Шта је то човек, какво је благородство наше природе и за какву је врлину способно ово биће, – више од свих људи показао је на себи Павле. Од оног времена, када је постао апостол, па до сада он громким гласом оправдава Господа насупрот свих, који Га осуђују за такво устројавање нас, подстиче на врлину, затвара бестидна уста хулитеља и показује, да између анђела и људи није велика раздаљина, ако ми само усхтемо да будемо пажљиви према самима себи.
Он није добио неку другу природу, није имао другачију душу, није живео у другом свету, него је био васпитан на истој оваквој земљи, под истим оваквим законима и обичајима, и превазишао је све људе, од њиховог постања. А где су они, који говоре, да је врлина тешка, а порок лак? Павле тврди супротно њима: јер наша пролазна мала невоља, каже он, припрема нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе (2 Кор. 4, 17). А ако су лаке невоље, онда су тим већа – унутрашња задовољства.
И не само да је то задивљујуће, што од сувишка ревности он није осећао тежину трудова, предузетих ради врлине, него што и овој последњој није био предан ради награде. Ми и при предстојећим наградама не издржавамо напоре ради врлине; а он ју је и без награда испуњавао и волео, и привидне препреке ка њој побеђивао је са потпуном лакоћом, не изговарајући се ни слабошћу тела, ни величином дела, ни влашћу природе, нити чиме другим. Без обзира на то, што је он био обремењен бригама више од свих војсковођа и царева на земљи, он је ипак сваким даном јачао, и са увећавањем опасности по њега, стицао је нову ревност, као што је сам ово изражавао, када је говорио: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном (Флп. 3, 13); и очекујући смрт, призивао је на учествовање у овој радости, говорећи: исто тако се и ви радујте, и будите радосни са мном (Флп. 2, 18); и пред опасностима, увреда и сваке невоље, такође је ликовао, и у посланици Коринћанима је говорио: зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима (2 Кор. 12, 10). Све ово је он називао оруђем правде, изражавајући да је и отуда добијао највећу корист, и са свих страна био неуловљив за непријатеље. Свуда сусрећући ударце, ожалошћивања, грдње, он као да је савршавао свечани ход и подизао по читавој земљи непрекидне трофеје, одушевљавајући се и узносећи благодарност Богу: а хвала Богу, Који нам свагда даје победу у Христу Исусу (2 Кор. 2, 14).
Невоље и жалости због проповеди он је тражио више, него ми почасти; смрти, више него ми живот, сиромаштво више него ми богатство; жалости више, него други радости, и молитве за непријатеље више, него ли други молитве против непријатеља. На тај начин он је превраћао поредак ствари, или боље речено – ми смо га превратили, а он га је сачувао онаквим, каквим га је установио Бог. Све прво је природно, а последње супротно. Ко је доказ за ово? Павле, који је био човек, али је тражио више прво, него ли последње. Само је једно било страшно и опасно за њега – увредити Бога, и ништа више; исто за њега није било ништа друго пожељно, него само да угађа Богу; не кажем: ништа од садашњег (није било за њега пожељно), него чак ништа ни и од будућег. Не говори ми о градовима, народима, царевима, војскама, оружју, богатству и власти, – ово он није сматрао чак ни за паучину, него замисли оно, што је на небесима, и тада ћеш увидети силу његове љубави према Христу.
Гајећи ову љубав, он се није дивио ни достојанству анђела, ни арханђела, и ничему другом сличном, зато што је имао у себи оно, што је више од свега – љубав Христову, и са њом је он сматрао себе блаженијим од свих, а без ње није желео да буде ни са Господствима, ни са Силама, ни са Властима; са овом љубављу он је више желео да буде међу последњим и кажњеним, него ли без ње међу највишим и онима, који се обасипају почастима; једина казна за њега је била – лишити се ове љубави: ово је била за њега геена, мучење, врхунац зла; исто као што је представљало задовољство – имати је: у томе је био његов живот, мир, анђео, садашњост, будућност, царство, обећање, врх добра. Све што није било у вези са овим, он није сматрао ни тегобним, ни пријатним, него је презирао све видљиво као увелу траву. Властодршци и људи, који су дисали гневом, чинили су му се као комарци, а смрт, казне и безбројна мучења – дечијим играчкама, осим када је он страдао због Христа: тада се и њима он одушевљавао, и оковима се поносио тако, као што се Нерон није поносио, имајући дијадему на глави; и у тамници је живео као на самом небу, и ране и бичевања је прихватао са већим задовољством, од оних који примају награде. Он је волео напоре не мање од награда, сматрајући саме трудове наградом за себе, – због чега их је и називао благодаћу.
Погледај: ослободити се живота у телу и бити са Христом било је за њега награда, а остајање у телу – подвиг; ипак он бира последње као претежније од првог, и говори, да је оно потребније за њега. Бити одлучен од Христа било је за њега подвиг и напор, или тачније – више од подвига и труда, а бити са Христом – награда, ипак ради Христа он бира прво, као претежније од последњег. Међутим, можда ће неко рећи, да му је све ово било угодно ради Христа. И ја такође говорим, да је њему достављало велико задовољство оно, што нама причињава жалост. Али зашто ја говорим о опасностима и другим невољама? Он је био непрестано у невољама, – зато је и говорио: ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим (2 Кор. 11, 29)? Неко ће рећи, да и у жалости има задовољства; на пример, многи, изгубивши децу и имајући слободу да плачу, налазе утеху, а ако им то бране, онда западају у још већу жалост. Тако је и Павле, проливајући сузе ноћ и дан, налазио у њима утеху, зато што нико није тако плакао због сопствених невоља, као он због туђих. Шта ти мислиш, да је он осећао, када је видећи, да се Јудеји не спасавају, молио да он сам буде лишен вишње славе, да би се они спасли (Римљ. 9, 3)? Отуда се види, да је њихово неспасавање било за њега много теже, јер да оно није било теже, он се не би молио и за лишавање небеске славе, које је сматрао лакше и утешније, и не само да га је желео, него је и овако узвикнуо: да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка (Рим. 9, 2). Дакле, онај ко је тако рећи свакодневно плакао због свих који живе у васељени, уопште за све народе и градове, и за све појединачно, такав са чиме се може упоредити? Са каквим гвожђем? Са каквим адамантом? Каквом се може назвати оваква душа? Златном или адамантовом? Она је била тврђа од сваког адаманта, скупоценија од злата и драгоценог камења; прво је он превазилазио својом чврстином, а последње – својом драгоценошћу. Онда са чиме се она може упоредити? Ни са чим постојећим.
Но, зашто бих је упоређивао са адамантом и златом? Супростави јој сав свет, и тада ћеш видети да је душа Павлова важнија од њега. У ствари, ако о онима, који су се потуцали у кожусима, по пустињама и малом делу васељене, он каже: да их сав свет не беше достојан (Јевр. 11, 38), онда много више ми можемо рећи о њему самом, да је он по својој вредности био раван свима. Међутим, ако га свет није вредан, онда ко га је вредан? Можда небо? Не, и оно је мало, зато што, ако је он сам небу и ономе што је на небу, претпоставио љубав Господњу, онда га много више Господ, Који га толико надмашује добротом, колико је добро више од зла, претпоставља мноштву небеса. Он нас не воли тако, као ми Њега, него толико више, да се то не може изразити речима. Погледај, чега је Он удостојио Павла још пре будућег васкрсења: уздигао га је у рај, узнео на треће небо, поверио му такве тајне, које се не могу препричати никоме од оних, који имају људску природу; и веома оправдано, зато што је он, још идући по земљи, све чинио тако, као да је живео у друштву анђела, иако свезан смртним телом, показивао је њихову чистоту и будући подвргнут онаквим невољама, старао се да не буде ни мало нижи од вишњих сила. Заиста, он је као птица летео по васељени, и као бестелесни, презирао је напоре и опасности, и као већ достигавши небо, презирао је све земно, и као онај који је у дослуху са бестелесним силама, био је постојан и бодар. Иако су и анђелима често били поверавани различити народи, ипак ниједан од њих није тако устројио поверени му народ, као што је Павле сву васељену. Не говори ми да Павле није био њеним устројитељем, са овим сам сагласан и ја. Међутим, ако и он сам није успевао у овоме, онда се и у таквом случају не може лишити похвале за ово, пошто је себе учинио достојним толике благодати. Михајлу је био поверен јудејски народ, а Павлу – копно и море, насељене и ненасељене земље. Ово не говорим, да бих унижавао анђеле, него да бих показао, да се и као човек, може бити заједно са њима и стајати поред њих. А ради чега ово анђелима није било поверено? Ради тога, да ти не би имао никаквог извињења због свог нерада, и не би се изговарао различитошћу природе у оправдавању своје безбрижности. У ствари, зар није задивљујуће и зачуђујуће, да је реч изговарана трулежним језиком, прогањала смрт, опраштала грехе, исправљала повређену природу и чинила земљу небом? Зато се ја и дивим сили Божијој и ревности Павловој, по којој је он примио толику благодат и тако припремио себе. И вас саветујем да се не само дивите, него и да подржавате овом узору врлине, јер на тај начин можемо постати учесници једнаких венаца са њим. А ако се ти чудиш, слушајући да савршивши исто и ти можеш добити исто, онда послушај како он сам говори: добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија; али не само мени, него и свима који са љубављу очекују долазак Његов (2 Тим. 4, 7 – 8). Видиш ли, како он све призива да учествују у истом? Дакле, ако свима предстоји исто, постарајмо се сви да постанемо достојни обећаних добара; при томе нећемо гледати само на величину дела његовог, него и на силу његове ревности, којом је он себи стекао толику благодат, и на сродност природе, по којој је он имао све исто што и ми. На тај начин ће се и веома тешко за испуњавање показати пријатно и лако за нас, и потрудивши се у ово кратко време, ми ћемо се удостојити ношења непропадљивих и бесмртних венаца, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Коме нека је слава и власт, сада и увек, и у векове векова. Амин.
за Жички благовесник (јул-септембар 2017.)
превео са руског Небојша Ћосовић
Извор: Српска Православна Црква
