Незнабожни цареви Максимијан и Максимин слаше пo целом царству своја наређења, да се сви хришћани, који окусе од идолских жртава, ослободе казне, а који се успротиве, да буду изведени на суд. У то време Свети Теодор Тирон, који је са многим својим исписницама ратовао на Истоку, би преведен у пук Мармаритски, којим је командовао командант Вринка. Пук се овај тада налазио у понтијском граду Амасији]. У овом пуку стадоше нехришћани приморавати светог Теодора да принесе жртву идолима. А прави војник Христов Теодор, веран Богу, испунивши се Духа Светог, рече усред пука: Ја сам хришћанин, и мени је наређено да не приносим жртве прељубрчиним боговима, јер имам Исуса Христа, истинитог Бoгa и цара на небесима. Командант Вринка рече: Послушај ме, Теодоре, узми све своје оружје, и као ратник приступи и принеси жртву боговима. Свети Теодор одговори: Ја сам ратник цара мог Христа, и не могу да ратујем за другога. На то командант Вринка рече: И ови сви тамо хришћани су, и ратују за римске цареве.
Светитељ одговори: Сваки зна за кога ратује. Ја ратујем за мога Господара и Цара небеског Бога, и за једнородног Сина његовог. Присутни капетан Посидоније упита: И сина ли има бог твој, Теодоре? Свети Теодор одговори: Заиста има сина, Реч истине, којим све створи. Командант га упита: Можемо ли га познати? Свети Теодор одговори: Желео бих да вам Бог да такво разумевање, да Га познате. Упита га Посидоније: Ако Њега познамо, онда можемо ми оставити цареве наше и приступити Њему? Одговори свети Теодор: Ништа вам сметати неће да оставите таму и кратковремене цареве земаљске, па да приступите Богу живом, Цару и Господару вечном, и да ратујете за Њега као и ја. Тада командант Вринка рече капетану: Оставимо Теодора неколико дана да о свему размисли, и изабере оно што је корисно по њега.
Добивши неколико дана за размишљање, свети Теодор се непрестано мољаше и слављаше Господа. А незнабошци дисаху јарошћу на неке друге хришћане, које беху ухватили, и вођаху их у тамницу. Свети Теодор пак, идући за њима, викаше поучавајући их путу спасења и трпљења, да се не одрекну Христа Цара. Пошто ове затворише у тамницу, свети Теодор улучи прилику те запали идолиште мајке богова. Но неки га видеше и оптужише. Градоначелник Кронид се уплаши због тога, ухвати Теодора и изведе га пред намесника Публија, говорећи: Господару мој, овај проклети човек, новоизабрани регрут, на несрећу је дошао у наш град, јер спали храм мајке богова наших, и осрамоти богове. Ја га ухватих и ево доведох твоме величанству, да по божанском наређењу царском господара васељене искуси заслужену казну за дрско дело своје. Намесник зовну команданта Вринку, и упита га: Јеси ли ти дао овоме власт да спали храм мајке богова наших? Он одговори: Ја сам га често саветовао. И дао сам му време да размисли, и принесе жртву боговима. А ако је то учинио, он је доиста унизио богове, и презрео царска наређења. Ти си судија, чини што цареви наредише.
Тада намесник седе на судијску столицу. Изведоше преда њ блаженог Теодора, и он га упита: Требало је да принесеш богињи жртву и кад, а ти си јој донео огањ, зашто? Свети Теодор одговори: Нe поричем да сам то учинио. Запалих дрва, да би се камен опалио. Јер је ваша богиња и сила њена таква, да је огањ захвата и опаљује. Разљутивши се на то, судија нареди да га бију, говорећи овако: Моје кротке речи начинише те дрским. Немој ми одговарати са много речи, јер те најстрашније муке очекују, ако се не покориш царским наредбама. Одговори му свети Теодор: Нe бојим се ни тебе, ни твојих мучења, макар била и најљућа. Чини дакле што желиш. Јер очекивање будућих блага, која су у Бога мог, саветује ми да будем храбар због наде на та блага и због венца сплетеног ми од Бога. Рече му судија: Принеси боговима жртву, Теодоре, па ћеш се ослободити мука које те чекају, јер ћеш страшном и горком смрћу умрети. Одговори свети Теодор: Муке које ми ти задајеш, нису за мене муке. Јер је поред мене Господ мој и Цар Исус Христос, који ме избавља од твојих мучења. Но ти Га не видиш, пошто су ти очи ума слепе.
На ове речи судија просто побесне од гнева и, рикнувши као лав, нареди да га вргну у тамницу, па врата закључају и запечате, и тако оставе да тамо умре од глади. Вргнут у тамницу, блажени Теодор би храњен Духом Светим. И прве ноћи јави му се Господ, и рече: Нe бој се, Теодоре, јер сам ја с тобом. Нe узимај више земаљске хране и пића, јер ћеш бити у другом животу, вечном и непролазном, самном на небесима. - Рекавши то, Господ отиде од њега. А свети Теодор стаде певати и веселити се; придружи му се велико мноштво светих Анђела. Када стражари тамнички чуше дивно певање, потрчаше к вратима тамничким, видеше да су закључана и да су печати читави. Тада погледаше кроз прозорче, и видеше многе људе у белим хаљинама где заједно са светим Теодором певају. Уплашени, они известише намесника Публија. Овај одмах устаде и хитно дође тамници. И виде да су врата закључана и печати читави. А кад чу где унутра певају неки са светим Теодором, он нареди да наоружани војници опколе тамницу. Мислио је да се унутра са светим Теодором налазе неки хришћани. Но кад уђе унутра, он никог не нађе осим слугу Христовог Теодора, окованог у вериге и кладе. И спопаде страх и трепет намесника и оне што беху с њим. И изишавши из тамнице, опет закључаше врата и отидоше. Судија нареди да се светом Теодору сваки дан даје по парченце хлеба и мало воде. Но велики верни мученик Христов, - као што је написано: Праведник ће од вере живети (Авак. 2, 4; Рим. 1, 17), - никако Није хтео примати од њих ни хлеба ни воде, говорећи им: Мене храни Господ мој и Цар Исус Христос.
Сутрадан нареди судија да светог Теодора изведу преда њ на суд. Када му претстаде, он му рече: Послушај ме без мучења и казне, те принеси боговима жртву. И ја ћу одмах писати за тебе господарима васељене, и бићеш велики жрец богова, и добићеш велика одликовања, и заједно са нама седећеш на овоме престолу. А свети Теодор, погледавши у небо и прекрстивши се рече мучитељу: Нећу се одрећи имена Христа мог све док је душа моја у мени, па макар ми тело огњем спалио, и разноврсним ме мукама мучио, мачевима секао, зверовима бацао.
Мучитељ, пошто се посаветова са командантом, нареди да светитеља обесе о дрво и да му тело стружу гвозденим гребенима. И толико стругоше мученика, да му месо попада са костију. А блажени Теодор појаше, говорећи: Благосиљаћу Господа у свако доба, хвала је његова свагда у устима мојим (Пс. 33, 1).
Удиви се мучитељ толиком трпљењу и јунаштву блаженог Теодора, па му рече: Зар се не стидиш, о најбеднији међу људима, што се уздаш у човека, званог Христос, који би убијен насилном смрћу, и што због њега тако неразумно трпиш толике муке и казне? А свети Христов мученик одговори: Нека ова срамота буде мени и свима који призивају име Господа мог Исуса Христа.
А кад народ повика да се учини крај с Теодором, намесник упита Теодора преко бирова: Хоћеш ли боговима принети жртву, или да те још више мучим? А свети мученик Теодор, одговарајући смело рече мучитељу: Безбожниче, и сваке гадости и обмане испуњени, сине ђавољи, зар се не бојиш Бога који ти је дао толику власт и моћ? Јер Њиме цареви царују и владаоци држе земљу (Прич. 8, 15.16). Примораваш ме да оставим Бога живог, а да се поклоним камену бездушном.
Судија дуго размишљаше, па опет упита светог Теодора: Шта желиш, да будеш с нама или са твојим Христом? Свегатељ му одговори с великом радошћу: Са Христом мојим бејах и јесам, и бићу. А ти чини што ти је драго.
Бидећи да мучења ништа не могу против Теодоровог трпљења, намесник изрече овакву смртну пресуду: Нapeђујем да се у огњу спали Теодор, зато што се није покорио власти славних царева и великих богова, и што верује у Исуса Христа, распетог у време Пилата Понтијског, као што Јевреји казују.
Чим судија изрече овакву пресуду, одмах се приступи њеном извршењу. Cлуге ce одмах растрчаше и из оближњих кућа дрва довукоше на одређено место. Тада направише ломачу, и на њу поставише блаженог Теодора. И када светитељ прекрсти своје чело, и цело своје тело, огањ велики потпалише около њега. И сиђе Дух Свети, и расхлади мученика. И тако свети Теодор, хвалећи и славећи Бога, мирно предаде дух свој Господу. И видесмо, пише очевидац, где се његова чесна и света душа као муња вину у небеса.
А побожна и врлинска жена нека Евсевија измоли тело светог славног мученика Теодора, помаза га мирисима, обави у чисту плаштаницу и положи у гроб у дому свом у граду Евхаиту, који је под митрополијом амасијском. И сваке године празноваше његов чесни и свети спомен.
Пострада свети мученик Христов Теодор седамнаестог фебруара 306 године, у време цара Максимијана мучитеља, док у нама царује Господ наш Исус Христос, коме слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.
О чуду Светог Теодора Тирона
После цара Констанција, сина Константина Великог, зацари се Јулијан Отступник. Он од Христа пређе идолослужењу, и диже силно гоњење на хришћане, не само јавно нeгo и тајно. Јер се злочестивац стиђаше да све хришћане јавно подвргава свирепим и нечовечним мукама. А усто бојаше се да многи идолопоклоници, видећи јуначко трпљење мученика Христових, не стану прелазити Хришћанима. Стога погани и лукави Јулијан намисли да тајно оскврни људе Христове. Знајући да се хришћани прве седмице Великог Поста нарочито очишћују и посвећују Богу, дозва градског епарха у Цариграду и нареди му да са пијаца покупи и склони све што се по обичају продаје, и да место тога изложи на продају друге намирнице, хлеб и пиће, које ће претходно кришом попрскати и оскврнити крвљу од идолских жртава. Тако ће се хришћани, купујући те намирнице у време светог поста, оскврнити идолским жртвама.
Епарх одмах приведе у дело безбожну наредбу безаконог цара. И изложи на свима пијацама намирнице, оскврнављене крвљу идолских жртава. Али свевидећи Бог, који хвата Мудре у лукавству њиховом, промишљајући о слугама својим, уништи тајну и лукаву замку злочинчеву, јер цариградском архиепископу Евдоксију посла свога страдалца, светог великог Теодора Тирона. И он, дошавши к архијереју на јави а не у сну, рече му ово: Иди одмах и сазови Христово стадо, и нареди им строго да нико не купује ништа од намирница изложених на пијацама, јер су по наређењу безбожног цара све оскврнављене крвљу од идолских жртава.
Архијереј би у недоумици па упита: А шта ће сиротиња радити, која код куће нема намирница, ако не буде куповала оно што је изложено на пијацама? Светитељ му одговори, да ће њихове потребе подмирити дајући им кољиво. Но архијереј не знађаше и не разумеваше шта је то кољиво. Велики Теодор му рече: Кољиво је пшеница кувана с медом, јер ми смо у Евхаити навикли да то тако зовемо. Архијереј упита свога посетиоца, ко је он што тако промишља о хришћанима. Светитељ му одговори: Ја сам Христов мученик Теодор; Он ме сада посла к вама у помоћ. Рекавши то, он постаде невидљив.
Архијереј тада одмах устаде, сазва све хришћане, и извести их о ономе што виде и чу. И начинивши кољиво, он сачува Христово стадо неповређено од замке вражје. А безакони цар, видећи да је љегова тајна замка откривена и да му намера није успела, веома се постиде, и нареди да се на пијаце опет изнесу уобичајене намирнице. Хришћани пак, у суботу прве великопосне седмице кољивима отпразноваше спомен светог великомученика Теодора, захваљујући Богу и прослављајући светог слугу Његовог. И од тада па све до сада правоверни у целоме свету кољивима прослављају у суботу прве седмице Великог Поста успомену на ово чудо, и штују Христовог страдалца, да се не би заборавило тако дирљиво промишљање Божје о хришћанима и помоћ светог великомученика Теодора.
