Type Here to Get Search Results !

Вероучитељ Јелена Петровић: Реакционарна свест


“Не постоји тамна страна Месеца-у ствари, он је сав таман“  (Pink Floyd, 1973.)


 Када се шездесетих година прошлог века појавио нови покрет познат као underground манифестујући се кроз разне видове уметности, заменио  је својом  провокацијом старе парадигме новим, старе демагогије провокативнијим погледима на свет, и увео нас у идеју слободе бити другачији, и веру да човек може да буде већи од себе.  У једном великом историјском тренутку пре око 2.000 година, изгледало је да ће један тадашњи покрет својом револуцијом и заносом заувек изменити дотадашњу слику света, ширећи свој утицај ка свим сегментима друштва, филозофији која досеже немогуће, испреплетеном културолошким и социолошким променама. Филозофија слободе, равноправности, мира, љубави, толеранције, вере, саосећајности. Била је то филозофија прогреса у којој су моралне потребе биле јасне и директне. Филозофија освећења недостатности, фрагилности, освешћивања наших личних судбина пред величином Бога. Нажалост, још увек смо далеко од остваривања тог идеала, али са умећем препознавања потенцијално лоших примера и указивања на исте. Постоје микрокосмоси таме који нас одвлаче од личног напретка, који нас удаљавају од поменуте филозофије, постоје мозгови који у свом сивилу вуку себе на дно, али постоје и они који храбро грабе пут прогреса којим иду знањем и искуством, на путу константне промене себе и света око себе. Да би превладали  реакционарне свести времена, многобројне предрасуде, морамо добро да познајемо ту свест. Реакционарна свест је, како то Крлежа примећује, као идеолог, мислилац, техничко лице, које је присутно али га нема, као маскирана друштвена појава, која трује себе и све око себе разним бесмислицама.[1]

У међувремену храброст и хуманизам тог времена су полако почели да се губе. Свако од нас гради свој свет и живот, свако бира струне односа, неко тање, неко дебље, неко их стално затеже док други опушта, скривајући или делећи осећања. Живот је кретање у покушају да докучимо све проповедане идеале. Избегавајући поделе, мислећи само на оне борбе које се одигравају унутар сваког човека, градећи веру у храброст у смутном времену, живимо. У том животу  имамо сви могућност да злу судимо директно, без великог патоса, да у свом кутку дочекујемо Човека који долази из најудаљенијих  и неочекиваних места. Понекад као бродоломци на сплаву Контики, а понекад као они на Биглу, спремни за нова сазнања. У том и таквом животу треба да бирамо неомеђен стил мишљења, јер ломаче су одавно већ све запаљене.

Данас смо сведоци савремених ломача које су припремљене за носиоце претерано изазовних идеја за наше богословље. Не схватамо да прогрес зависи од фундаменталних истраживања и да та истраживања доносе сазнања која можемо искористити за дубље разумевање Христове филозофије. Појединци страхују да њихова позиција и место неће заблистати у очима савременика, да неће бити довољно модерни у својим амбицијама, а други се опет грчевито бране од „новотарске мисли“. „А амбиција не уме да пише“, како рече песник. И док се свет сећа једног од највећих подвига 20.века, одласка човека у свемир и отиска стопала База Олдрина на Месецу, ми аутистично живимо сан првих векова нове ере. Неповерљиви ће додати да је велики Аполо пројекат превара, да  није само део научног истраживања, да је он продукт хладноратовске политичке превласти, али за човеков успех и надрастање себе, последњи аргумент постаје неважан. Човек је био на Месецу! У пројекту Аполо 11 учествовало је 400.000 људи, довољан доказ. Размишљам колико овај наш аутизам подсећа на ону Овенову[2] нетрпељивост према Чарлсу Дарвину. Овде су и Овен и Дарвин само добра илустрација. Борбу Овена који је стварајући дубоке, стабилне темеље политичког утицаја, омиљеног  у кругу конзервативне викторијанске елите тог времена, али не и у кругу озбиљних научника, који га описују као „особу склону садизму, вођену ароганцијом и лудилом“, чак и оптуженог  за плагијат, и Дарвина кога се данас бојимо као архетипа човека који је био назначен за свештеника а постао човек науке?[3] А да ли би све ишло много лакше да се црква суздржала од отворене борбе против исте? Ако је живот путовање из тачке А до тачке Б, ако је стално кретање, за некога у месту, али кретање у времену ипак, а то нас учи још праотац Аврам који је био спреман да креће у непознато, шта спречава савременог човека да се отргне из зазиданости и отисне се на путовање?  Да ли би наука имала овакав прогрес  да Дарвин није мудро и темељно приступио тада одбаченој идеји трансформиста о спорој промени јединки, и да је био једнако затворен као Жорж Кувије?

У 21.столећу Папа Фрања често подсећа и помиње оно што је у енциклици именовао као „искрена научна дебата“. Познато је да је прозвао политичаре да нису успели у борби предвиђеној Монтреалским споразумом из 1989.и да ће се „човечанство постиндустријске ере памтити као најнеодговорнији нараштај људског рода у историји“.[4] Не смемо занемаривати природу и свет уколико верујемо да је Божија творевина. Морамо имати слуха за науку и радити на ширењу научне писмености свих нас. Зашто тачније и ближе постаје учење адвентистичких креациониста од једног озбиљног научника? Негирањем савремене науке на мала врата нам улазе алтернативна учења, као што је креационизам, где заборављамо да та иста учења долазе из извесник субкултура, религиозних група које имају политичку моћ, баш као онај Овенов покушај с почетка текста. [5] Поменућу само Haruna Yahye чије је право име Adnan Oktar, исламског креационисту који пише књиге о интелигентном дизајну.

Или је тај аутизам борба инквизиције и Галилеја, када је црква изгубила цивилизацијски рат. А ко чини цркву до та иста цивилизација?  Данас нам треба лудачка храброст да изађемо са било каквим научним доказом који се коси са већ познатом представом тумачења Писма. Тешко је сабијати мислећег човека у уске оквире конвеционалности и калупе кодекса кроз које он упада у константан  ризик од туђег мишљења. Па шта и ако покушамо да изађемо из тог унапред осмишљеног калупа, па шта и ако погрешимо, ако будемо онај који се играо ватром и опекао се, време је ту да пресуди? Само да не престанемо да мислимо јер знамо да Дух дише где хоће.  Између „традиције“ и „прогреса“ стоји Христолики Човек. Човек који је увек на почетку учења, коме је задатак да свет и свест промени са разумљивим ставовима, прво променом себе. Путовањем у Истини.  Дуг је пут од Папе Иноћентија IV из  XIII столећа и данашњих епископа. Знам рећи ћете опет: то је црква на западу. Али дајте да се не лажемо, у питању је борба против науке и страх од губљења превласти. Тајне оптужбе, анонимна потказивања, шапутања, подсећа на нас. У тиму саветника је било и теолога, учених правника, чувара истине, а ти тимови су како бележи историја спалили око 30000 живих људи, протерали 18 000, а на друге начине казнили око 300 000.Када је Коперник ставио Сунце у центар универзума, око кога је кружила Земља, обрћући се истовремено око своје осе, директно се супротставио учењу цркве која је поштовала Птоломејеву филозофију по којој су сва небеска тела кружила око планете Земље. Како вам изгледа човек који то оспорава данас? Смешно, зар не? Данас под појмом Коперниканси обрт илуструјемо разлику тог учења у односу на традиционално и конзервативно схватање метафизичких питања.  Мученик науке, Ђордано Бруно, је искорачио даље са учењем да је Сунце звезда и да постоји бесконачно много насељивих светова. Данас смо у потрази за њима, и није искључено да их Човек неће пронаћи. Али и ако откријемо живот на другим планетама то неће умањити важност Човека, библијског Адама, нас пред Христом. Размислите о разлици страдања светог Ђорђа и Ђордана, ја у оба случаја налазим мучеништво.

Научници су потврдили детекцију гравитационих таласа. Откривен је систем егзопланета, које су удаљене око 39 светлосних година од нас и састоји се од седам планета приближне величини Земље.[6] Ово су само неки од примера напретка у науци. Јапанци су због изумирања инсеката креирали мини дрон за опрашивање цвећа. И ту треба да буде највећа брига, ту где не показујемо љубав за потомство, јер нам прети масовно изумирање пчела, јер су нам мора пуна пластике, јер се због људске руке  наша планета загрева 170 пута брже од природног процеса.

Где би били данас да Галилео није уперио телескоп пут неба у том 17.веку? Сетите се да је црква тек у 19.веку престала да се опире хелиоцентризму.  У 20.веку папа Јован Павле II се каје због поступања цркве према истом научнику. У животу се не одвија све по устаљеном реду. Срећнима и оним паметнијим од нас који умеју да делују без компромиса, понекад и успе да испливају из плитких мерила оних који масакрирају прогрес, а тим и самог човека. Стивен Хокинг  Галилеа назначује као најодговорнијег за рађање и развој модерне физике. Четири Јупитерова месеца се називају Галилеовим сателитима. Он има један Астероид  назван у његову част, и једну свемирску летелицу. А они заслепљени , са много лица притворности и нетрпељивости према неистомишљеницима, можда заслуже толико да им унуче понесе њихово име, а можда ни толико.


Рубрика