У претходна два текста („Писмо, оци и ми“ и „Откуд Писмо ‘протестантско’?“), објављеним на овом сајту, покушао сам да укажем на неке мањкавости савремене православне теологије, али и да скренем пажњу на потенцијални проблем који може искрснути из погрешног разумевања ствари.
Као што сам већ поменуо, пред савремено богословље постављају се нова питања, која као таква нису постојала у доба отаца. Оци су одговарали на изазове свога времена. Када се изврши анализа отачких тумачења, нарочито коментара и омилија, увиђа се то да су се они служили већ постојећом методологијом, преузетом из јелинских школа. То не треба да нас чуди. Највећег хришћанског беседника св. Јована Златоуста говорништву је учио паганин Ливаније. Егзегетски коментари као форма постојали су пре хришћанских тумачења. Његова структура и филолошке анализе су исто били општеважећи. У формалном и методолошком смислу, разлике су биле безначајне. На ово треба обратити посебну пажњу. Наиме, оци су одбацивали паганизам и различите философске правце, као идејна усмерења, али су културолошки имали отворен став према достигнућима света у којем су живели. За већину отаца, јелинска култура је била и њихова културна баштина. Чак су је неки сматрали припремом за Еванђеље (Јустин Мученик, Климент Александријски).
Познато је да су се хришћански теолози често изучавали егзегезу у јелинским школама на примеру тумачења Хомеровских списа. Ту су се учили техници и вештини тумачења. У основи, био је то један вид припреме за тумачење Писма. Само тако су били у стању да светописамске списе тумаче својим јелинским савременицима, односно да и сами изнађу смисао. Форме њиховог размишљања биле су јелинске, садржај хришћански. Истовремено, треба напоменути да се ништа од тога у негативном смислу није одразило на садржинске разлике између Цркве и паганског јелинизма. Идејне разлике су биле непремостиве да би их нарушиле методе тумачења. То што је св. Методије Олимпски писао дијалоге по угледу на Платона (једном дао и назив по Платоновој Гозби) и неке делове Писма тумачио алегоријски, не значи да је био платониста. Већ су се новозаветни писци служили књижевним формама из јелинског света. Посланице су писане по угледу на јелинску епистолографију, а еванђеља на античке биографије. Иако је то врло деликатно, битно је увидети разлику између начина и садржине мишљења.
Циљ наведених примера је да се разбију предрасуде о савременом начину изучавања Писма, и примени данашњих егзегетских метода и приступа. Ако ћемо пратити моделе из прошлости, конкретно из отачког периода, ствари су више него јасне. У том нам смислу оци могу бити узорити. Из коментара св. Кирила Александријског се види велика ерудиција и упућеност у свет античке литературе или Шестоднева св. Василија Великог. У преводу то значи да не можемо данас занемарити савремене херменеутичке теорије, разне културолошке феномене, комуниколошке моделе, научна открића итд. Тешко је не уважавати многа достигнућа историјско-критичке методе. Познате су од раније сумње да нпр. Мојсије, цар Давид или Исус Христос нису били историјске личности, или да је Стари Завет јеврејска измишљотина, или пак потраге за историјским Исусом. Савремена егзегеза је у основи морала да даје одговоре на таква и слична питања, што је подразумевало темељна научна истраживања. Јелински противници хришћанства (сем појединих) нису спорили историчност библијског штива. Оци се нису сусретали са таквим изазовима. Уз то, данас су се развиле поједине науке које у отачко доба као такве нису постојале, а имају велики друштвени утицај.
Изучавати Писмо а не узети у обзир контекст времена, значило би живети у свом свету и само за себе. А управо је то нешто што се противи основним начелима хришћанства. Зар није речено: „Идите и проповедајте“! Како је могућа проповед и тумачење, ако се не узимају у обзир савремене егзегетски модели? Наглашавам изучавање и теолошко промишљање. То се, наравно, не односи на молитвено читање Псалтира, Апостола или неког другог библијског штива. Те ствари треба раздвојити. Читање неког библијског текста у свакодневном верском животу превазилази егзегетске оквире. То се тиче ширег црквеног амбијента, а још више личног односа према Светом тексту. Писмо је код нас више присутно на појединачном нивоу, у смислу индивидуалног читања. Старац Порфирије је стално читао Писмо, и указивао на његов значај. Доста библијских текстова знао је напамет. Сваки хришћанин је позван да чита Библију… Ипак, овде се више говори о значају Писма у теологији и организованом животу Цркве. Није ми познато да у оквиру наших црквених заједница постоје егзегетске радионице или секције у којима би се читало и тумачило Писмо. Занимљиво, Василијев Шестоднев је настао у таквом оквиру. После читања Еванђеља, углавном не следује проповед (тумачење). Слабо присуство Писма видљиво је и у нашој теологији у смислу ангажованог теолошког промишљања (Наравно, овде се не мисли на стручне радове из различитих теолошких дисциплина, без којих је савремена академска теологија такође незамислива).
У последње време се све више развија свест о значају Писма, што радује. Појачано интересовање за његово темељније изучавање, имплицира питања метода и приступа. Како данас приступати Писму? Досадашње разлоге извесног отклона од темељнијег изучавања Писма, које сам навео у претходном тексту, не бих понављао. Међутим, када је у питању библистика уопште, данас ствари изгледају знатно другачије. Проблем савременог библијског критицизма задуго је био (има га и сада) пренаглашавање научне аналитике, на уштрб изналажењу смисла који би данас нама нешто могао да значи. У научном сучељавању са савременим изазовима и примени строго научног метода, отишло се предалеко. Написане су многе књиге са изразито научним приступом, што је постао академски стандард. Поштења ради, треба нагласити и похвалити труд ранијих протестантских (академских) библиста, који су у свету доминације научног позитивизма покушавали да изнађу одговоре на неугодна питања. Ти људи су бранили хришћанство у врло тешком периоду.
Међутим, ствари су се у много чему промениле. Проблема академске затворености су данас свесни библисти широм света. Недавно сам имао прилику да о томе разговарам са професором Конрадом Шмидом, са Универзитета у Цириху. Наводим га као пример врхунског експерта за многа старозаветна питања. Закључци су јасни: у Писму треба изналазити егистенцијани смисао и покушати библијске Истине вере сведочити савременом свету. У противном се губи еклисијална димензија, која треба да је приоритетна. Општи устисак је да су тренутно библијске студије у великом превирању. Јасно је да научна анализа нужна, али има ограничене домете. Све више се долази до отачких увида, у смислу увиђања потребе за изналажењем егзистенцијалног смисла текста. Научни критицизам је све уморнији, док су данас научно и религијско знатно боље дефинисани.
Кроз ту призму ваља сагледавати питања на која сам се освртао у претходна два текста. Изучавање Писма је претпоставка теологије, а оно се не може изучавати изван контекста времена (што не значи помодарство). Важно је нагласити да методе и приступи који су данас актуелни не припадају ником, то су универзалне ствари – алатке којима се покушава нешто постићи. Оне су производ ширег културолошког и идејног оквира. То исто важи за питања које намеће савремени свет. Погрешно је то назвати протестантизмом, као што је погрешно алегоријско тумачење називати јелинизмом. Разлике се могу јавити на идејној платформи, али ту је унисоност немогућа и непожељна, што је била и особеност отачке егзегезе (нпр. Александријска и Антиохијска школа). Друго, конфесионалне разлике међу хришћанима немају много везе са егзегезом Писма у смислу догматских разлика, што не значи да не постоје извесне разлике. Непотребно је указивати на то да се принцип Sola scriptura нужно одражава на протестантске библисте.
Наравно да постоји базично православна перспектива, која урачунава предањске елементе црквеног живота (нпр. догмате, богослужење, иконографију итд). Наш контекст је нешто што се нужно одражава на изучавање и разумевање Писма. У савременом православном тумачењу Писма, суштински важна компонента јесте Предање као богата историја деловања, која је добрим делом уобличава нашу теолошку свест. Бојазан од склизавања у протестантизам је неоснована. Чини се да је реалнија бојазан од нашег затварања и избегавања савремених изазова, то јест наш бег од света. То Цркву води у додатну изолацију и друштвену маргинализацију; обесмишљава њену мисију у свету, јер није свет тај који ће доћи нама, него обрнуто. Шта би било са Црквом да су се тако понашали апостоли и свети оци? Стога смо дужни да сведочимо свету, а да би сведочили потребно је изналазити одговарајуће (важеће) начине у тумачењу и произношењу Писма.
Извор: Теологија.нет
