јединородног Сина - Бог Отац се моли за милост, а којима се (молитвама) ми припремамо за достојно ступање у општење са Христом... у Свештену Чашу се без икакве молитве уливају вино и вода, да би се, по раздробљивању Божанског Хлеба и када у њу, као по обичном поредку, буде стављена честица која стоји горе, тиме осветио садржај путира да би се јереј, по обичном литургијском поретку, причестио и од Хлеба и од Чаше и сâм предао свештенослужитељима у олтару који имају потребу да се причесте по за њим обичном чину, или лаика - уз помоћ кашичице. Тако чинимо причешће и у случају када хоћемо да причестимо некога Светима Тајнама ван литургије, узимајући за то честицу од Хлеба који се чува и мешајући са вином које је растворено водом, или пак често служећи се једино сувим животворним Хлебом, као сједињеним са Крвљу. Овде, на Литургији Пређеосвећених Дарова, као што је речено, зато да би сачували (обични) поредак причешћивања, а и зато што бива потреба да се причести већи број људи, савршава се (стављање честице Светога Хлеба у путир). дакле, садржај чаше се освећује на Пређеосвећеној Литургији, не призивањем Светога Духа и не благословом, него општењем и сједињавањем са животворним Хлебом, истинским Телом Христовим и сјадињавањем са Крвљу"136.
Постоје основе за претпоставке да је општецрквено при-чешћивање Пређеосвећеним Хлебом, које је у Антиохији уваео Севир, Константинопољ прихватио између 531 и 536. године, зато што је тих година црквено-политичка ситуација Константи-нопоља као никада погодовала том прихватању. Император Анастасије (491-518) је протежирао монофизитизам137. Импера-тор Јустинијан I (527-565) до 536. године није заузимао негативну позицију према монофизитима. Од 533-536 године он је позивао Севира у Константинопољ ради преговора о помирењу, а царица Теодора је јавно протежирала монофизите, и била је у стању да на константинопољску патријаршијску катедру доведе монофи-зита Антима (535. г.).
Константинопољ не само да је прихватио Литургију Пређеосвећених Дарова, него је увео крајње често њено саврша-вање. Ако се у монофизитској Антиохији она савршавала само у посне дане Четрдесетнице, онда се у Константинопољу, као што се види из Пасхалне хронике, она савршавала и у друге дане (και εν άλλαις ημέραις,... προηγιασμένα γίνεται)138. Један од таквих дана је био и празник Благовештења. Тек је Трулски сабор (692. г.) установио да се тог дана савршава пуна литургија139. Правилама патријарха Никифора Исповедника (806-815. г.) прописано је да се савршава Литургија Пређеосвећених Дарова средом и петком у току целе године (ако у тај дан не падне велики празник, те се не пости), а осим тога на празник Воздвижења Крста Господњег140. Она се савршавала и на Велики Петак. На то указује и Дијатаксису александријског патријарха Христодула (1047-1077. г.)141. То потврђује и Симеон Солунски: "Литургија Пређеосве-ћених Дарова се пре савршавала и на Свети и Велики петак142. Даље Симеон објашњава разлог зашто је у Велики Петак било предвиђено савршавање Литургије Пређеосвећених Дарова: "У Свети и Велики Петак не служимо савршену литургију, зато што је Господ на петак предавши Тајне у успомену на Своја Страдања, управо у петак њих (страдања) добровољно претрпио и на Крсту добровољно себе принио на жртву Оцу, као што је речено, предавши Себе Самог... И будући да је у Његовом Божанском Телу кроз страдања била тада принесена жртва, нема потребе да на Bелики Петак служимо литургију у успомену на Његова страдања, када је Он Сâм тог дана пострадао. Зато нам и није предато да на тај дан приносимо савршену жртву; предато нам је да савршавамо Литургију Пређеосвећених Дарова, као што је то дато у многим древним чинопоследовањима. И у еванђел-ским и апостолским древним књигама наћи ћеш да је тако записано"143.
Савршавање Литургије Пређеосвећених Дарова средом и петком целе године, на Велики Петак, и чак на празник Воздви-жења Часнога Крста, чини нам се, омогућава да објаснимо зашто је Константинопољ из монофизитске Антиохије примио ту литу-ргију и увео је у тако често њено савршавање.
У светлости историје догматских покрета у епохи Васељенских сабора, монофизитсво је у суштини представљало "десно" скретање од општецрквене вере. Постојало је и "лево" скретање - несторијанство. Несторије је учио да Божанска и чове-чанска природа нису биле сједињене у јединственој личности Богочовека - Исуса Христа. То је била само синафија (συναφεία), то јесте сједињење по дотицању "соприкосновенное соединение" "у слави, моћи и части", својеврсна cojuctio - савез, у коме је човек Исус пројавио апсолутну покорност вољи Божијој, а Бог - бесконачну љубав према човеку. При томе се та синафија појачавала постепено, онако како је узрастао човек Исус и како се у њему појачавала покорност вољи Божијој. Синафија се завршила на Крсту, када је умирући Христос ускликнуо: "Сврши се" (Јован 19,30).
Несторије се, како се може видети из његове анафоре, у погледу Евхаристије држао православног учења, али су његови наследници из његовог учења о синафији изводили закључак да је евхаристијски Хлеб Тело Христово само на дан савршавања Евхаристије, а онај који би био остављен за следећи дан, постајао би обични хлеб. Против те заблуде је иступао још Св. Кирило Александријски: "Чујем", писао је он, "да други говоре да тајинствени благослов не дејствује освећење, када се Евхаристија оставља за следећи дан. Безумствују они који тако расуђују. Јер Христос не постаје другачији, нити се Свето Тело Његово мења; напротив, сила благослова и животворна благодат пребивају у Њему неизмењиво"144. Али, несторијанци су, колико нам је познато, до краја прошлог тисућулећа упорно бранили своју заблуду. Несторијански патријарх Јован Вар-Абгари (X век) је у својим правилима тражио "да се хлеб не спрема за два дана, да се од тог хлеба не би штогод чувало за следећи дан, да се не би освећивао хлеб за данашњи и за следећи дан заједно, да се не би одједанпут савршавало освећивање за два дана"145 У несторијанском трактату Liber demonstrationis de vera fide, написаном после 1000. године, православни се осуђују зато што они "у посту служе литургију за целу седмицу, а од ове Евхаристије сваки дан предлажу за причешћивање"146. Савршавање Литургије Пређеосвећених Дарова средом и петком читаве године, на Велики Петак и на празник Воздвижења Часнога Крста (а, као што је било речено, Литургија Пређеосвећених Дарова се савршавала увече, приликом упаљивања светиљки, што је историјски одговарало времену када је Христос већ био мртав) је служило као општецрквено разобличавање несторијанске јереси. У светлости онога што смо рекли, постаје разумљиво зашто је Свети Григорије Велики у Римској Цркви увео савршавање Литургије Пређеосвећених Дарова на Велики Петак, после службе Деветог Часа и поклоњења Крсту. Спуштајући у тишини део Пређеосвећеног Хлеба у чашу и тиме је освећујући, Свети Григорије је исповедао православно учење о томе да је после Христове смрти Његово Тело остало живоносно Тело Богочовека, непричасно трулењу "јер не беше трулежи могуће да држи Началника живота"147.
Тако је Литургија Пређеосвећених Дарова, осим њеног сакраменталног значења, представљала и општецрквено изобли-чавање несторијанског рационалистичког односа према тајни Евхаристије.
Грци су папу Григорија Великог, на православном Истоку познатог као Григорије Двојеслов, одавно поштовали због његове мудрости и светости живота. У Одељењу рукописâ Московског историјског музеја постоји рукопис148 који садржи прилично опширно житије Св. Григорија. Житије почиње речима: "Овај велики и чудесни Григорије је славом и мудрошћу, осмелићу се да кажем, напунио сво поднебесје. Његова постојбина је била стари Рим, мајка по духу - Црква, а по телу се звала Силвија. Бејеше украшен различитим добродетељима, славан благород-ством и душе и тела. Цветало је то добро семе у време Јусти-нијана, вернога цара... Он је изобиловао таквим знањем и мудрошћу у речима и помислима, да су му се сви чудили и про-слављали га. И многа је дела саставио, написана римским језиком, која се не састоје само из мудрости разума и лепоте рēчи, него су приликом сваког писања знаменоване благодатним наитијем Светога Духа, јер Петар, архиђакон Римске Цркве, говораше да је виђао белога голуба, који је, у време када је Свети писао, долетао до његових уста и померао их"149. Рукопис је из XI века, али житије је препис са ранијег рукописа. Као што се може видети из Библиотеке патријарха Фотија (857-867 и други пут 877-886), он је читао житије Светога Григорија, и саставио из њега избор, који је ставио у своју Библиотеку150. Избор из живота Григорија, Цркве Римске архијереја у општим цртама одговара његовом (Григоријевом) животу, као што је изложен у рукопису бр. 376. Московског историјског музеја. Фотије, пак, пише да је Григоријево житије првобитно било написано на латинском језику, а Свети Папа Захарије (Грк по националности), који је био на папском престолу од 741. до 752. године, га је превео на грчки језик151. Из Избора је познато да је Свети Григорије написао много књига посвећених тумачењу Јеванђеља и житија италијанских Светитеља152, али оба споменика која смо цитирали ништа не спомињу о његовом састављању Литургије Пређеосвећених Дарова.
Касније се у грчким синаксарим појављује додатак: "Φασί δε ότι επιτελείοθαι λειτουργίαν τελείαν, παρά Ρωμαίοις εν ταις νηστίμαις ημέραις ούτος εστίν ο νυμοθετήτος, όπερ κρατεί μέχρι της σήμερον παρ' αυτοίς"153 (кажу да је он прописао да се у посне дане код Римљана савршава пуна литургија, што се код њих чува до данас). Одавде и додатак у словенском прологу: "Глаголют же, яко Литургиа поется в Римланех, яже естъ в Великий пост. Сей естъ законоположивый ея, яже и доселе ими держится"154 [Кажу да се Литугија пева код Римљана иако је Велики пост. Он је ово прописао, што они држе и до данас].
Прве речи додатка "Кажу" је могуће разумети као укази-вање на постојање у разговорима уобичајног мишљења које је непознати одлучио да унесе у житије. Извештај је сам по себи веродостојан, зато што Римска Црква у све дане Великог поста, осим Великог Петка, савршава пуну литургију. Могуће је да је појављивање овог додатка било изазвано заоштреном полемиком између Грка и Римокатолика по питању савршавања литургије у Великом посту. Познато је да се Источна Црква строго држала 49-ог правила Лаодикијског сабора: “У четрдесетницу не може се хлеб на жртву приносити, осим само суботе и недеље”. Непознато је из каквих је кругова дошао овај додатак, али једно је јасно: она је била уперена против горе указане полемике. Име Светога Григорија, који се на Истоку поштовао ништа мање него на Западу, је требало да угаси страсти оних који су се спорили.
Али, испоставило се другачије. После Томе Аквинског (1225-1274), старим евхаристијским споровима су додати и нови, који су били изазвани његовим учењем о евхаристијском хлебу, као ономе који садржи сâмо Божанство Христово. Још за живота Томе Аквинског у извесним манастирима се, на тим основама, појавила пракса причешћивања лаика само под видом хлеба155. У XIV и XV веку ова је пракса постепено добијала свеопшти значај, без обзира на протесте самих католика (на пример, спор у Прагу у време Јана Хуса поводом лишавања лаика Свете Чаше)156. Спорови су испочетка били унутарцрквени, али после су захватили и православне Грке. Грци су почели да окривљују католике, да они причешћују лаике само Светим Телом и лиша-вају их причешћивања Светом Крвљу, али и сами Грци су - као што је било речено више - за савршавање Литургије Пређео-свећених Дарова освећивали само хлеб, док су чашу сматрали за освећену кроз погружавање у њу освећеног Хлеба, са чим се западни богослови нису могли сложити, јер, сходно њиховој схоластичарској догматици, за освећење чаше је неопходно произношење посебне молитве. Појавили су се обострани пре-кори и окривљивања. Грци су окривљивали католике да они лаике лишавају Свете Чаше и да их причешћују само под видом хлеба, а католици су своју парксу оправдавали тиме што сами Грци на Литургији Пређеосвећених Дарова причешћују само хлебом.
У епохи ових спорова у горе наведеном додатку у житију Св. Григорија ишчезава реч "пуна". Лав Алације указује на руко-писе у којима је писало: "Φασί δέ ότι επιτελείσθαι λειτουργίαν παρά Ρωμαίοις εν ταις ημέραις ούτος εστίν ο νομοθετήσας157" (Кажу да је прописао Римљанима/Ромејима да савршавају у посне дане литургију").
Можда је то грешка преписивача, али са умножавањем житија преписаних са (том) грешком, она је добила на значају у полемици. За Грке је додатак житију са пропуштањем речи "пуну" указивао на савршавање Литургије Пређеосвећених Даро-ва, Савршавање какве друге литургије је могао да установи Свети Григорије у Великом посту, ако се пуна литургија, сходно 49-ом правилу Лаодикијског сабора, могла савршавати само у суботу и недељу. Што се тиче помињања Римљана/Ромеја, оно се лако могло односити на Грке, зато што се после Другог Васељенског сабора, који је Константинопољ назвао Новим Римом158, термин "Римљани/Ромеји" почео употребљавати за становнике Кон-стантинопоља и уопште (за становнике) источне половине импе-рије. Са дељењем Цркве, термин "Римљани/Ромеји" је добио ново значење, не територијално-етничко, него религијско-национално. За источне је реч "Римљани/Ромеји" почела да означава управо то да су Грци - чувари Православља; западне хришћане, које су Грци сматрали јеретицима, они су називали (не без свести о свом вероучитељском преимућству) Латинима или чак Францима (φράγγοι). Као резултат се у грчком синаксару под 12. мартом појавио нови додатак о литургијској делатности Светог Гри-горија: "Λέγουσι δέ, ότι ούτος είναι από ενομοθέτησε το να επιτελήται η προηγιασμένη λειτουργία εν ταις νηστίμοις ημερές της μεγάλης τεσσαρακοστής κοντά εις τους Ρωμαίους, η οποία επιτελείται και μέχρι της σήμερον"159 то јесте: "Кажу да је он био тај који установио да се код Римљана/Ромеја у посне дане Велике Четрдесетнице савршава Пређеосвећена Литургија, која се савр-шава и до данас".
Није се могло истаћи било шта убедљивије од овог аргу-мента против окривљивања са стране католика, зато што је он био поткрепљен ауторитетом папе Св. Григорија, кога су веома поштовали како православни, тако и римокатолици.
Скоро дословно овај цитат наводи Гоар160, као веродо-стојан извештај Максима Цитерског161.
Против везије о састављању Литургије Пређеосвећених Дарова од стране Св. Григорија Великог иступио је историчар, Патријарх Јерусалимски Доситеј II (1669-1707). Он је указао да је верзија о састављању Литургије Пређеосвећених Дарова од стр-ане Светог Григорија Великог која се појављује у синаксару последица грешке коју је направио Максим у преводу синаксара.
Максим је, преводећи синаксар на новогрчки дијалект, написао: "λέγουσι δέ, ότι ούτος ο άγιος Γρήγοριος ην εκείνος, ο νομοθετήσα; λέγεσθαι παρά τοις Ρωμαίοις λειτουργίαν εν ταις ημέραις της νηστείας, όπερ επικρατεί παρ' αυτοίς έως της σήμερον"162 то јесте: "кажу да је овај Свети Григорије био онај који је установио да Ромеји/Римљани савршавају литургију у посне дане, што се код њих држи до данас". Патријарх је обратио пажњу на речи "παρ' αυτοίς έως της σήμερον" које је Максим пренео у новогрчки превод. Ако би на датом месту било написано "παρ' ημών" тј. "код нас", онда би то означавало да је непознати аутор додатка под Римљанима/Ромејима имао у виду Грке. Речи "παρ' αυτοίς" које значе "код њих" - су се могле односити само на западне Ромеје/Римљане.
Чини нам се да Максим није толико крив, као што изгледа на први поглед. Могуће да се верзија о састављању Литургије Пређеосвећених Дарова од стране Св. Григорија негде појавила почетком XVI века. У делима Московског сабора из 1551. год. упоредо са литургијама Св. Василија Великог и Св. Јована Златоустог спомиње и Литургија Пређеосвећених Дарова "Гри-горија, Папе Римског"163. Чинопоследовања Литургије Пређe-освећених Дарова са именом Св. Григорија Двојеслова се појављују у XVI веку. Зато за Максима можемо да кажемо да је он само утврдио ову верзију, што је, наравно, помогло њеном широком распрострањивању и признавању.
Касније је у лајпцишком издању Пидалиона међу тумачењима на 52. правило Трулског сабора било унесено и објашњење Патријарха Доситеја о Литургији Пређеосвећених Дарова164, а у синаксару минеја изданом 1843. године успос-тављен је првобитни текст о установљивању пуне литургије у Великом посту у Римској Цркви од стране Св. Григорија. У Јератикону (Свештеничком служебнику) је било унесена при-медба да на Литургији Пређеосвећених Дарова јереј произноси обични отпуст, као на Литургији Јована Златоустог и Василија Великог, али не произноси њихова имена, нити неко друго име као састављача Литургије165.
Барберински молитвослов бр. 336 је најстарији од у науци познатих молитвослова (евхологиона). Његова научна вредност је још више значајна, будући да су у њему записане молитве Литургије Пређеосвећених Дарова: молитва за оглашене: Боже, Боже наш, Творче и Саздатељу свију...; молитва за оне који се спремају за свето просветљење Покажи, Владико, лице Своје...; молитва верних прва Боже велики и прослављени... молитва верних друга Владико свети, преблаги, молимо Те... молитва после Преношења Дарова на престо Боже неизрецивих и невидљивих тајни, молитва главоприклоњења Боже, једини добри и милосрдни... молитва после причешћивања Благодаримо Теби, Богу Спаситељу свих... заамвона молитва Владико, Сведржитељу, Ти си сву твар премудрошћу створио... улазе у састав чинопоследовања, како источне грчке, тако и словенске Литургије Пређеосвећених Дарова, и у њима заузимају исто оно место које су имале и у Барберинском молитвослову. То даје могућност да пратимо процес усложњавања чинопоследовања (Литургије Пређеосвећених Дарова) који је следио, као и многообразних богослужбених пракси, фиксираних у рукописним молитвословима и служебницима.
Молитвослови сродни Барберинском молитвослову бр. 336. јесу молитвослови Синајске библиотеке бр. 958 из 10. в; бр. 959. из 11. в; бр. 962. из 11 и 12 в, као и Севастијановски молитвослов166 бр. 374. из 11-12. в. Иако су они настали нешто касније у односу на Барберински молитвослов, ипак су прва два сачувала натпис сличан натпису у Барберинском молитвослову, који указује на непосредну везу ове литургије са древним великопосним поучавањем оглашених и оних који се спремају за свето причешће. У првом од поменутих рукописа је речено: После читања следи "да се уздигне" а после тога ђакон произноси мољења (јектенију) и народ говори "Господе помилуј". И после тога следи молитва оглашених на Литургији Пређеосвећених Дарова167.
У другом синајском рукопису чинопоследовање почиње речима: ''По завршетку читања и "Да се уздигне" ђакон говори Рецимо сви..."168 У трећем од синајских молитвослова литургија почиње од молитве усрдног мољења (почетак чинопоследовања је, по ономе што се може видети, изгубљен). Севастијановски молитвослов нема сличан натпис, али се садржај његових молитава не разликује од садржаја Синајског молитвослова бр. 958.
Сва четири молитвослова у извесној мери допуњују Барберински. Синајски молитвослов бр. 959. прецизира коју јектенију је произносио ђакон после Нека се уздигне169. У Севастијановском молитвослову је дата јектенија за оне који се спремају за свето просветљење170. У Синајском молитвослову бр. 958. је одређено савршавање прве молитве верних са свеопштим коленоприклоњенијем171. Тим коленоприклоњенијем се указивало на почетак литургије верних, којима је она и била намењена. Приметићемо да се на савршавање молитве коленоприклоњења указује и у рукописима Синајском бр. 973.172, написаном 1153. године; Синајском бр. 966173, можда са краја 12. века. Али у оба ова случаја ово се односи не на прву молитву вeрних, него на другу, што је, чини се, више одговарајући моменат за коленоприклоњење, због предстојећег преношења Пређеосвећених Дарова на престо, о чему се говори и у самој молитви. Тешко је објаснити ово размимоилажење. И, на крају, у Синајском молитвослову бр. 958.174 је одређено да се пре Оче наш произноси јектенија Допунимо молитву... За предложене...
Сва четири молитвослова, сродна Барберинском (а који га у извесној мери и допуњују) у исто време носе печат иновација у чинопоследовање литургије. Прву иновацију у датој групи молитвослова представља ограничавање времена произношења јектенија и молитава за оне који се спремају за свето просветљење. Сва четири молитвослова одређеују њено произношење од среде средопосне седмице, при чему Синајски бр. 958175 и Севастијановски бр. 374.176 не одређују до ког се времена прозноси ова јектенија и молитва. У Синајском бр. 959. се прецизира да их треба читати "до светог великог петка"177, а у Синајском бр. 962, као у каснијем молитвослову, "до среде страсне седмице"178. То пре свега значи да је до времена писања поменутих молитвослова ред оних који су се припремали за свето просветљење постао малобројан, ако су они уопште и постојали - скратило се време катихетских поучавања, па се произношење јектеније и молитве за оне који се спремају за свето просветљење сачувало више по традицији, него због реалних потреба за њом. Што се тиче преношења завршетка читања ове молитве са великог петка на среду, оно је било изазвано престанком савршавања Литургије Пређеосвећених Дарова у тај дан под утицајем јерусалимског (Савинског) устава у 12. веку (о томе ће бити речи даље у тексту). Да се не би враћали на питање читања молитве за оне који се спремају за свето просветљење, приметићемо да је у молитвослову Паришке библиотеке бр. 324. из 14. в.179 произношење ове јектеније и читање молитве одређено од среде пете седмице поста, а у молитвослову бр. 328.180 из 14. в. исте библиотеке ова молитва се назива молитва двапут оглашених (ευχή των δυπλακατηχουμένων) што је могуће објаснити једино само мешањем појмова о два реда оглашених због њиховог непостојања. И, на крају, у Барберинском молитвослову нема никакве молитве "када се употребљавају свет(ињ)е". Нема је ни у Синајском бр. 962.181. У Синајском бр. 958.182 и у Севастијановском бр. 374. 183 је дата молитва Господе Боже наш, Ти си нас увео у пречасне дане ове... (иста као и у савременом чину), а у Синајском молитвослову бр. 959.184 молитва Усходећи из силе у силу... из Литургије Ап. Јакова185. Као што је видљиво, то је био први корак у приближавању Литургије Пређеосвећених Дарова чинопоследовању пуне литургије, где је слична молитва постојала већ у Барберинском молитвослову бр. 336186. У једном случају је питање било решено узимањем скраћене молитве из Литургије Апостола Јакова (Синајски бр. 959.), а у другом - састављањем нове (Синајски бр. 958. и Синајски бр. 374.). Обраћање је у тој молитви узето из заамвоне, а молење "прикључи нас словесноме Твоме стаду" - из молитве за оглашене и из осмог молења јектеније за оне који се спремају за свето просветљење187.
Изчезавање натписа у молитвословима сличног ономе којим почиње излагање молитава Литургије Пређеосвећених Дарова у Барберинском молитвослову бр. 336. и појављивање новог (натписа) Последовање Литургије Пређеосвећених Дарова свете Четрдесетнице или још касније (12. в.) Божанствена Литургија свете Четрдесетнице је означавало заборављање чињенице да је Да се уздигне и молитве (за оглашене, за оне који су спремали за свето просветљење и за верне) које су следиле, представљају древно вечерње и да причешћивањем Пређеосвећеним Даровима није захтевало свештенодејства и молитве, чије је савршавање на пуној литургији било потребно ради освећења евхаристијског хлеба и вина. Резултат је био да се древно вечерње на неки начин растварало у каснијем чинопоследовању. У тзв. "Светогробском типику"188 који излаже патријаршијско богослужење јерусалимског храма Св. Васкрсења, у састав вечерњег су улазиле и катизме Када тугујем, ка Господу завапих... Гопсоде завапих... са стихирама, после чега се савршавао вечерњи вход. Затим је следило читање три паримије, а после њих се певало Светлости тиха... Затим се читало јеванђеље од Матеја (20, 17-28). (То је била особеност богослужења Страсне седмице). Затим је следило Удостој нас Господе и стихире на стиховње, јектенија (непознато каква) са возгласом Јер Теби приличи свака слава...Читале су се молитве за оглашене и оне који се спремају за свето просветљење. Богослужење се, по ономе што можемо да видимо, савршавало у Мартиријуму, а одавде се прелазило у храм Св. Васкрсења управо ради савршавања Литургије Пређеосвећених Дарова. Овде су се приносили Пређеосвећени Дарови. Певао се кондак Страдања тајно... и одмах Да се уздигне. Даље је следило Сада отпушташ и четрдесет пута Господе помилуј, затим Сада небеске силе... Символ вере и Оче наш. Свештеник је говорио возглас: Пређеосвећене Светиње светима; причастен: Окусите и видите... а по причешћивању посебна заамвона молитва сходно свештеном догађају кога се сећамо тог дана.189
Једанаести и дванаести век су били време широког распрострањивања јерусалимског устава на целом православном Истоку, али не Светогробског, већ тзв. Савинског, по имену Св. Саве Освећеног, у чијој се лаври и формирао тај устав. По томе се уставу древно вечерње и причешћивање Пређеосвећеним Даровима које је следило иза ње додавало обичном манастирском вечерњем. Одмах иза вечерњег входа су следила древна читања Да се уздигне, сугуба јектенија, јектенија и молитва за оглашене, па за оне који се спремају за свето просветљење и две молитве верних, тако да је испало двоструко савршавање вечерње иза које је следила упарво Литургија Пређеосвећених Дарова.
Литургија Пређеосвећених Дарова, која се савршавала повезано са вечерњим, подсећа на Литургију Светог Василија Великог, која се такође савршавала повезано са вечерњим у навечерје Божића, Богојављења, на Велики Четвртак и Велику суботу190, као и на Литургију Светог Јована Златоуста, која се савршава на празник Благовести, ако се он подудари са (неким) даном поста. То је било повод да се у Литургију Пређеосвећених Дарова унесу свештенодејства и молитве из пуне литургије који су били везани или за припрему Дарова за освећење, или за само освећење. Некада су та допуњавања била "ревност, али не по разуму", па чак и противречила црквеном учењу о Евхаристији. Те околности су довеле до појаве ерминија*, тј. објашњења шта се може допустити приликом савршавања Литургије Пређеосвећених Дарова, а шта не и зашто не. Иако је у ерминијама понекад исказиван субјективан став аутора, те се зато у неким случајевима појављивала неусаглашеност између различитих ерминија, ипак су оне имале више позитиван значај, ограђујући Литургију Пређеосвећених Дарова од произвољних и излишних допуњавања. У савременом руском служебнику ерминија са натписом Чин Божанствене Литургије Пређеосвећених [Дарова] следи непосредно иза Литургије Светог Василија Великог. Ми ћемо све те допуне разматрати у поретку следовања тог чина.
Ни у једном рукопису са чинопоследовањем Литургије Пређеосвећених Дарова, ни у грчком, ни у словенском, није одређено савршавање молитава приликом уласка у храм, које су одређене јереју и ђакону прије савршавања пуне литургије. Нема их ни у штампаним издањима. У чину је по овом питању речено: "Када треба да се свештенодејствује Литургија Пређеосвећених Дарова, ушавши у светилиште, облачи се [свештеник] у свештеничку одежду, само је знаменујући и целивајући, ништа не рекавши, осим можда Господу се помолимо над сваком одеждом". У Типику је у датом случају дата кратка одредба са упућивањем на еримију: "У среду прве седмице на вечерњем, када јереј треба да свештенодејствује [Литургију] Пређеосвећених [Дарова], ушавши у светилиште облачи се у свештеничку одежду, као што је написано у литургијарију". То се објашњава тиме што су молитве приликом уласка у храм, како су оне изложене на почетку Чина Свештене и Божанствене Литургије саставио константинопољски патријарх Филотеј, који је патријаршијску катедру заузимао од 1354 до 1355. г. и други пут од 1362 до 1376. године. До патријарха Филотеја су се молитве приликом уласка у храм ограничавале само на једну Господе, пружи руку Твоју...191 Уз то, дијатаксис патријарха Филотеја није био прихваћен до 16. в. и тек у том веку је ушао у састав грчких и словенских молитвослова, при чему су молитве приликом уласка у храм биле предвиђене само за читање пре савршавања пуне литургије192.
Сви грчки молитвослови и словенски служебници сагласно одређују да се приликом облачења треба ограничити на благосиљање и целивање сваке одежде и произношење Господу се помолимо после чега ђакон прима благослов ("И узевши време ђакон...") за почетак службе, али молитвослов светогорског манастира Св. Пантелејмона бр. 345. из 16. в. одређује да се при облачењу читају молитве по обичају (Λέγοντες και τα κατά συνήθειαν) а после облачења да се стојећи пред престолом чита од Слава на висини..., затим, целивајући престол и јеванђеље, време је да се служи... и друго193.
Што се тиче почетног возгласа, по том питању су постојале две праксе. У једним молитвословима се одређује Благословено Царство... То су Синајски бр. 973 из 12. в.194, Молитвослов Атинске народне библиотеке бр. 713. из 12. в.195, Синајски бр. 966 из 13 в.196, Паришки грчки бр. 328. и 385, оба из 14. в, Атинске нар. библиотеке бр. 3097 из 15. в.197, Костамонитског манастира бр. 19 (20) из 15. в.198, Паришки грч. бр. 393. из 16. в.199 и Париски грч. бр. 177 из 17 в200.
Између молитвослова који одређују возглас Благословен бог наш... имамо нпр: Атинск. нар. библ. бр. 662 из 12 (14?) в. 201, Манастира Ватопеда бр. 133 (744) из 14. в.202, Метоха Светог Гроба у Константинопољу бр. 8 (182) из 15 в.203, Паришки грч. бр. 326 из 15-16. в.204, светогорског Манастира Св. Пантелејмона бр. 435 из 16. в.205, Синодални грчки бр. 262 из 15. в. Московског историјског музеја206. У молитвослову светогорског манастира Есфигмена бр. 120. из 1602. г. је одређен возглас: Благословено Царство..., али је примећено да "други говоре Благословен Бог наш свагда...207
У рукопису Атинске народне библиотеке бр. 758. из 1602. г. почетак Литургије Пређеосвећених Дарова возгласом Благословен Бог наш... се објашњава тиме што тај возглас одговара нашем унижењу, слично сломљеној маслиновој грани208. У Синајском молитвослову бр. 966. из 13. в. је одређено да после возгласа Благословено Царство... чита Трисвето...Пресвета Тројице... Оче наш, а после возгласа - Ходите поклонимо се... и затим 103. Псалам209, док се у ерминији Псевдо-Студита почетак литургије излаже на следећи начин: "Свештеник, обукавши се у свештене одежде, произнесавши Трисвето и тропар дана, додавши томе трипут Боже, милостив буди мени грешноме, чита молитву кађења, стаје пред божанствену трапезу и кадећи крстообразно не возлагашава Благословено Царство... јер тај возглас служи као знак победе и непристрасне храбрости (нелицеприятного дерзновения) већ (произноси) возглас Благословен Бог наш... који представља символ смирења и има карактер упорне молбе".210
О читању светилничних молитава за време 103. Псалма у Чину Божанствене Литургије Пређеосвећених Дарова је речено: "Свештеник, пак, говори светилничне молитве, то јесте вечерње, од четврте молитве, јер се прве три говоре у јектенијама". Одредбе рукописних молитвослова и служебника су у том смислу веома разнообразне. Синајски [молитвослов] бр. 973. из 1153. г. одређује само прву молитву, и то до возгласа Благословено Царство211. У другом Барберинском молитвослову (11. в.) који Гоар одређује као бр. 88, одређене су само прва и друга молитва212 а у Криптофератском Фаласки из 14. в. само друга молитва213, у илитарију Атинског византолошког музеја бр. 5 из 12. в. није указан број молитава: "тајно се читају светилничне молитве"214; исто је и у [молитвослову] Атинске нар. библиотеке бр. 713. из 12. в.215; у Ватопедском бр. 133 (744) из 14. в.216 су [одређене] прве три молитве; у Синајском бр. 968. из 1428. г. "обичне светилничне молитве"217. У руским служебницима је видљива двојака пракса. У ранијим служебницима се читала молитва Благословен јеси Господе, који познајеш ум човечији... и савремену пету и шесту, док су у другим служебницима читали - прву, другу и трећу218.
У Чину Божанствене Литургије Пређеосвећених Дарова је речено: "Када почне стихословље, одлази свештеник у свето предложење и узевши Пређеосвећени Хлеб од хлебоносца, полаже га са смиреношћу на свети дискос, уливши у свету чашу вино и воду обично, ништа не говорећи, чак ни молитву предложења, него само Молитвама светих отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Јер је ова жртва Пређеосвећена и савршена." Припремање Дарова без посебних молитава, у ћутању, за време стихологије 18-е катизме је одређено и у Синајском [молитвослову] бр. 966. из 13. в.219 у Ватопедском бр. 133 (744) из 14. в.220, у Синајском бр. 986. из 15. в.221, у Синајском бр. 988. г. из 1426. г.222, Ватопедском бр. 435. из 16. в.223. Али, у извесним молитвословима се припремање Дарова одређује пред почетак литургије, после облачења свештенослужитеља, нпр. [у молитвослову] Манастира Филотеја бр. 177. из 1322. г.224, бр. 164. из 15-16. в. истог манастира225, Костамонитског манастира бр. 19 (20) из 15. в.226, а у грузинским [служебницима] бр. 77. из 17. в, бр. 722. из 1705. г. и бр. 159. из 18. в. (у издању прот. Кекелиндзеа место њиховог чувања је Црквени музеј у Тбилисију) се припремање Дарова савршава у време певања Гопсоде завапих227.
У Синајском [молитвослову] бр. 709. из 1269. г. 228 и Костамонитског манстира бр. 19 (20) из 15. в.229 пре припремања Дарова је дата дуга молитва: Боже, Боже наш, који си нам показао велику тајну спасења, Ти, који си нас учинио способним да Ти приносимо Пређеосвећену Жртву у славу и хвалу Христа Твога. Јер се освети и прослави пречасно и величанствено Име... У молитвословима светогорског манастира Филотеја бр. 177 из 1332. г. 230 и истог манастира бр. 164. из 15-16. в.231 су дате три молитве: 1.) Боже, Боже наш, који си нам показао пут спасења... 2.) Господе, Господе, молимо Те, Боже Спаситењу наш, не посрами нас који верујемо у Тебе... 3.) као молитва кађења Боже вишњи и непознатљиви и нерукотвориви, који примаш ове Дарове... У неким молитвословима је јасно видљива тенденција ка узимању молитава и свештенодејстава из чина проскомидије пуне литургије.Тако је у Барберинском молитвослову бр. 88. из 11. в. речено да јереј узима делић или два, [претходно] орошене из недељне Свете Чаше, полаже их на дискос и, уливајући вино растворено са водом у путир, говори: Један од војника прободе Му ребро копљем, и одмах изиђе крв и вода, и онај што виде посведочи, и истинито је сведочанство његово. Затим кади, читајући молитву: Кадило приносимо...232. У криптофератском [молитвослову] -Василија Фаласкија (14. в.) јереју је одређено да приликом мешања воде и вина говори: Крв и вода су извор нашега спасења, свагда, сада и увек, и у векове векова. Ђакон, пак, говори: За предлиожене Часне Дарове Господу се помолимо, а јереј молитву: Господе Боже наш, ниспошљи нам силу са висине Светиње Твоје и укрепи нас да Ти приносимо жртву бескрвну, жртву пређеосвећену на хвалу и славу Христа Твога, свагда, сада и увек... Ђакон, пак (говори): Господу се помолимо, јереј кади и говори: Кадило Ти приносимо Господе...233 У рукопису Московског истор. музеја – Синодал. гр. бр. 262. из 15. в. литургија почиње молитвом у ''проскомидији''' (сосудохранильнице): Господе Боже наш, Творче и Саздатељу свега, који си нас увео у свечасне дане ове, удостој нас да приносимо прећеосвећену жртву у славу и хвалу Христа Твога. Јер се освети и прослави... На маргинама је додата забилешка: ''ταύτην ευχήν, οι μεν λέγονται''234 то јесте ''та се молитва никада не говори''. Слична забилешка се у том молитвослову сусреће још једном: "ништа не говори (свештеник), што је уобичајено за приношење, или молитва приношења, ако се и наиђе на неку молитву приношења, само одлази, покривши дарове и окадивши.''235 У другом служебнику истог музеја – Синодал. гр. бр. 261. из 16. в. тим поводом је дато широко објашњење236: ''не говори (свештеник) ништа уобичајено за приношење, ни молитву приношења, зато што је жртва пређеосвећена и пређесавршена и пређепринесена, чак ако се и у неком кондакиону237 нађе нека молитва приношења. Него само покривајући (Дарове), кади по обичју звездицу и божанствене покровце и одлази''.
Без обзира на овакве опомене, понекад се приликом припремања Дарова допуштало проскомидисање честица из пређеосвећеног агнеца. У Илитарију Гелатског манастира (у Грузији)238 се припремање Дарова излаже на следећи начин: ''...свештеник се облачи и (на дискос) полаже Пређеосвећене Дарове. Затим чашу покрива цедељком и, сипајући вино, говори: Један од војника прободе Му ребро копљем, и одмах изиђе крв и усипа воду и говори: и вода, и онај што виде посведочи, и истинито је сведочанство његово. После тога ђакон приноси кадионицу свештенику, који, осенивши је, говори: Кадило приносимо Ти, Христе Боже... Ђакон кади и говори: За предложене часне Дарове Господу се помолимо, а говорећи то, трипут изображава кадионицом крст изнад чаше и дискоса... Одломивши мали делић од ''тела Господњег'', спушта га у чашу, говорећи: сједињење Духа Светога. Затим се ваде честице и помиње (свештеник) кога хоће – ако (помиње) живог – говори: Приноси се ова непорочна и пречасна и пређеосвећена жртва за здравље, спасење, и отпуштење грехова слуге Божијег (име). Ако помиње покојника, говори: Приноси се ова непорочна и пречасна и пређеосвећена жртва за упокојење, блаженство и остављење грехова слуге Божијег (име). Ако помиње уопште све хришћане, говори: Помени, Господе, све православне слуге Твоје и упокој их тамо где светли светлост лица Твога. Свештеник чита молитву предложења Господе Боже наш, који си нам показао ову велику тајну спасења... После овога узима покровце, покрива дискос, осенивши га крстообразно, и говори: Господ се зацари, у красоту се одену, обуче се Господ у силу и опаса се... Затим покрива чашу, знаменује је крстообразно и говори: Небеса покри добородетељ Твоја...239
Тенденција ка преношењу молитава из пуне литургије у Литургију Пређеосвећених Дарова се у Илитарију Гелатског манастрира пројављује и даље. После входа је овде стављена молитва Владико Господе, Боже наш, који си на небесима установио чинове... која се чита после входа на Литургији Светог Јована Златоустог и Светог Василија Великог240. Улазећи у олтар, јереј је још читао четврту светилничну молитву Ти кога свете силе неућутним песмама.... Следило је неколико прозби на великој јектенији, које су се слушале са приклоњеним коленима241. Јереј је говорио возглас: Јер си свет Боже наш... и певало се Трисвето. Ђакон се обраћао јереју: Благослови, владико, свету ову трапезу. Јереј је говорио: Благословени на трапези предложени Тело и Крв Христова. Ђакон је говорио: Тако и горње место, јереј – Благословен који седи у слави...242
Жеља да се Литургија Пређеосвећених Дарова испуни свештенодејствима из пуне литургије је изазвала читање молитава пре великог входа. Читала се (молитва) из Литургије Апостола Јакова: Погледавши на нас милостиво и милосрдно, Владико Господе...** 243, нпр. Синајски бр. 973. из 1153. г.244, (молитвослов) светогробског метоха у Константинопољу бр. 8 (182) из 15. в.245 . У другим (молитвословима) је узета друга молитва верних из Литургије Василија Великог Боже, Ти си у милости и сажаљењу посетио смиреност нашу..., нпр. Синајски бр. 971. из 13-14. в.246, и у (молитвослову) светогорског манастира Филотеја бр. 177. из 1332. г.247 па чак и молитва Нико није достојан..., нпр. у Синајском бр. 982. из 13. в.248 и Московског истор. музеја, Синодал. словенски бр. 345249. У руским служебницима се понекад одређује молитва Боже, који седиш на херувимима и славословљен си од серафима250.
Грчки молитвослови не одређују да јереј чита Сада небеске силе..., у неким руским молитвословима се о томе такође не говори, у једнима је одређено једнократно, у другима трократно читање251. У неким молитвословима је свештенику одређено да за време певања Сада небеске силе... чини поклон испред престола и чита кратку молитву Као блудни син, притичем Ти, Милостиви, учини ме једним од најамника Твојих252. Приликом преношења Дарова на престо, није се произносило помињање. Само у Синајском молитвослову бр. 978. из 16. в. постоји нејасно указивање у том смислу: ''καθώς εν τη του Χρισοστόμου Λειτουργία και του Μεγάλου Βασιλείου''253 тј. ''као на Златоустовој Литургији и Литургији Василија Великог''. Преношење Дарова је изложено у молитвослову светогорског манастира Есфигмена бр. 120. из 1602. г. ''Молитва херувимске (песме) се не говори. Народ пева Сада небеске силе...,јереј сам тихо чита Сада небеске силе..., поклања се, затим, узевши кадионицу, кади око Свете Трпезе и чита 50. псалам, и, отворивши двери, кади иконе. Затим иде ка Светом Предложењу и, окадивши Свете (Дарове), трипут се поклања говорећи Као блудни син дођох и ја, Милостиви. Затим узима воздух и окадивши (га), ставља себи на раме, и дискос на главу, у десну руку узима путир, и тако излази и савршава велики вход, говорећи тајно Свети Боже. Не говори гласно Све вас да помене, него ћутећи, тајно, говори Све вас да помене Господ Бог у Царству Своме, свагда... јер је жртва тајна. И јереј улази кроз двери, ставља Свети Путир на престо, затим скида покровце са Светих (Дарова) и, узевши воздух, и окадивши, покрива Свете (Дарове)''.
О произношењу молитве Јефрема Сирина и поклонâ, како после преношења Дарова, тако и после Да се уздигне ни у грчким, ни у словенским и у преводима нам доступним грузијским молитвословима, као и у Чину Божанствене Литургије Пређеосвећених Дарова нема помена.
О узношењу Дарова (Пређеосвећене Светиње светима) у најстаријим молитвословима, у Барберинском бр. 336. и њему сродним Синајским бр. 958. и бр. 962. и Севастијановском бр. 374. се не говори ништа, али то не значи да само свештенодејство узношења није постојало. Узношење хлеба и преламање хлеба јесу два дела Господа о којима евангелисти говоре не само везано за Његово установљивање Свете Тајне Евхаристије, него и у извештајима о чудесним насићивањима пет хиљада људи уз помоћ пет хлебова (Матеј 14,19; Марко 6,41; Лука 9,16) и четири хиљаде људи уз помоћ седам хлебова (Матеј 15,36; Марко 8,6). Отуда су ова дејства ушла у Евхаристију, као завршне евхаристијске молитве, што је видљиво из Пете тајноводствене речи: ''После овога јереј говори: Светиње Светима. Светиња су – Предложени Дарови, који су примили наитијие Светога Духа, а Свети сте ви, који сте се удостојили Светога Духа: тако Светиње приличе Светима. Зато и говорите Један је Свет, један Гопсод, Исус Христос. Јер је истински једино Он Свет, Свет по природи, а ми, иако смо свети, али нисмо по природи, него по причешћивању/учествовању, подвизима и молитвама''254. Затим је следило ломљење освећеног хлеба (fractio).
Уколико је узношење и ломљење освећеног хлеба представљало завршетком освећујућих молитава, могуће је да се оно на Литургији Пређеосвећених Дарова није савршавало, те се само произносило Пређеосвећене Светиње Светима као позив на примање Светог Причешћа. Тиме се може објаснити чињеница да у старијим молитвословима одсуствује молитва узношења Чуј Гоподе (иако је она већ постојала у Литургији Светог Василија Великог а спомиње се и у његовом житију, приписаном Светом Амфилохију Иконијском255) те се не одређује узношење Дарова. ''Када треба да узнесе Свети Хлеб, не открива Светињу, него још покривену сâмим Божанственим Даром, узноси свештеник са великим страхом своју руку и дотиче се Божанственог Хлеба са смиреношћу и страхом'', говори се тим поводом у Чину Божанствене Литургије Пређеосвећених Дарова.
Молитва Чуј Господе се среће само у рукописима из 11. в. – Атинског визант. музеја бр. 5, Атинске нар. библ. бр. 713.256 и Синајском бр. 973. из 11-12. в.257. Али, она није била једина. У молитвослову светогорског манастира Филотеја бр. 177. из 1332. г.258 на том месту је дата молитва из Литургије Апостола Јакова: Благи и човекољубиви Владико, Господе Боже наш, који си доласком Јединородног Сина Твога и ниспослањем Пресветога Духа удостојио мене, грешног и недостојног слугу Твога да предстанем ка Светоме Жртвенику Твоме и принесем и литургишем нове и непорочне Твога завета тајне, удостој ме да са чистом савешћу служим Теби у све дане живота мога...259 Приметићемо да је у Литургији Апостола Јакова ова молитва стављена до освећивања Дарова и у неким рукописима после ње следи почетни возглас анафоре Благодат Господа нашега Исуса Христа и љубав Бога и Оца...260 У Илитарију Гелатског манастира је свештенодејство узношења и ломљења Дарова посебно усложњено. После преношења Дарова на престо, свештеник их покрива и чита молитву: Господе Боже наш, ниспошљи ми силу свише и уврди ме у овоме Твоме служењу, да неосућено приступим Светоме Твоме и страшноме престолу и принесем Ти Бескрвну Жртву. Јер је Твоје Царство, и сила и слава...261 а после молитве Чуј Господе чита Ево бескрвног Јагњета, на трапези се коље и сада се разсељује, опет се сједињује и вечно пребива: од Њега дрхте херувими и серафими, дођите верни, да видимо страшну и несагориву Светињу... Ђакон говори Пазимо. Јереј узноси Свети Хлеб и говори Пређеосвећене Светиње Светима; народ пева Једини је Свет, једини Господ. Јереј, раздробљујући агнец, говори: У име Оца и Сина и Светога Духа. Спушта део у путир, а када ђакон доноси топлоту и говори Благослови Владико топлоту чита: Благословен је Отац, благословен је Син, благословен је Дух Свети; Благословен је Отац, благословен је Син, благословен је Дух Свети262.
У Божанственој Литургији Пређеосвећених Дарова поводом причешћивања свештенослужитеља је дата одредба: ''Такође свештеник одлаже свети воздух и чини као што је уобичајено свето причешћивање Божанственим Даровима''. У вези с тим је у Чину Божанствене Литургије Пређеосвећених Дарова речено: ''И друго по чину, савршава Свету Литургију, као што је указано''. У грчком јератикону263 ова одредба се ближе одређује: ''тада (после Пређеосвећене Светиње Светима) открива их и чини као и у Златоустовој Литургији''264.
Према служебнику, за време причешћивања свештенослужитеља хор пева Окусите и видите, а ако у случају подударања [дана служења Литургије Пређеосвећених Дарова] са празником храма или светога у који је одређено читање Апостола и Јеванђеља, треба певати још одговарајуђи празнични киноник. Свештеник, пак, причестивши се, чита благодарствену молитву Благодаримо Теби, Богу Спаситељу свих... Када ђакон возглашава Са страхом Божијим и вером приступите, народ пева Благосиљаћу Господа у свако време, прослављање Њега је у устима мојим, а по возгласу Спаси, Боже, народ свој и благослови наслеђе своје... - Хлеб небески и чашу живота... На возглас Свагда, сада и увек... народ одговара: Нека се испуне уста наша...
Завршетак свештенодејства причешћивања се образовао постепено. У најстаријим молитвословима непосредно после причешћивања свештенослужитеља је следило причешћивање народа. Треба претпоставити да се и у то време певао 33. псалам, на чије је певање за време причешћивања указано још у Апостолским установама265. Такође се, као псалам који се пева за време причешћивања, овај псалам наводи и у Петој тајноводственој речи266 Савремени причастен/киноник Окусите и видите и стих Благосиљаћу Господа у свако време, прослављање Њега је у устима мојим су трагови древног певања 33. псалма. После причешћивања се одмах наглас читала благодарствена молитва Благодаримо Теби, Богу Спаситељу свих... У молитвословима из 12. в, нпр. Синајском бр. 973. из 1153. г.267, после те молитве се наводи јектенија Примивши... а после ње заамвона молитва, док је у другим (молитвословима) из 12. в., нпр. Атин. нар. библиотеке бр. 713. и 662.268 после благодарствене молитве до Приивши...одређено свештенику да Свете Дарове пренесе са престола у скевофилакион (сосудохранильницу). Приликом тога је он, подижући Свете Дарове, говорио: Сине, Боже, који си се узнео на небеса... Народ је одговарао: Благодаримо Ти. Затим је следило Примивши... У 16. в. су у Литургију Пређеосвећених Дарова из пуне литургије пренесени возгласи Са страхом Божијим... и Спаси, Боже, народ свој..., али је настављено и са читањем благодарствене молитве наглас269. Настваљено је и са певањем химне Благодаримо Ти, Христе Боже наш јер си нас удостојио да будемо причасници пречистога Твога Тела и часне Крви Твоје, изливене за цели свет за отпуштање грехова и сагледавање Твоје тајне. Алилуја270 Teк у 17. в. се појављују возгласи Са страхом Божијим...и Спаси, Боже, народ свој... а уместо химне Благодаримо Ти, Христе Боже наш... – њој по смилсу блиска химна Нека се испуне уста наша... У то је време у употребу ушла и химна Небески Хлеб и Чашу Живота... Ње у првом штампаном служебнику (из 1602. г.) још увек нема.
У Барберинском молитвослову бр. 336. нема никакве молитве који би се читала у скевофилакиону после преношења ту Светих Дарова, али у њему сродним молитвословима Синајском и Севастијановском, као што је било речено горе у тексту, постоје молитве Господе Боже наш, Ти си нас увео у пречасне дане ове... или Из силу у силу усходећи... Те и друге молитве постоје у молитвословима из 12-ог и потоњих векова, са незнатним текстуалним изменама. У том смислу је оригиналан Илитариј Гелатског манастира у коме је за читање у ђаконикону одређено пет молитава: 1.) Из Светиње у Светињу идући ми грешни, Христе Боже наш... 2.) Христе Боже наш, Ти сам јеси пуноћа Закона и Пророка... 3.) Господе Боже наш, Ти си нас увео у пречасне дане ове... 4.) Господе Боже наш, који си телом четрдесетодневни пост добровољно претрпео... 5.) Господе, Ти благосиљаш оне који Тебе благосиљају... При томе не постоји било какво указивање на могућност избора читања једне од тих пет молитава271. Последња од њих није замењивала заамвону молитву Владико, Сведржитељу, Ти си сву твар премудрошћу створио...
Заамвона молитва: Владико, Сведржитељу, Ти си сву твар премудрошћу створио... је једна од најпостојанијих молитава у чину Литургије Пређеосвећених Дарова. Замењивање ње заамвоном молитвом из пуне литургије Господе, Ти благосиљаш оне који Тебе благосиљају... срећемо само у једном Синајском молитвослову бр. 966. из 13. века272.
И, на крају, 33. псалам Благосиљаћу Господа у свако време који је одређен за читање после заамвоне молитве и певања Буди Име Господње... је ушао у Литургију Пређеосвећених Дарова у 16. в. из Златоустове Литургије273.
И још неколико речи о данима предвиђеним за савршавање Литургије Пређеосвећених Дарова. Према правилима константинопољског патријарха Никифора Исповедника (806-815.г.) у Константинопољској Патријаршији је савршавање Литургије Пређеосвећених Дарова било предвиђено за среду и петак целе године (ако у те дане није падао велики празник, те се сходно тога није укидао пост), у среду и петак сиропусне седмице и у све посне дане Четрдесетнице, то јесте од понедељка до петка укључно, такође и Страсне седмице, осим Великог Четвртка и, на крају, на празник Воздвижења Часног Крста Господњег. Али у типицима Велике константинопољске цркве из 10 и 11. в, а такође и у њима савременима типицима константинопољских манастира, одсуствују указивања на савршавање Литургије Пређеосвећених Дарова средом и петком читаве године, а такође и на празник Воздвижења Крста Господњег. Према тим типицима, Литургија Пређеосвећених Дарова се савршавала у среду и петак Сиропусне седмице, у све посне дане Четрдесетнице, у понедељак, уторак, среду и петак Страсне седмице. Али већ у типику Евергетидског Манастира, у рукопису бр. 788. из 12. в. библиотеке Атинског универзитета о служби у понедељак прве седмице поста читамо: ''Треба знати и ово, да се само у овај један дан не савршава литургија''.. После неколико указивања на савршавање вечерњег тог дана, у типику се још једном каже: ''У понедељак прве седмице (поста) навече стихологизујемо Ка Господу, а литургија у тај дан не бива... Од уторка не стихологујемо на вечерњем до суботе навече, а Божанствену Литургију Пређеосвећених Дарова савршавамо сваки дан''274.
То одступање од вековне традиције се објашњава утицајем Јерусалимског, Саваитског типика на константинопољске манастирске типике. Никон Чудотворац је, говорећи о особеностима тог типика, писао: ''А у Велику, пак, Четрдесетницу, чак до среде не чинимо службу Пређеосвећених Дарова. А сви посте по предању, они који могу чак до петка''275. Ово правило је ушло у све рукописе Јерусалимског типика, чак до последњег издања нашег Типика: ''Нисмо примили да чинимо Пређеосвећену, чак до среде, јер по предању пости цело братство, они који могу нека посте до петка''. Што се тиче Великог Петка, Никон говори: ''А на Велики, пак, Петак, не чинимо Пређеосвећену, јер се нађе да су у једном од правила светих сабора Свети Апостоли предали да, ко љуби Владику нашега Исуса Христа, по предању, докле не васкрсне Гопод, да не једе, да једе на Велики Четвртак навече и докле се не саврши служба Велике Суботе. Ради овога одсекоше древни палестински оци у Велики Петак Пређеосвећену. Јер Пређеосвећена свугде бива осим Палестине''276.
Примеру Лавре Светог Саве Освећеног је следовала Света Гора. И овде се Литургија Пређеосвећених Дарова савршавала само у Великом Посту и само средом и петком277, а прве седмице поста само у петак.''У Велику Четрдесетницу једемо једном дневно, осим суботе и недеље, а прве седмице нема трапезе у понедељак и у среду, јер сви посте, осим болесних. Уторком и четвртком бива трапеза, једемо хлеб и пијемо топлу воду. У петак бива Пређеосвећена''278 – тако пише Никон Чудотворац.
Руска Црква се држала константинопољске традиције. Литургија Пређеосвећених Дарова се савршавала средом и петком Сиропусне седмице, у све дане Четрдесетнице, укључујући и Велики Петак279.
Измена у погледу дāна савршавања Литургије Пређеосвећених Дарова се десила од краја 13. до почетка 15. в. у вези са распрострањивањем Јерусалимског типика. Године 1276. Епископ Сарајски Теоктист се, у име Митрополита Кирила, обраћао константинопољском патријаршијском сабору са низом питања. Сабор је (1301.г.) на треће питање: ''Да ли треба на Велики Петак певати службу?'' одговорио: ''Свети Оци су установили: нема службе тога дана'', а на питање једанаесто: ''Да ли Сиропусне Седмице, у среду и петак, треба служити посну службу или Јованову?'', сабор је одговорио: ''тада се не поје ни посна служба ни Јованова, него се у девети час певају часови са вечерњим''280. После је ту нову богослужбену праксу потврђивао и Митрополит Кипријан (1380-1382) у поукама свештенству: ''...а у среду сиропусне седмице и у петак нема никакве службе, него само часови са вечерњим, а исто тако и на Велики Петак''281.
По ономе што можемо да видимо, стара традиција је тешко уступала место новој. Готово 150 година после одговора константинопољског патријаршијског сабора на питања Епископа Сарајског Теогноста, Митрополит Московски Фотије (1410-1431.) је истим поводом писао у Псков: ''... а средом и петком Сиропусне седмице, нисмо примили ни у Палестини, ни на Светој Гори, ни у царствујућем Цариграду, нисмо примили у ове дане – речене среду и петак Сиропусне седмице – ни пуну литургију, ни Пређеосвећену чинити. Слично не добисмо ни на Велики Петак распећа Христовог, не примисмо ни пуну литургију, ни Пређеосвећену чинити''282.
Са свеопштим прихватањем Јерусалимског типика, Литургија Пређеосвећених Дарова се почела савршавати средом и петком прве, друге, треће, четврте и шесте седмице поста, као и четвртком пете седмице поста, а прве и Страсне и у понедељак, уторак и среду. Осим тога, савршавање ове литургије је предвиђено и на светитељски празник ''чији је храм'', а такође и на дан обретења главе Св. Јована Крститеља (24. фебруара) и на дан Св. четрдесет мученика (9. марта). Али, ако први од наведених празника падне у понедељак прве седмице поста, тада се његова служба преноси на Сиропусну седмицу; а ако падне у неки други посни дан те седмице, онда се његова служба савршава ''Сиропусне недеље или у суботу прве седмице поста''. Кијевско-Печерска Лавра, први руски манастир који је 1062. г. примио Студитски (Алексијевски) типик, је наставила да савршава Литургију Пређеосвећених Дарова у све посне дане Четрдесетнице283.
Са руског превео : Дарко Ђого
Извор: Верујем
