На дан када наша света Црква слави Светог новомученика Станка Острошког, 18. децембра, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије у Цркви која је посвећена овом Божијем угоднику у манастиру Острог служио је Свету аријерејску литуругију. Саслуживали су му јеромонах Никон, игуман манастира Доњи Брчели и острошка сабраћа протосинђел Сергије, јеромонаси Јеротеј и Владимир, јерођакони Роман и Никита и јереј Радмило Чизмовић, пјешивачки парох, уз молитвено учешће бројног монаштва и вјерног народа.
Током Литургије Митрополит Амфилохије је у чин јеромонаха рукопроизвео и у свештеничке одежде обукао острошког сабрата јерођакона Никиту.
У архипастирској бесједи Високопреосвећени Митрополит је казао да ријечи Господње Из уста младенаца и дјеце која сисају сатворио си себи хвалу посебно чудесно и истинито одјекују у овом Светом храму посвећеном имену Божјем и Светом новомученику Станку у којем се чувају његове свете ручице којима је прославио Господа, проливши своју дјетињу крв за Христа Бога.
Говорећи о страдању овог новомученика, чобана из Подвраћа, околине Острога, који је у 14-ој години одбио да се потурчи и пљуне на праву вјеру и зато био сасечен, Митрополит је казао да је он мученички пострадао, од истих безбожника, агарјана, као и свети Исаије Острошки и Ђакон Светога Василија.
„Ова светиња острошка је заливена крвљу и мучеништвом Светога новомученика Станка. Заливена је молитвама Св. Василија који је гријао ове стијене својим сузама, и мучеништвом светих мученика Исаија Острошког и Ђакона Св. Василија, али и других који се овдје страдали и бранили ову светињу, од војводе Мирка Петровића па до најновијих бранитеља ове светиње, који су на правди Бога, као бранитељи ћивота Светога Василија, побијени од братске руке.“
Високопреосвећени је казао да је Господ удесио да ова светиња буде запечаћена мученичком крвљу, и да се у овом светом храму, гдје се чувају ручице невино пострадалога чобанчета Станка, похране земни остаци 27. бранитеља ове светиње који су пострадали током Другог свјетског рата.
Нагласио је да је острошка светиња тиме добила изузетни значај, као и страдањем и подвизима свих оних који су се овдје подвизавали од времена Светог Василија Острошког па све до блаженог спомена старца Лазара у чије је вријеме је и грађена Црква Светога Станка Острошкога. Истичући да само Господ зна колико је било овдје подвижника који су Богу служили и приносили свој живот Христу Богу на дар, владика је казао да су овдје присутна четири Божја угодника; Свети Василије, његов ђакон, Исаије Острошки и новомученик Станко, а присутни су и сви они који су вјековима прилазили овој светињи и добили Божји дар и благодат просвећени истинском чистом вјером.
„Свети Василије и ова светиња прима све који долазе са страхом Божијим, вјером и љубављу. Прима хиљаде и хиљаде и младих,и старих, из наше земље и нашега световасилијевскога и светосавскога, светопетровскога народа, али и из других земаљских народа који долазе да траже помоћ од живога Господа. И сваки од њих оде одавде богатији него што је дошао, духовно окрепљен и освећен, просвећен обрадован са здрављем, прво духовним, оно што је најважнија, а онда често и са тјелесним здрављем.“
Подсјећајући да ова светиња Божја зрачи кроз вјекове, владика Амфилохије је казао да је у њој најљепши цвијет и најчудеснији дар Свети новомученик Станко, његове свете ручице које цјеливамо и које благосиљају заједно са ћивотом Светога Василија све оне који долазе у ову Божију светињу. Пожелио је да Господ и нама подари, попут новомученика Станка, да се у нас усели та његова вјерност и послушање живоме Господу и Божијој светиње, послушање који је код њега окончано мученичком смрћу, а код нас нека би оно било мучеништво савјести, истичући да постоје двије врсте мучеништва: мучеништво савјести и мучеништво крвљу.
„Свети великомученик Станко је задобио ово највеће мучеништво са којим је он себе поистовјетио и сјединио са голготским мучеником – Христом Богом понијевши његов крст испунивши, иако млад, заповјест: Ко хоће да иде за Мном нека се одрекне себе нек узме крст свој и нека Ме слиједи. Нека би он био покровитељ не само ове светиње него и ове земље, подстицај дјеци и њиховим учитељима, првенство у Црној Гори, да крену путем Христа, да се не одричу Христа, вјечне Божанске љубави и истине, и да поново у нашим школама засија та свјетлост Божје истине да би кроз овај земаљски живот и овај и други земаљски народи задобијали вјечно непролазно Божије царство: Оца и Сина и Духа Светога „, поручио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије.
Након Светог причешћа храм Светог Станка је опходила свечана литија коју је предводио Митрополит Амфилохије са читањем четворојеванђеља.
Потом је Митрополит благосиљао и пререзао славски колач, који је у славу Божију, а поводом храмовне славе Светог новомученика Станка припремила острошка братија. Данас је и острошки сабрат монах Станко прославио свој имендан.
На крају богослужења Митрополит Амфилохије је бесједећи сабранима указао на велики проблем који Црква Божија има при обнови и изградњи храмова у Црној Гори, нарочито по питању обнове древног манастира Михољске Превлаке код Тивта и Цркве Свете Тројице на Румији.
„У наше вријеме има људи који обоготворавају тзв. културу и клањају јој се, а не знају да тамо гдје нема култа, иако је зидана у прошла времена та грађевина је мртвачница. Само оне древне светиње, било да су сачуване или порушене, у којима се обавља култ – служба Божја је истинска и права култура. Данас постоји, поготово у Црној Гори, тенденција обоготворење културе – мртвих остатака прошлости“, казао је владика и примјетио да они који се везују за камење и одричу Бога којим је кроз вјекове саграђено све што је чудесно и лијепо на земљи, захтјевају да се руши нешто оно што се гради у славу Божју.
Митрополит је подсјетио да Митрополија црногорско-приморска годинама безуспјешно тражи дозволу за обнову Светих Архангела на Михољској Превлаци. Казао је да ми поштујемо законе, али прије и изнад свега законе живога Бога и држимо се онога из откривења Божјег да се више треба покоравати Богу него људима, да цару треба дати царево, а Богу Божије.
„Богу припада душа и тијело, а цару, звао се он цар или предсједник, порез и поштовање. Према томе у име Божјег закона и службе Божије, ми обнављамо светиње.“
Изразио је наду да Бог неће дати да се сруши новоизграђена крстионица на мору, која је наставак крстионице Цара Константина из 4. вијека, као ни Црква Свете Тројице на Румији, која је подигнута Богу љубави и која грли Исток и Запад, Сјевер и Југ, која васкрсава љубав и у Бару, око Бара и шире.
Заједничарење поводом славе Светог новомученика Станка и рукоположења новог јеромонаха острошког Никите настављено је за трепезом љубави.
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
