Велики је благослов и обавеза икуменска да неко буде православан. Православљу се не учимо толико из теолошких приручника колико из Свете Литургије и живота. Или, да тачније кажемо, православље упознајемо из Свете Литургије када она постане наш живот, и из живота када он постане Света Литургија.Тако, тема је: Како можемо да се уградимо у Литургију, да се уграђујемо у Литургију и да Литургија нас изграђује: да напуштамо читаво своје биће, са његовим проблемима и болом, у благословеном царству Оца и Сина и Светога Духа . Ако се ово догоди, тада се сви наши проблеми разрешују. У Старечнику се каже: “Седи у својој келији, и твоја келија ће те научити свему“.
Можемо попут тога да кажемо: “Живи Свету Литургију и она ће те научити свему“. Упознаћеш је као свету материцу која те рађа у животу, и као живу теологију која ти открива свештеност свецеле творевине.
Али, да бисмо то постигли, да бисмо се уградили у Литургију и да бисмо олитургисали живот, треба свештеник да нам помогне. Он треба да живи Свету Литургију, и да се преко њега њена благодат и благослов пренесу свим члановима Цркве.
Да би се то десило, треба свештеник да се уграђује у Литургију. Да за њега у том часу не постоји ништа. Да не види, да не чује, да не мисли ни на шта друго, осим на оно што изговара гласно, што чита тајно. И све то у сарадњи са народом, кога представљају појци за певницом. А да би свештеник могао да служи на тај начин, требало би да је уредио олтарски простор и цели храм по Православном богословском етосу.
Света Литургија, литургијски дух, уобличава архитектуру храма, унутрашњи простор и иконопис. У наставку, ово молитвено и живописно богословље помаже чланове цркве да се усредсређују, да учествују и да живе божанску мистагогију.
И још, требало би да знају они који прислужују у олтару, да од тренутка када свештеник возглашава “Благословено царство Оца и Сина и Светога Духа“ , не постоји ништа друго.
Свако ће радити само оно што предвиђа и изискује Света Литургија. Свештеник свештенослужи. Ђакон прислужује свештенику. Помоћници се старају о тамјану и свећама… и народ, заједно са певницом, учествује. Толико је неопходно присуство верног народа, да се без њега Света Литургија не служи.
Свештеник врши проскомидију, приноси часне дарове и сав верни народ Божијој вољи.
У најсвештенијем тренутку призива (=епиклезе), моли Бога Оца да ниспошље Духа Светог на нас и на предложене дарове.
И да учини хлеб часним телом, а вино часном крвљу Господа.
Присутна је делатно цела Света Тројица.
Приносе се верни и часни дарови.
Приноси се свештеник као живи човек, са својим проблемима, боловима, надањима и борбама.
Приноси и све чланове своје породице, служашчи који је обично ожењен (и то је објављивање истине Православне Цркве).
Приноси и све чланове своје шире породице, која је његова парохија.
Приноси се Света Литургија и за Васељену.
Откривају се праве димензије божанске мистагогије.Не ради се о делу релативном, ограниченом у простору и времену. Не ради се о људској иницијативи, са створеном и затвореном перспективом, него о делу богочовечанском. Богочовек Господ, који влада наднебесним и земаљским, јесте Велики Архијереј који врши тајну као онај који приноси и који се приноси.
Унутар Свете Литургије, кроз причешће живота, светотајински се уводимо у тајну стварања, у драму пада, у догађај спасења и у слободу есхатона.
***
Ако се заиста уграђујемо у Литургију и наш живот постане Света Литургија (што представља коначни циљ нашег постојања), тада измирујемо дуг љубави, који имамо према нашој браћи, било да су нам близу или далеко. Тада дајемо сведочанство Духа, или тачније, не спречавамо светлост Васкрсења да се рашири по целом свету, као сила живота и утехе.
***
Оно што ће бити речено у наставку открива, на неки начин, борбу коју воде сви који живе и боре се, као клирици и лаици, у литургијском простору Православне Цркве.
***
У време Херувимске песме свештеник тајно чита молитву: “Нико од везаних телесним похотама и сластима није достојан да приђе, или да се приближи, или да служи литургију Теби, Царе славе; јер Теби служити – велико је и страшно и самим Небеским Силама“.
Скупљаш се, нестајеш, као најмањи и небиће, пред једном висином неусходивом и неприступном: Ако је велико и страшно и самим Небеским Силама, како или где ми можемо да станемо?
Не само наша беда или нечистота, него се и наша врлина и доброта растачу и нестају.
Само мртав, непостојећи, можеш да се приближиш његовом Светом жртвенику.
Али, у часу када кренеш да се расточиш пред неподносивим огњем, који открива и објављује сву твоју људску ништавност, одмах долази једна друга сила која те држи у животу.
Јер, постоји једно “али ипак“, као интервенција неизрециве љубави Божије: “Али ипак, ради неисказаног и неизмерног човекољубља свог, непроменљиво и неизменљиво постао си човек, и био си нам Архијереј, и као Владика свих предао си нам свештенодејство ове литургијске и бескрвне жртве“.
Он неприступан, долази нама. Не да нам се само приближава. Не да нам приступа. Нити просто разговара са нама, него се поистовећује са нама, постаје неизменљиво и непроменљиво човек, остајући по суштини за нас неприступни Бог.
Остајеш потрвен, са једним пламеном наде да загрева срце твога бића.
Остајеш. Не коментаришеш оно што не може да се коментарише; само доживљаваш дејство ова два супротна искуства: неизмерна висина, хаос удаљености. И, неизрецива љубав, несмешиво сједињење.
Бог је страшан због његове љубави. Воли те. Воли сваког човека. Даје неизрецив смисао животу свакога.
***
Оспособи ме силом твога Светога Духа, да обучен у благодат свештенства… свештенодејствујем…
Силом Светог Духа, обукавши благодат свештенства, човек може да се приближи и да свештенодејствује пречисто тело и часну крв Господњу.
Без благодати свештенства свештеник не може ништа да уради. Обучен у свештенство, обучен у одежде, окружен сабранима. телом верујућег народа, Црквом, која је тело Христово, може да изврши приношење страшне и бескрвне жртве.
Народ Божији, сам Христос, Његово тело, које је Црква, даје моћи и могућности немоћном човеку да изврши страшне и самим небеским силама тајне.
Тако, у овом часу свештеник живи оно што се мало затим у истој молитви недвосмислено каже: Богочовек је једини који влада небеским и земаљским [тварима], једини свет и у светима почива, једини добар и спреман да чује. Он је “све у свему“ . Он је који приноси и који се приноси и који прима и који се раздаје.
***
Достојно је и праведно Тебе певати… на сваком месту владавине твоје…
Увек. У свим приликама. У свим радостима, или несрећама; где год Ти владаш, како год Ти владаш.
Када Њему допустимо да буде Владика и Господ нашег живота, тада вреди и можемо да га певамо. Када чинимо вољу Његову; када тражимо да он чини шта хоће; када хотимично допуштамо да заиста влада у нашем животу; тада можемо достојно да му благодаримо. Тада из самог нашег живота излази, израња једно истинско славословље; читав наш живот постаје једно славословље.
Јер, Ти си нас из небића привео у биће. И пошто смо пали, све си чинио док нас ниси узвео на небо и даровао нам Царство Твоје будуће.
Непостојеће бива ипостазирано. Створено се узводи на небо. И од данас верни литургијски примају будуће царство.
За све то ми Ти благодаримо, Теби, Богу Оцу и Твом Јединородном Сину и Духу Твоме Светоме.
Благодаримо Ти за све што знамо и што не знамо. И свесно Ти благодаримо за све што не знамо. Јер сами не познајемо истински оно што нам је знано. Не распознајемо оно што нам је видиво. Нити разумемо оно што је у творевини. Постајемо свесни само једног: да нас је Неко привео из небића у биће.
Ми нисмо успели, него смо се спотакли и пали. Он, Добротвор, није нас оставио у паду, већ нас је узвео на небо и “казнио нас“ изобиљем свог божанског доброчинства. Дакле, за нас је једно сигурно – да, пре но што смо постали, пошто смо пали, пошто смо узнесени на небо, Неко, ко је љубав беспочетна и неиспитива, уређује све. И – на невидив, неизрецив и недоуман начин – чини “све у свему“, мноштвом милости своје.
Ово недокучиво човекољубље Његово рађа у нама безгранично поверење.
Тако, кроз Њега упознајемо непознато, видимо невидиво и схватамо оно што је изнад сваког схватања.
***
Ниспошљи Духа Твога Светога на нас и на ове предложене дарове. И учини овај хлеб пречасним Телом Христа Твога. А оно што је у чаши овој пречасном Крвљу Христа Твога. Претворивши их Духом Твојим Светим.
Свештеник моли и одлази у крај. Скупља се. Повлачи се. Нестаје. И пушта Духа Светог да свештенодејствује свесвете тајне.
Света Литургија блиста као неогребани дијамант, присуством и блистањем Духа. Читав њен развој, израз, клима и етос јесу објављивање ове благодати.
Овде, на светој Трпези свештенодејствује се часно Тело и часна Крв.
Освештава се и цела творевина: боја и облик (живопис), нота и глас (појање), појмови и живот (богословље), покрети и дејства (литургијско свештенослужење).
Ту се врши васпитавање деце Божије. Образовање у Христу.
***
Молитве које се читају тајно, или гласно у Светој Литургији. Иконостас, који нешто скрива и открива. Олтарске двери, које се у једном тренутку затварају, па се се опет отварају. Све то говори о неким мистичним стварностима; о нечему што се налази изнад онога што се види и чује. Пошто тајна живота има стране видиве и невидиве, опипљиве и неопипљиве, зато и Света Литургија не говори монотоно и не покушава да увек на исти начин објасни све свима.
И Господ се, као што се говори у нашем богословском предању, често објављиван скрива, и сакривен објављује.
Дакле, треба да упознамо Бога богодолично; и човека, као икону божију, исто тако.
Некада се многе ствари откривају када се о њима говори, а друге када се о њима ћути. Понекад је некоме реч потребна, да би учинио један корак ка познању божанских ствари, а понекад је неком другом ћутање неопходно, да би достигао у зрелост духа.
Дакле, Света Литургија има разноврсне тренутке, начине и објављивања, који се смењују и који поштују човека и одговарају свим његовим потребама.
Тако, реч, икона, мелос, имају у Литургији дубину неизрециву, несагледну и неиспитиву.
И неисказив и неистражив Дух таинствено обасјава и тумачи оно што је видиво и схвативо.
У Светој Литургији биваш вођен, бива ти разјашњено оно што је невидиво код видивог. Неизрециво код изговореног. Несхвативо код свега онога што мислимо да схватамо и познајемо.
***
Сваку сада животну бригу оставимо.
Остављамо, напуштамо сваку бригу, старање и бол Христу Богу. Умирујемо се. Постајемо свесни да је “Њему стало до нас“.
И у наставку, у животу, у пословима, у журби, не постоји тескобна брига. Отишла је. Остављена је литургијски. Сместила се у божанску вољу.
Налазимо се у безбрижној бризи .
И може читав живот, са својим напорима, да буде један други вид приноса Богу, вид молитве и продужетак литургије.
***
Прими ме данас, Сине Божији, за причасника тајне вечере Твоје.
Данас: овога дана, овога часа, у овом животу.
Данас значи: један тренутак, који је читав наш живот. Читав наш живот нека буде као овај трен; један принос (Теби поверавамо сав живот свој и наду) и једно божанско причешће.
Читава историја нека постане за нас једна Света Литургија.
Цели свет као један храм. “Сав простор дом молитве постаде“ .
Тако, када свештеник моли за овај свети дом (=цркву, храм) и за оне који са вером, побожношћу и страхом Божијим улазе у њега, као да се моли за све који улазе у храм творевине; за све дошавше на светлост. Јер Он “беше светлост истинита која обасјава сваког човека који долази на свет“ .
***
Још Ти приносимо ову разумну службу за васељену.
Природа Свете Литургије је саборна (католичанска), икуменска. Не моли за малобројне, за присутне, него за све, за оне који се налазе на сваком месту владавине Господње.
Не моли за оно што је мало и пролазно, већ за оно што је велико и вечно; и тако се удостојава и благосиља оно што је свакидашње и краткотрајно.
Открива почетак стварања и есхатон, други и страшни долазак.
Све се ово возглављује и сабира у једној личности, у Богочовеку Исусу, који ја Алфа и Омега.
***
Удостој нас да се причестимо небесним твојим и страшним тајнама са ове свете и духовне трпезе…
Осветио се читав живот и творевина. Води у освећење, Црква будући.
Удостој нас да се неосуђено причестимо, да постанемо причасници ове трпезе, свете, свештене и страшне; заправо, творевине, живота, тајне наших веза са Тобом, са свима другима и са васцелом творевином.
Удостој нас, Господе, тако да наше живљење и понашање у овој творевини и историји буде на отпуштење грехова, на заједницу Светога Духа, на смелост према Теби, не на суд или на осуду.
***
У часу освећења не износимо своје мисли нити своје речи. Понављамо тачно речи Светих Отаца. Говоримо оно што пише у литургијској књизи. Тако, литургијска реч има стваралачку силу. Личи на творачке речи, “Он рече, и постадоше; Он заповеди, и саздаше се“ .
У стварању Дух се “ношаше над водом“ , и уобличава безоблично и неустројено. И сада молимо да се догоди претварање часних дарова Духом Светим.
Међутим, у колико добровољно тражимо да буде воља Његова; да Дух освети предложене дарове; у колико не говоримо своје речи, него речи Предања и Отаца; кроз овај начин ми смо истински присутни и делујући “са свима светима“ , у име целе Цркве.
***
Предањске литургијске молитве стално су исте, а истовремено, нове и први пут чувене. Јер, њиховим подстреком, све се жртвује, и све васкрсава ново, сваког трена.
Тако, док стално исто говоримо и чинимо, налазимо се у новим изненађењима и непресушној светлости.
И у колико смо предањски, истински смо савремени и способни да се плодно суочимо са новим околностима и потешкоћама и да их прихватимо као благослов.
У колико смо одани предању и вери нашој, стичемо духовно стрпљење и разумевање љубави, да бисмо све прихватили као браћу.
И у колико смо заиста чисти у срцу, видимо све чистима и никога не сматрамо исквареним или нечистим .
***
Човек се храни Богочовеком, храном свега света, која је једина храна достојна људског ишчекивања и људске природе.
Крштава се безметежно и спаситељно у дубини причајућег ћутања, где је све хармонија.
Ћутиш, и чујеш Логоса у себи. Крв Његова, као крв твоја, тече нечујно и на дар читавим твојим бићем. “Тело Бога и обожује ме и храни. Обожује дух, а ум храни чудно“ .
Верујући се храни са свете Трпезе литургијског богословља. И дише слободно, живећи у слободи Будућег Века.
Будући Век се не чека временски, већ литургијски обасјава од данас историју и творевину.
Верујући у Литургији живи први дан стварања. Све израња из небића у биће. Све се устројава и одржава преукрашено истом животворном благодаћу Духа.
Човек и његов живот није створен једанпут од Бога. Сваког дана се ствара; зато је жив.
Живот у Христу јесте један бескрајан ход ка Њему који је “пут, истина и живот“ .
***
Твоје од твојих Теби приносимо ради свих и за све.
Најсвештенији тренутак. Срце тајне. Свецело приношење, крст, смрт. Вечни живот.
Свештеник подиже свете дарове својим рукама сложеним крстообразно. И уздиже Светиње описујући часним даровима знак крста у ваздуху, док изговара: Твоје од твојих Теби приносимо ради свих и за све.
И Агнец, свети хлеб, има на себи знак крста, са иницијалима: ?С ?С ????.
Центар тајне је крст, бол, жртва, принос. Он пролази кроз све и све освећује: “Ширина и дужина крста – равнотежа неба, јер божанском благодаћу освећује све“ .
Бол је свуда распрострт, по свој ширини земље, по народима, породицама, појединцима. Распрострт по свим утробама: младих, зрелих и старих.
Сав бол је примљен у срце Свете Литургије. Сва Света Литургија – Христос. Сав живот Христов – крст. Сво постојање наше (његово скупо срце) бол и крст.
Тако, можемо да се накалемимо на болујућег, страдајућег и крварећег Христа; на умирућег и Васкрсавајућег. И да доживимо крстоваскрсни благослов и исповедање:
“Гле, кроз крст дође радост целоме свету“ .
Тада се радујемо – радује се сваки верујући -, јер долази радост у цели свет.
Радујемо се, јер се радост из бола родила. Смрт би побеђена смрћу. И Христос – светли женик, изађе, као из брачне одаје, из гроба.
Тако, можемо да се надамо.
И када живиш чињеницу како постижеш и задобијаш: кроз бол и невољу здравље; кроз губљење своје душе, налажење и спасење; тада си сигуран да се у овој литургијској клими, где влада Богочовек, коначни испит смрти, као један вид свецелосног приноса Њему, претвара у ненадани благослов и “прелазак од најтужнијег на најпријатније и најблаженије, и починак и радост“ .
***
Један велики пример крстоваскрсног живота јесте крвоточива жена из Еванђеља, која је “много пропатила од многих лекара, и потрошила све што је имала, и ништа јој није помогло, него јој је још горе било“ . Рече: “Прибећи ћу Господу. Наћи ћу Га, макар на тргу. Наћи ћу Га на улици. Све ћу му рећи. Испричаћу му безгласно. Не желим да га доведем својој кући. Нећу да му прекидам пут, нити да Га удаљавам од оних са којима је у друштву и са којима иде. Нити желим да Га ометам, ни да обрати пажњу на мене. Желим само да се мало дотакнем краја његове хаљине. Ништа више. Толики је мој бол. Толико је растурено моје постојање; толико расточено и узаврело моје биће, да ће се све једним додиром, у тренутку и тишини излити Њему који прима бол и само љуби.
И десило се. И наставили су пут. И није дат ни један повод никоме. Само су двоје схватили да се догодило нешто: болесница, која се дотакла без икаквог тражења; и Христос, који се одазвао без и мало закашњења.
Догодило се чудо: “И одмах стаде течење крви њене“ . “Пресахну извор“ њеног страдања, “и осети у телу да оздрави од болести“ . Пресушио је извор бола и крви. Престала је да губи снагу. Узела је – први пут – снагу непобедиву.
А Исус осети “у себи силу што изиђе из Њега“ .
И упита: “Ко је то што ме се дотаче?… Неко ме се дотаче“ .
Неко ме је додирнуо. Неко ми је пришао. Дошао је близу мене. Не пролазим сасвим сам кроз мноштво света. Неко ми је говорио. Привукао је благодат. “Ја осетих силу која изиђе из мене“ .
А крвоточива “осети у телу да оздрави од болести“. И “дрхтећи, знајући шта јој се догодило, дође и клече пред њим, и каза му сву истину“ .
Причала је дрхтећи. Онај који тако дрхти после једног таквог искуства, познаје Бога и човека. Тај може да појми и да чује дрхтање великог људског бола. И може да говори Христу и Цркви, и да буде услишен.
И апостол исповеда: “У страху и у великом трепету бијах међу вама“ , Коринћани.
***
Да се верујући уграђује у Литургију и да буде преплављен божанским страхопоштовањем и благодарношћу.
Да одлазите из храма испуњени силом и благодаћу Господњом.
Да вас потреса величанственост љубави Богочовека. И ништа своје да не говорите. Већ пуштајте ганутост од изненађења тајним чудом, да сама говори. Као мироносице, које су отишле од гроба, које “ухвати страх и трепет, и ником ништа не казаше, јер се бојаху“.
Волите непознате и равнодушне као браћу. Пуштајте своје дрхтаво биће да воли творевину и животиње, земљу, дрвеће, реке, планине… и сву творевину, која очекује благослов ваше љубави.
И нађите неки кутак да плачете , као Петар, често не знајући зашто.
И пуштајте љубав Христову, као силу која је излечила крвоточиву, да се тајанствено излива. Да престане свет да губи снагу, да губи крв, да губи свој разум.
И да почне свет да добија снагу, да задобија здравље, и да налази своју душу, губећи је ради Господа и Еванђеља Његовог.
А ви да наставите само да волите. Ништа друго.
Са грчког превео Дејан Ристић
