Свако, дакле, од умних и словесних бића, односно анђелȃ и људи, тиме што је саздано логосом који је у Богу, јесте и назива се честицом Бога због тога што његов логос, као што је речено, прапостоји у Богу.
Стога је несумњиво да ће се, буде ли се кретао у складу са собом, обрести у Богу, у Коме логос његовога бића прапостоји као његово начело и разлог; сходно томе, ако своју жељу не усхте да усмери ка било чему другом већ ка свом начелу, онда се неће одвојити од Бога; напротив, сврставањем уз Њега, сȃм постаје бог и назива се честицом Божијом, зато што, саобразно својој природи, мудро и разумно, односно прикладним кретањем, доспева до сопственог начела и узрока. А после свога начела и усхођења и васпостављања у логосу по којему је саздан, он нема више куда да се креће или како да се креће, јер његово кретање ка божанскоме циљу, као што је очито, окончано је у самом том божанском циљу.
Свети Максим Исповедник,
О разним недоумицама
