Type Here to Get Search Results !

Свети Иринеј Лионски: Света Евхаристија – Правило вере и залог васкрсења


Следовати Спаситељу јесте заједничити (μετέχειν) у спасењу… Јер Бог је непотребит (anendeh), а човек потребује Божије заједништво (ένδεής της του Θεοΰ νωνίας). Јер то је слава човеку: да остаје уз Бога и Њему служи (λατρεύειν)… (Зато) треба следовати Богу и носити Дух Његов и имати заједницу (кoiv оviav= општење) с Богом, Који је непотребит, али потребитима даје Својезаједништво (кoiv оviav =причешће)… Зато је преко Мојсија, кроз оне друге (=Старозаветне) службе позивао у ове прве (=Новозаветне), то јест кроз оне праобразне (δια των τυπικών) у ове истините( εις τα αληθή), кроз оне привремене у ове вечне, и кроз телесне у духовне, и крозземаљске у небеске, као што је речено Мојсију: Направићеш све по обрасцу онога што си видео на гори (Синају – Изл 25, 40; Јев 8, 5). И он се 40 дана учио да држи речи (τους λόγους) Божије и небеске карактере (χара κгιр ας=нацрте) и иконе духовне и праобразе будућих, као што и Павле говораше: Пијаху из стене која иђаше за њима, а стена беше Христос (1 Кор 10,4).


     Саветујући (Христос) Својим ученицима да Богу принесу првине од Његових сопственихтворевина, не као да Он потребује, него да они не буду бесплодни нити неблагодарни, узео је хлебод творевине и заблагодарио, говорећи: Ово је Тело Моје (Мт 26, 26); и такође (узевши) чашу од наше творевине (=вина), исповедио је да је то Крв Његова крв Новога завета (Мт 26,28), те их је научио Новом Приносу (την καινήν προσφοράν), који је Црква од Апостола примила и у целом свету приноси Богу, Који нам даје за храну првине својих сопствених дарова у новом Завету… И Црква у сваком месту приноси (Литургију) Сведржитељу Богу кроз Исуса Христа, као што је кроз Пророка Малахију (1,11) наговестио: И у сваком месту приносићете тамјан   имену  Мојем   и Жртву   чисту;   а  тамјан су молитве Светих, како рече Јован у Откривењу (Отк 5, 8). Дакле, Принос Цркве,   коју   је   Господ научио (Цркву) да приноси у целом свету, сматран је од Бога за чисту Жртву и она му је пријемљива, не као да Он има потребу за жртвом од нас, него онај који приноси  сам  бива  прослављен ако му дар буде примљен (као Авељев). (… )

Црква, дакле, приноси ( προσφέρει) Богу са простотом, зато је с правом њен дар сматран код Бога као Жртва чиста. Јер Принос (πρόσφεραν) Богу треба чинити, и у свему бити захвалан (ευχάριστος) Створитељу, приносећи првине Његових сопствених творевина у чистој мисли (γνωμή=намери, вољи), и вери нелицимерној, и нади сигурној, у љубави горућој. И овај Принос (προσφέράν= Св. Евхаристију) једино Црква приноси чист Створитељу, приносећи саблагодарношћу (μετ‘ ευχαριστίας) од Његове творевине. Јудеји већ не приносе, јер нису прихватили Логоса (Христа), кроз Којега се приноси Богу Нити приносе све јеретичке скупине (и наводи јеретике Гностике)… Како ће принети од њих (=Гностика) хлеб као Евхаристија постати тело Господа њиховог, и чаша крв, ако не говоре да је Он Син Творца света, то јест Логос Његов, кроз Којега дрво доноси плод и извори теку и земља произраста најпре траву затим клас, онда потпуно жито у класу (Мк 4, 27-28)? Како опет говоре (јеретици) за тело да одлази у трулеж, и неће имати удела у животу који се храни од Тела Господњег и Крви његове? Или нека промене своје (зло) веровање (την γνωμ ήν=мишљење) или нека се откажу од приношења речених (дарова). А нама је Евхаристија сагласна са вером (τη γνω μή=мишљењем) и Евхаристија  потврћује   (наше) веровање   (ήμιν δε σνμφονος τη γνώμη     ή Ευχαριστία και ή ‘ Ευχαριστία βέβαιοι την γν ώμην).1

Приносимо Њему сопствене (Његове) творевине, с песмом, објављујући складну заједницу и сједињење (κοινωνίαν και έ’νω σιν) тела и Духа. Јер као што хлеб од зеље, примајући призивање Бога (την έπίκλησιντοΰ Θεου–епиклезу Св. Духа), није више обичан хлеб, него Евхаристија састављена од двеју ствар(ност)и, земаљске и небеске, тако и тела наша, причешћујући се од Евхаристије (μεταλαμβάνοντα της Ευχαριστίας), више нису пропадљива, имајући наду вечног васкрсења.

Јер приносимо Њему не као потребитоме, него благодарећи (εύχαριστοΰντες) за Његов дар и освећујући твар. Јер, као што Бог не потребује нешто од нас, тако ми потребујемо да нешто приносимо Богу… Као што, дакле, не потребујући ово, Он тражи – да дајемо другима (Мт 25, 34-36) – ради нас, да не будемо бесплодни, тако је Сам Логос (Христос), не потребујући, заповедио народу (Јеврејском) да чини приносе, да би се научили да (бого)служе (λατρεΰειν) Богу; као што (такође) хоће да и ми стално приносимо даре на Жртвеник. А постоји и жртвеник на небу јер се тамо наше молитве и приноси узносе; и храм, као што Јован у Откривењу вели: И отвори се храм Божији (11,19), и Скинија; јер вели: Ево Скиније Божије, у којој ће Он становати са људима(21, 3; ср. Јн 1, 14). Народ (Јеврејски) је примио дарове и приносе и жртве као праобраз(εις τύπον), како је показано Мојсију на Гори (Синају), од Једнога и Истога Бога, Којега се Име и сада прославља у свим народима (=у Цркви). Али и ове стварности на земљи, што су код нас складно постављене (disposita=διακεκοσμ – ε va=у крашене=распоређене 1 Кор 14, 40) приличи да су обрасци (τυπους ) наднебеских стварности, јер су настале од истога Бога, пошто нико други не би могао да тако усличи слику духовних стварности (assimilare spiritalium imaginem–έξομοιώσαι την των πνευματικών εικόνα).2

(… ) Ништавни су сасвим они (=јеретици Гностици) који сав Домострој Божији одбацују, и одручу спасење тела, и своје поновно рођење (=крштење) бешчасте, говорећи да тело није пријемчиво за нераспадљивост (=бесмртност). Ако ли се пак тело не спасава, онда ни Господ није крвљу Својом нас искупио, нити је Чаша благодарења (=Евхаристије) – заједница Крви Његове, нити је Хлеб који ломима – заједница Тела Његовог (1 Кор 10, 16). Јер крв није друго него оно што је из вена и меса и осталог људског састава, који (састав) је заиста постао Логос Божији и Крвљу својом искупио нас, као што и Његов Апостол вели: У којем имамо искупљење Крвљу његовом и опроштење грехова (Кол 1, 14). И пошто смо удови Његови (Еф 5, 30), и творевином се (Његовом) хранимо, а Он Сам нам даје ту творевину, обасјавајући (сву твар) сунцем Својим и дајући кишу како Сам хоће (Мт 5, 45), Он је ову Чашу од творевине Сам признао да је Крв Његова, којом узраста наша крв, и Хлеб који је од Творевине потврдио је за Сопствено тело, од којега расту тела наша. Када пак растворена Чаша (=вино с водом) и печени Хлеб примају Реч (τον Λόγον) Божију3 и бива Евхаристија и Тело Христово, и од њих расте и састоји се састав (ή ύπόστασις ) тела нашег, како онда они (=јеретици Гностици) говоре да тело наше није пријемчиво за дар Божији, који је живот вечни, оно (=тело) које се (Причешћем) управо храни од Тела и Крви Господње и јесте уд Његов? Као што блажени Апостол (Павле) вели у Посланици Ефесцима: да смо удови тела Његовог, од меса Његовог, и од костију Његових (Еф 5, 30), не говорећи то о неком духовном и невидљивом човеку, јер дух нема кости ни меса (Лк 24, 39), него у устројству (της ο Ίκονομίας =саставу=структури) истинског човека, који се састоји од меса и нерава и костију, које се тело и из Чаше, која је Крв Његова, храни, и од Хлеба, који је Тело Његово, расте. И, на који начин бива да стабло винове лозе, стављено у земљу, у своје време доноси плод, и зрно пшенично паднувши на земљу и растворивши се, многоструко устаје Духом Божијим, Који све и сва одржава, а затим мудрошћу Божијом дођу (обоје) у употребу људима, те примајући Реч Божију бивају Евхаристија , што јесте Тело и Крв Христова, тако исто и наша тела од њих (=Св. дарова Хлеба и Вина) храњена, и положена у земљу, и растворивши се у њој, она ће васкрснути у своје. време, јер им Логос Божији дарује васкрсење, на славу Бога Оца (Флп 2, 11), Који заиста смртноме даје бесмртност и пропадљивоме дарује непропадљивост (1 Кор 15, 53). Јер сила Божија се у слабости извршава (2 Кор 12, 9); да не бисмо, као имајући од нас самих живот, надимали се и узгордили се некада против Бога, прихвативши незахвално мишљење, него се   искуством  научивши  да  из Његовог преизобиља, а не из наше природе, имамо вечно пребивање(=бесмртност=вечни живот), нити да погрешимо односно славе Божије, те да не познајемо нашу (људску) природу, него да знамо шта Бог може, а шта чини човек, и да (тако) никада не погрешимо у истинском схватању (и веровању=поимању) постојећих бића, то јест Бога и људи.


Превод: Епископ Атанасије (Јевтић)
Рубрика