Протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске богословије јуче је на Сабору православне омладине Црне Горе, у оквиру Међународне духовне академије „Свети Јевстатије Превлачки“ која се одржава од 23. јула до 3. августа у манастиру Михољска превлака, одржао предавање на тему „Хришћанство и криза личности“.
Говорећи о кризи савремене човјекове личности, на једној страни, и православља на другој, односно православља у почетку и у темељу, отац Гојко је истакао да сваки наш човјек може да каже: Са Богом може човјек и у ватру и у воду, а без Бога ни преко прага. Томе у прилог навео је данашњу јеванђељску причи кад Господ за откривење Оца Небескога, дато кроз Јеванђеље Старог и Новог завјета, каже: Хвалим те оче, што си ово сакрио од мудрих, а открио безазленима.
„То не значи да међу мудрима нема безазлених и још мање да нема међу безазленима мудрих људи, него је Господ најприје тражио безазлена срца, ако међу безазленима има и образованих школованих, мудрих утолико боље. Али безазлено срце је оно што се тражи.“
Истакао је протојереј-ставрофор да историја људске филозофије, људског мудровања без Бога или прије Божијих откровења, свједочи да је пуна Божија истина – тајна , ако нема јединства којим се причешћујемо у Светој тајни причешћа, сакривена ма колико човјек да је мудар.
„Господ је дошао рибарима, не да понизи образовање и школу, него да каже да Га на првом мјесту занима чистота срца: Блажени чисти срцем, јер ће Бога видјети, не блажени који су дипломирали, докторирали, не каже да је то гријех, али блажени чисти срцем јер ће Бога видјети.“
Услиједило је 1.000 година, од 4. до 14. вијека, нешто што рационалисти касније називају мрачни средњи вијек, а мрачно им је, мишљења је ректор Перовић, јер не виде да се Бог открио људима и да је тих 1.000 година, било 1.000 година живота сједињења, и чула и разума и душе, оно око чега су се Грци свађали, све се сјединило у једно:
„Бог који се не види, каже Јеванђелист, Бог кога нико никад није видио, али јединородни Син, који је у наручују, Га је открио. Никога није видио, открио се људима или што би рекао Свети Григорије Палама, људи Бога не могу видјети, али се Бог по љубави сам открива. И ми се јутрос причешћујемо живим Богом, тим истим Богом који је још увијек недоступан, и чулима, и разуму, по нашим моћима, али љубав се открива.“
Послије мрачног средњег вијека, појавио се хуманизам и ренесанса. Човјек је опет, кажу мудраци, дошао к себи и појавио се Декарт који не признаје Цркву, ни Аристотела, ни Платона, са тврдњом „Мислим, дакле постојим“, ништа друго му није било јасно него да постоји његов разум. Декарт и његов колега Спиноза, који је исто тако рационалиста, закључили су да постоји само људски разум. Између осталих, отац Гојко је издвојио Канта који је рекао да постоји спољни свијет, али и разум који има априорне категорије: простор, вријеме и склоност људског разума да све доводи у узрочно-последичну везу, нагласивши да би човјек после Канта помислио да нема више приче.Онда се појавио Хегел који је то све објаснио кроз дијалектички процес, теза антитеза, синтеза и тако даље.
Појаснио је ректор Цетињски богословије да је по историчарима умјетности и књижевности, вријеме романтизма посљедњи заједнички поглед Европе на свијет, а романтизам је Вук Караџић, Његош, Бранко Радичевић и остали наши мудри људи.
„Романтизам је био једно убјеђење да човјек има још нешто осим разума и осјећаја, а то је сентимент душе и ту се јавио тај национални романтизам гдје су људи били убијеђени да сваки народ има свој дух. “
Додао је прота да су се људи тада вратили народном језику, па су Вук Караџић, браћа Грим, Гете…скупљали усмена предања и стављали их по први пут на папир:
„Вук Караџић је скупљао такозване србуље, богослужбене књиге, па ова наша савремена браћа кажу да је опљачкао српско културно благо, односно кажу црногорско. Питао сам блаженуспомене Пеђу Вукића о томе и он ми је одговорио да је тачно. Вук је покупио све то и хвала Богу да је покупио, казао ми је он, јер да није то би спалили комунисти 1945. и сада су те књиге сачуване по Бечким музејима и приватним збиркама.“
Подсјетио је отац Гојко да се онда појавио егзистенцијализам. Жан Пол Сартр каже: егзистенција прије есенције, прво човјек мора да живи, па да онда питаш шта је, а сто година прије њега Његош каже: шта је човјек, а мора бит човјек:
„Преведено на српски: егзистенција прије есенције, не знам шта сам, али морам да живим. Не знам шта је моја суштина и ко ће о томе, али морам да постојим и дјелујем. Морам да се браним и нешто да кажем, да послужим ближњима, а то ко сам, шта сам у суштини, то што кажу мачку о реп, немам ја кад о томе да размишљам.“
Закљујући да је Његош и егзистенцијалиста и романтичар, да је све правце испунио, отац Гојко је казао да код Његоша има свих филозофских праваца:
„Он није имао кад да филозофира, него онако у пролазу, све је видио и све написао. Али данас има Црногораца који кажу да су паметнији од Његоша.“
Испричао је ректор Цетињске богословије једну анегдоту из Котора гдје млади човјек каже своме ђеду да је Црногорац. Кад му је ђед рекао да смо сви Црногорци, али и Срби, унук је одговорио да само он то тако каже. Ђед је рекао да не каже он, него Његош каже да смо и Срби и Црногорци:
„Е слушај ђеде, Његош има своје мишљење, а ја имам своје. На то му је ђед одговорио: Е ђаволи га онда с тобом причали моје дијете, ако ти имаш своје мишљење а Његош своје.“
Он је објаснио да је тако стално, један каже ово, други оно…то је људско мишљење које је само за себе, а оно које је сједињено с Богом то је спремно да посвједочи.
„Па није узалуд Сократ жртвовао свој живот, јер је он био најпаметнији у антици, није узалуд Кант живио скоро као монах. Ова наша браћа из Братства православне омладине показали су свих ових година да је на првом мјесту у човјеком животу жртва. Прво живи, па ћемо онда причати шта је смисао живота, прво докажи својим животом, посвједочи, а они су се угледали на превлачке мученике који су у темељу ове светиње за коју каже Митрополит Амфилохије, ако Бог да, да ће да се обнови, то је темељ.“
Даље је појаснио да се светиња неће обновити не знам каквим чудом који нема везе с нама. Подвукао је да је модус живота ако живимо као мученици и ако се угледамо на Братство православне омладине које не жали труда, а које је скупило 5.000 потписа за одбрану светиња, зато што нијесу гледали хоће ли данас или сјутра, него су одмах кренули да скупљају потписе.
„Тако нема кризе личности. А чим ти стојиш, мудрујеш и кажеш не могу ја, него, ти нећу данас, него сјутра,ту почиње криза личности, и ту није потребно нека велика филозофија“, закључио је протојереј-ставрофор Гојко Перовић ректор Цетињске богословије.
