Христос Васкрсе! Драга браћо и сестре, преосвећени Владико, началниче Божије Цркве у овоме крају,
Јeванђеље које чујемо сваке недеље у Цркви, подсећа нас, како на историју чудесних спасоносних догађаја Господа нашег Христа и његовога вернога народа Израиља, апостола његових, Цркве Божије, тако и на Последњи дан, како рече преосвећени Владика, будућу реалност, једно коначно стање, постојање које ће нам Господ даровати, када у пуноћи дође својом парусијом или Другим доласком. Сваки пут кад Јеванђеље слушамо, ми добијамо утеху, снагу, надахнуће у овоме свету, у историји. А овај свет и историја уистину подсећају на ону бању Витезду о којој говори данашње Јеванђеље, место где се окупило мноштво болесника, слепих, хромих, сувих, који чекају да се вода заталаса. Овај свет чека да Дух Свети заталаса, својим доласком продре у историју и донесе Будуће Царство.
Свето Јеванђеље јесте та сила, чудо Божије, које се у Цркви и са Црквом поистовећује. Црква је радосна вест, њен Господ Спаситељ Исус Христос глава и ми сви око њега сабрани као Његово тело, тело васкрслога Богочовека. У ове васкрсне, пасхалне дане радости Господње и наше радости, ми задржавамо у себи осећање и радост оног првог васкршњег јутра и поздрављамо се овим зачуђујућим поздравом, који на припада овоме свету: "Христос Васкрсе!" Не би могао свет да каже ово, да се није нешто вансветско, вансеријско десило. То је преображај, победа над смрћу, пропадљивости и трулежности. Победа над сваком болешћу, која може да мучи сваког од нас појединачно и људски род.
Људски род је такав да не може сам себи да дарује живот вечни. Сваки човек који покушава својим снагама да васкрсне себе и да се промени на боље, личи на јунака из романа, на Барона Минхаузена, који је покушавао из живог блата да се извуче, тако што је вукао себе за косу, мислићи да ће себи тако да помогне. У ствари, као што ми сви знамо и осећамо у Цркви, Господ је тај који нас подиже, који нам пружа руку, као мајка детету и као отац сину. Подиже нас и прихвата, али не остављајући нас тако, као што Господ у данашњем Јеванђељу каже овоме узетоме: "Устани, узми постељу своју и ходи". Али исто тако му рече и да више не греши, као што свакоме од нас каже да не грешимо. То и опет ако сагрешимо, опет нас прихвата, као отац из дивне јеванђелске приче о блудноме сину.
"Нема човека", вели овај болесник, "када се узбурка вода и анђео Господњи сиђе, да ме спусти доле, да ми помогне". Дакле, овај свет, људски род, онтологија и антропологија овог света, нема и не може дати опстанак и гаранцију вечнога живота. Ето, толико се ми Јеванђељем радујемо да нам оно даје гаранцију у Литургији Цркве, да ће Господ бити тај који јесте и који долази у будуће. "Маран ата!" или "Дођи, Господе"! узвикујемо сваки пут, у сваком тренутку нашег живота и тиме показујемо да смо ми за Њега, а не за смрт. Јесмо за овај свет, али кад је свет сједињен са Господом.
Ја вам желим ту радост овог човека, кога је Господ подигао и исцелио, да и ми тако будемо заједно са њим исцељени и да овај свет, гледајући ту малу заједницу мученика Господњих, малено стадо Христово, стекне тајну, предокус, слику једне заједнице, захваљујући којој ће, у ствари овај свет бити спасен. Хвала Господу што нам је даровао Цркву његову и Литургију, Евхаристију, у којој са благословеним царством Божијем почнемо и улазимо у њега, и у миру, љубави, пловимо и ходимо ка његовом Другом доласку и његовом есхатолошком Царству.
Нека нас Господ у радости васкрсења увек спасава. Христос Васкрсе!
Извор: Епархија шумадијска
