На трећу недељу после Васкрса у цркви се чита одељак из Јеванђеља по Јовану у коме се говори о томе како је Христос исцелио раслабљенога.
Јеванђелист Јован пише:
"Потом беше празник јудејски, и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања која се на јеврејском зове Витезда, и има пет тремова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А онде беше неки човек који тридесет и осам година беше болестан. Кад Исус виде овога где лежи, и разуме да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли да будеш здрав? Одговори му болесник: Да, Господе, немам човека да ме спусти у бању када се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе пре мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи. И одмах оздрави човек, и узе одар свој и хођаше..."(Јован 5, 1-9).
Тако гласи јеванђелска прича о раслабљеном. И многи чувши ову причи кажу себи: ето, опет неко невероватно чудо које не може имати и нема никакве везе са нашим свакодневним животом, интересима, потребама и захтевима. Но, ослушнимо и удубимо се у оно што Јеванђеље говори и схватићемо да се савремени човек, по правилу, вара у погледу те детиње једноставности Јеванђеља и краткоће јеванђелских прича. Савременом човеку се чини да истина о њему самом и његовом животу мора бити сложена и опширна, зато што је и он сам сложен. Но, непролазна сила Јеванђеља и јесте управо у томе што оно све своди на оно најважније, на оно што је прво и основно - на добро и зло, таму и светлост, човека и Бога, живот и смрт. Ако се, пак, усредсредимо и удубимо у Јеванђеље, али не само умом, већ и свецелим својим бићем, схватићемо да је у Јеванђељу - на крају крајева - реч увек реч о оном најважнијем. Јер свака сложеност живота је увек заснована на једноставности вечних питања: добра и зла, живота и смрти, Бога и човека.
Шта је вечно и непролазно у причи о раслабљеном? У средишту ове приче тако очигледно стоје речи које је раслабљени, болесни човек упутио Христу: "Немам човека". То је заиста вапај онога ко је на својој кожи осетио страшну силу људкога егоизма. Свако за себе. Свако брине само о себи. И сви људи нису ништа друго до мноштво слепих, болесних, сухих и узетих, и сви они чекају да се "узбурка вода", сви они очекују помоћ, саосећање, исцељење, утеху. Али... сваки од њих очекује помоћ само за себе. И када се узбурка вода, сваки се гура напред, заборављајући потпуно на друге.
У јеванђелској перспективи ова бања јесте слика света, слика људског друштва, символ самог устројства људске свести. Наравно, у свету је увек могуће наћи много примера превазилажења егоизма, много примера доброте и самопожртвовања. Но, чак и онда када - споља гледано - човек савлада свој егоизма, он и даље изнутра остаје заробљеник „себе“ и „својега“. Ако не себе, онда своје породице и својих: јер кошуља је телу ближа од капута. Ако, то није породица, онда је то свој народ. Ако, то није свој народ онда је то своја класа, или своја партија. Увек, то "своје", обавезно "своје"! И то "своје" се увек супротставља ''туђем'' које се, логично, увек схвата као непожљно и непријатељско. Кажу да је тако устројен свет и да се ту једноставно ништа не може променити. Зар је могуће, одговарамо, да је то последња, објективна и научна истина о човеку и човечанству? Зар је могуће да је у крајњем исходу све у свету засновано на индивидуалном или колективном егоизму, да све живи егоизмом? Капитализам је, кажу, зло зато што је - егоизам. И зато га треба срушити у име комунизма. Али, ни комунизам ништа друго и не ради осим што пропагира "своје": своју идеологију, свој поглед на свет, своју класу, своју партију, то јест - своје и себе против сваког несвога и другога... Изгледа да нема излаза из тог „порочног круга егоизма“. И људи су се - и сами то не примећујући - навикли на живот у свету потпуно отрованом егоизмом. Крв, мржња, страх и - у најбољем случају - равнодушност. Навика таквог живота нас постепено савладава и ми временом престајемо да осећамо ужас егоизма као ужас... Двадесетих година овога века један младић, готово дечак, извршио је самоубиство и за собом оставио опроштајну поруку у којој је писало: "Нећу да живим у свету у коме свако сваког вара...". Тај младић се, нажалост, угушио у егоизму света, није издржао.
О томе говори јеванђелска прича о раслабљеном. И сви ти болесни, сухи - сви су они болесни првенствено од неизлечивог егоизма који их нагони да завапију: "Немам човека!". Нема човека! А то значи да човек почиње тамо где је побеђен егоизам. То значи да је човек, пре свега, лице окренуто ка другом човеку и очи које са саосећањем и љубављу гледају у очи другог човека. То значи да је човек - љубав према другом, састрадање са другим, помоћ другоме човеку.
Јеванђеље даље говори: тај нови и истински човек јављен нам је у Христу и дошао нам је у Христу. Христос долази усамљеном и напаћеном човеку не као неко туђ, већ као свој, долази да би прихватио страдање човеково као своје страдање, да би прихватио живот човеков као свој живот, да би помогао човеку и да би га исцелио. "Хоћеш ли да будеш здрав?". То није питање онога ко хоће нешто неком да наметне, да некога у нешто убеди или да некога потчини себи. То је питање истинске љубави и, стога, истинскога саосећања. Нажалост и "религиозност", такође, може постати егоизам, може постати занетост самим собом и својим. Но, важно је схватити да таква религиозност - ма колико се она представљала као некакво Хришћанство - није Хришћанство... Јер истинско Хришћанство је свецело у пробоју кроз страшне бедеме егоизма, у „пробоју ка љубави“ коју је - по речима апостола Павла - "Бог излио у наша срца". И то је Његова нова и вечна заповест. То је то о чему говори све наше Јеванћеље, сва наша хришћанска вера...
