14.03.2017.

Протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић о значају поста за православне хришћане


-Пост је чврст темељ нашег живота и спасења. Пост духовно уздиже, исцељујући нас од саможивог, лакомог и халапљивог односа према свету и другим људима око себе и зато православни хришћани не смеју уграђивати себе у Христову цркву без поста.
O посту као божанској установи, његовом значају и духовним поукама за Глас јавности говори протојереј-ставрофор Саво Б. Јовић, главни секретар Светог Aрхијерејског Синода Српске Православне Цркве.


Шта је пост за нас, православне хришћане и зашто треба постити?

Пост за нас православне хришћане је спасоносно средство које нам помаже на путу ка спасењу. Господ наш Исус Христос својим Крсто-Васкрсом откупио нас је и ослободио робовања сатани, препоручивши нам пост као најбоље оружје у борби против нечастивих сила. Пост заједно са молитвом, према речима Светог Јована Златоустог, чини два крила душе човечије помоћу којих се уздижемо Богу.

Силазећи са Горе Таворске, где се преобразио, а после описане немоћи његових ученика да излече болесног младића кога је био запосео дух нечастиви, Господ је, излечивши га, рекао: „Овај се род (мислећи на нечастиве силе демонске) изгони само постом и молитвом". Док нам на другом месту Спаситељ поручује: „Али се чувајте да како ваша срца не отежају ждерањем и пијанством". Пост нас духовно уздиже, исцељујући нас од саможивог, лакомог и халапљивог односа према свету и другим људима око себе. Стога православни хришћани не смеју уграђивати себе у Христову Цркву без поста, тог чврстог темеља нашег живота и спасења. Без поста се нико у историји Цркве није уздигао на духовне висине и приближио Богу лицем к лицу. Сви који су то хтели и постигли, чинили су то на крилима поста и молитве, а не преједањем, опијањем и уживањем у варљивим задовољствима овога света. Дакле, пост за нас православне хришћане је, по речима Светог Јована Лествичника гашење телесног пламена, истребљење грешних пожуда, ослобађање од ружних снова, чистота молитве, светост духа, храна разума, чишћење срца, врата душевне сладости, радосно скрушавање, уздржавање од многоговорљивости (празнословља), стражар послушности, здравље тела, врата раја и небеско наслађивање. Према томе, ако разумемо да је пост установљен нас ради и ради нашег добра, да би нас приближио Богу који ће нас уселити у вечно блаженство Царства свога, онда ћемо га радосно прихватити као дивно средство на путу спасења, средство, којим ћемо се, као „духовном терапијом", ослободити од превласти тела и излечити од смрти.

Како правилно треба постити?

Ако знамо да је пост један богодарован начин заштите за нов живот у Хрисгу и да је нераздвојиво повезан са покајањем и молитвом онда ће нам бити јасно како треба правилно постити. Уздржање од одређене хране, у отачком предању, је схваћено на један уопштен начин, у смислу одбацивања плотског стања духа, и због тога је уздржавање од одређене хране ништа, ако не постимо свим чулима. Свети Атанасије Александријски у свом Празничном писму каже да треба посветити пост тј. не постити само телом, него и душом. Душа се посвећује од тренутка кад напусти зла дела и храни се врлинама које јој користе. Истински пост, подразумева милостињу јер пост без милостиње распиње плот у истини, али не обасјава душу светлошћу милосрђа. Пост је неопходан да подржава молитвени живот хришћана, јер пост није савршена врлина него основа других врлина. Пост није само телесна аскеза, јер претпоставља обожење целог човека у Исусу Христу који је примио целокупну људску природу, тело и душу. Хришћански пост је Божји дар човеку, да постигне помоћу Божје благодати, преображај целокупног бића. Ако знамо да пост није одвојен од целокупног духовног живота у Исусу Христу онда ће нам бити јасно да смо ми православни хришћани стално у духовном посту. Увек се морамо чувати греха без обзира на то да ли је био пост или не. Време поста нас само опомиње на то. И посна храна нам помаже да се смиримо и да победимо своју гордост. Замислите да неко каже или помисли, како би било добро да украде и присвоји туђе добро, или да учини прељубу, или било који други грех, али се уздржава од тога док не прође пост. То је погрешно и наопако схватање поста и не само поста већ уопште нашег живота у Цркви.

У нашем народу се често чује, од оних што не посте, да „грех не улази на уста" - Како то коментаришете?

Много штошта се чује у нашем народу! Људи су увек спремни да нађу изговор за неки свој поступак. Пијанац ће вам увек наћи разлог због кога се опио. Међутим, није проблем што неки кажу да грех не улази на уста, већ је проблем што вас ти исти убеђују да то пише у Светом писму, односно у Јеванђељу, а знамо да не пише. Односно пише „Не погани човека што улази у уста него оно што излази из уста, оно погани човека". Затим, треба знати повод због чега је Христос ово рекао. Уопште није било говора о посту, већ о прању руку. Дакле, фарисеји су критиковали ученике Христове што не перу руке пре једења хлеба, а сами их нису прали ради прања, већ да би формално испунили закон. И Христос осуђује ту формалност. Дакле, није грех у храни, већ у непослушности. Јер, верници постећи, учествују у Христовом посту - посту послушања и одричу се, са Божјом помоћу - непослушности старог Адама. Оно што је Адам изгубио једући, Христос је повратио постећи и Он је очувао у пустињи закон уздржања који је дат у рају. Пад старог Адама, кроз његово непослушање, из једног природног стања у једно неприродно стање показује јасно чињеницу да кроз учешће у Христовом послушању, верници поново долазе из неприродног у природно стање тј. у стање пре пада.

Која је храна конкретно дозвољена, а која није за време поста?

Најкраће речено, то је она иста храна коју је Творац назначио и првим људима у рају рекавши: „Ево, дао сам вам све биље што носи семе; то ће вам бити за храну". Дакле, ове биље, семе и плодови његови, што је, иначе, за нас најприроднија и најбоља храна. Искуство је показало да ова храна најмање распаљује крв, а најбоље отупљује страсти. Чува чистоту и бодрост ума, и оспособљава нас за духовне подвиге. Међутим, требало би да знамо да прави хришћански пост не подразумева само уздржавање од мрсне хране већ и од рђавих мисли, жеља и дела, као и умножавање љубави, молитве и доброчинства. Само неједење хране животињског порекла, без молитве, и свега реченог, није ништа друго до дијета тела. Што се недозвољене хране тиче, то је нешто лакше набројати. Месо, јаја, млеко и млечни производи. Риба је дозвољена, али опет не за време свих постова и не у све дане. Наш народ зна коју храну када може, а коју не може јести. Код нас се уобичајило да се прва и последња седмица посте на води, али нам ништа не значи ако би само јели сув хлеб и пили воду, а браћу оговарали, љутили се, ником не праштали, не волели, псовали итд. Уосталом, не могу исту храну узимати болесни и здрави, као и људи на тешким физичким пословима и они који раде у топлим и удобним канцеларијама, затим у хемијској индустрији, на грађевини... Према томе, ако схватимо пост као средство, а не циљ онда ће нам са узимањем хране све бити јасно.

Пост свим чулима

Духовини карактер поста се не ограничава само на просто уздржавање од детаљно одређених врста хране. Пост храном не доноси ништа добро онима који нису постили свим чулима. То исто наглашава и Свети Василије Велики: Уздржавање искључиво од хране није довољно само по себи да се задобије похвалан пост, него више морамо поштовати један пост који Бог жели и прихвата". Прави пост се састоји у ослобађању од зла, у контролисању језика, у победи над гневом, у удаљавању од жеља, и оговарања, лагања и осуђивања. Уздржавање од овога чини прави пост. Ово посту даје сву његову вредност. Упркос чињеници да нас храна сама по себи не чини ни више праведнима нити више неправеднима у односу према Богу она је видљив и неопходан део који изражава духовни карактер поста.