Речи стараца увек су се много цениле у Русији. Довољно је присетити се како је у 19.веку Достојевски одлазио у Оптина пустињу ради сусрета са старцем Амвросијем. Данас се обнављање традиције старчества у познатој Оптинској пустињи везује за име схиархимандрита Илије (Ноздрина). Њему се и „Аргументи и факти“ обратио са питањима, која чине духовни и друштвени нерв земље.
- Баћушка Илија, православни хришћани су сада у Великом посту. На шта треба обратити посебну пажњу?
- Велики пост је духовно пролеће. Ни у ком случају није казна. Ми кажњавамо сами себе када лоше живимо. У младости сам живео у општежићу. Тамо је био градитељ који се са собом увек носио чајник. Он би своју плату пропио за недељу дана, а после је позамљивао, и најчешће преживљавао на чају. Његово уздржање је било принудно. Код нас је добровољно – ради Господа, ради своје душе.
Човек греши више својим необузданим понашањем, него узимањем одређених намирница: недостатком љубави према ближњем, према члановима породице. У молитви Господњој „Оче наш“ речено је: као што ми опраштамо, то јест, на пример, треба да опростимо ближењем, ако нас је наљутио. Тако ће и Господ опростити наше немоћи по Својој великој љубави.
- Разговарамо уочи председничких избора у Русији. Неки говоре: „Зашто да излазим на изборе? Од мене ништа не зависи!“
- Онима, који су се набили у своју егоистичну рупу, стан, страћару, то није на похвалу. Не треба мислити само на себе. Треба мислити на земљу. Тако је наш многонационални народ увек и поступао. Увек се уједињавао у одговорном тренутку. Чисте савести и са добрим жељама треба направити свој избор, добро извагати и расудити.
- Како расуђивати?
- Размислити шта би држави користило, а шта би могло да је доведе до потреса. Ево, ту је човек који довољно познаје стање наше Отаџбине, који је прошао заједно са народом огроман број потешкоћа и који је већ био изабран за главу државе. Или ће ту позицију заузети неки други кандидат. Макар и са великим знањем, али без искуства и разумевања околности, које формирају живот наше велике земље. То ће повући велике раздоре и немире.
Треба бити пажљив са кандидатима који заводе народ красноречивошћу, док заправо желе да заузму ту позицију ради неке користи.
- Многи су склони да верују лепим речима.
- Русија је једном, 1917.године поверовала обећањима о светлој будућности. Играли су на простоту и поверење руског народа. То је довело до националне катастофе. Читави слојеви становништва су проглашени за „непријатеље“, уништавало се свештенство, интелигенција, убијали се радници, козаци, сељаци. Пресуде без суђења и истрага одређивала је „тројка“. Стотине људи су стрељали у једном маху. А извршитељима казни давали су по ведро вотке. Ево су ти плодови револуције!
- Постоји и други поглед на совјетски период: да, била је репресија. Али смо добили бесплатно образовање, станове, мединицу. Многи млади људи данас тако виде СССР.
- Да, у „комунистичком рају“ раскошно је живела партијска номенклатура, која је користила посебне намирнице, била у посебним болницама, итд. А обичан народ? Моји баба и деда су умрли од глади. Умирала су читава села. Око мог села Редкино (Орловска обл. - Ред.) још су се и очувала, а остала - Терехино, Новодмитровка, Марјино – нестала су. Како смо живели? Шта смо јели? У најбољем случају "попару" од буђавог прошлогодишњег кромпира, који смо имали среће да пронађемо у башти. Наша породица - мама, старији брат, сестра, млађи брат, баба и деда – живела је у колиби са сламнатим кровом. Сламу су давали само ако се председник заједнице испоштује – ако се напоји. Зими се температура у кући подизала максимално за 5-10 степени – када смо успевали да добијемо угаљ.
За оца Атанасија Ноздрина, који је погинуо на фронту, нисмо добили ни копејку. Мама за робовски труд у колхозу, није добијала никакав новац. Сећам се, како ме је увек пратио осећај глади.
- Баћушка, а каква је то прича о хлебу, која се код вас у селу и дан данас препричава?
- То је случај који се одиграо неколико година после рата. Старији брат Иван је са пријатељима путовао у Тулу по хлеб. Враћали су се у Орел уморни. Дошли су до железничке станице, и тамо заспали. Неко им је украо хлеб. А ја сам дошао гладан са поља. У кући никакве хране. Размишљам, идем да потражим јагоде. Дуж наше куће се простирала железничка пруга. Пролазим десет, петнаест метара, и видим: нешто лежи на земљи, замотано у крпу. Отварам – а унутра векна хлеба. Свежа, још увек топла. Не усуђујем се да мислим како је доспела на то место – можда је испала из воза који је пролазио. Радост у кући је била неизмерна. У та гладна времена, ово је било чудо.
- Да ли је истина да многе благосиљате да пређу да живе на селу?
- Где је најбољи живот? Тамо где су живели дедови и прадедови. На селу. Ако човек буде радио у природи – имаће и здравља. И деца ће здрава да расту, а не са алергијама. Сви јуре у Москву и друге градове. У мом родном Орлу су већ гужве у саобраћају. Ускоро неће бити чиме да се дише у градовима. И после: ако у селима нико не остане, ко ће хранити градове? Треба да обновимо макар десет процената од изгубљених села.
- Према истраживањима, 80% становништва Русије сматра себе православцима. Али, само мали број од њих регуларно иде у храм, и пости.
- Године атеизма нису остале неприметне. Комунисти су одвраћали народ од вере на све могуће начине – помоћу филма, радиа, новина, телевизије. То су била циљно усмерена рушитељска дејства против духовних основа живота руског народа. Било је потребно од верујућег руског човека, вредног, одговорног направити "хомо советикус". Рушили су се храмови, свештеници су стрељани. Само током 1937. и 1938. године стрељано је више од 100 хиљада православних свештенослужитеља! У огромној земљи остало је неколико стотина активних храмова. Са каквим садизмом су убијали! Архиепископа Тверског Тадеја (Успенског) су удавили у тамничком клозету. Епископа Соликамског Теофана (Илменског) више пута су потапали у рупу у језеру, и на крају се тамо и смрзао. То је био вид јавне казне. Епископ Исидор (Колоколов) је био ухапшен и стављен на колац. Погледајте наш православни календар – нема дана да прође, а да се не прославља неки новомученик. Ко је управљао организаторима гоњења? То су били људи одани сатани. Задатак сатане је да удаљи људе од Бога. Викали су нам како су научници доказали да нема Бога! Каква је то лаж! Нема таквих сведочанстава! Али у школама се до данас настоји на материјалистичким погледима. Уништили су душу човеку. Усмерили пажњу само на земаљско. Човек је разумно биће. И деца већ у школском узрасту покушавају да разумеју: а шта у суштини чини живот? Није ваљда да је смисао само у исхрани и размножавању? Тако животиња живи. Човек има много виша питања. Бог улаже у њега религиозна осећања од самог рођења. Младенца, када доспе у храм, одмах усмеравају где да упали свећу. Људима су желели да мисао о духовном животу. Православни људи немају никакве сумње када је у питању вечност. Можемо да скупимо милион фактора који доказују постојање Бога. Само да сакупимо случајеве када су се свети јављали људима, не бисмо могли да их све набројимо. Преподбном Сергију Радоњешком се неколико пута јављала Мајка Божија. Серафиму Саровском Сам Спаситељ. Атонском старцу Силуану се сам Господ јавио. Сваки човек, који се дубоко у себи моли, обавезно ће осетити везу са вечним светом.
- У време рата, молили сте се за оца, али је он погинуо. Како сте то прихватили, с обзиром да сте били дете?
- Од оца смо са фронта добили само једно писмо. После је стигла и вест да је умро, рањен. Тако је било угодно Божијем Промислу. Речено је у Јеванђељу: нема веће љубави од оне, ко душу своју положи за ближње своје.
Али моја молитва је уродила плодом. Много година смо тражили место где је сахрањен, и нашли смо га. То је братска гробница у Владикавказу, где се отац упокојио у војној болници. Поред се гради храм.
- Још у детињству сте осетили да постоји вечност?
- Одувек сам то знао. Увек сам се молио. Русија је, без обзира на све, увек живела управо вером. У страшном Великом Отаџбинском рату наш народ је победио захваљујући Божјој помоћи.
Кад има вере, има живота.
Извор: Православие.ру
