Оно што нам доноси Хришћанство, Јеванђеље, Христос, Његов живот међу нама и наш живот у Цркви, јесте радост сусрета са другим човјеком и Христом Спаситељем.
У свим јеванђелским догађајима се ради управо о сусретима, о сретањима личности Бога и личности човјека. Сваки од тих сусрета је спасоносан и преображавајући за људе, али најкарактеристичнији су они у којима Христос исцјељује болесне људе. Таквом једном догађају посвећена је и ова недјеља, трећа по Васкрсењу, коју зовемо НЕДЈЕЉА О РАСЛАБЉЕНОМ.
"Потом бјеше празник јудејски и изиђе Исус у Јерусалим. А у Јерусалиму код Овчијих врата постоји бања, која се јеврејски зове Витезда и има пет тријемова. У њима лежаше велико мноштво болесника, слијепих, хромих, сухих, који чекаху да се вода заталаса. Јер Анђео Господњи повремено силажаше и узбуркаваше воду; и који би први ушао пошто се узбурка вода, оздравио би, ма од какве болести боловао. А ондје бијаше неки човјек који тридесет осам година бијаше болестан. Кад видје Исус овога гдје лежи, и разумје да је већ много година болестан, рече му: Хоћеш ли здрав да будеш? Одговори му болесник: Господе, човјека немам, да ме спусти у бању кад се узбурка вода; а док ја дођем, други сиђе прије мене. Рече му Исус: Устани, узми одар свој и ходи! И одмах оздрави човјек, и узе одар свој и хођаше. (... ) Потом га нађе Исус у храму и рече: Ето постао си здрав, више не гријеши да ти се што горе не догоди" (Јован 5, 1-15).
Ево кључног питања које Господ упућује болном, јадном, немоћном, раслабљеном човјеку: "Хоћеш ли здрав да будеш?" Он као да говори: Ја нећу на силу да те исцијелим, нећу без твоје воље и жеље да ти се намећем за добротвора. Заиста, свако оздрављење (било оно духовно или физичко) јесте плод сусрета и сарадње између Божанске силе, са једне стране и човјекове вјере и жеље за оздрављењем са друге стране. И тек када чује наше: "Да, Господе", (а то ДА је наша вјера, наша нада, наше повјерење у Њега, наша молитва и горућа жеља), тек тада Господ Који нас је и створио, Који је Једини истинити Извор здравља и живота својом исцјељујућом силом и благодаћу доводи наше тијело и душу, све биће наше, у ону првобитну равнотежу и хармонију које су увијек плод Његовог присуства у нашем животу.
Једна од богослужбених пјесама и молитава које у ову Недјељу о раслабљеном пјевамо у Цркви каже: "Душу моју, свакодневним гријесима, срамним дјелима и страховима раслабљену, подигни Божанском силом Твојом као што си подигао раслабљенога." Јако је важно да схватимо и да пред Богом и самима собом признамо да смо сви ми паралисани сопственим гријесима, слабостима и малодушношћу које трају краће или дуже, али нас свеједно чине веома сличнима овом човјеку о коме говори данашње Јеванђеље. И док год су страх од гријеха или преданост гријеху јачи од жеље да га се ослободимо, док год је вјера у Господа и поуздање на Њега замијењено неким јадним поуздањем у сопствене (не)моћи или - још горе - равнодушношћу, дотле ћемо бити паралисани и попут овог јеванђелског болесника неспособни да направимо ма и један корак напријед. Господ Који нас је по Лику своме створио слободнима и Који Једини зна праву цијену и вриједност истинске слободе, већ је учинио све да нас спаси и исцијели, али посљедња ријеч (и то је страшна одговорност човјекова!) остаје на нама. Без нашег "да, Господе", ни сила Крста, ни снага Васкрсења, ни безгранична љубав Његова неће имати прилике да се пројаве у нашим животима.
Други, веома важан моменат у овом Јеванђељу је одговор болесника на питање: "Желиш ли да будеш здрав?" Умјесто конкретног одговора, он каже: "Господе, немам човјека!" А на Господње питање: "Желиш ли да будеш здрав?" - ако желиш, ако вјерујеш, ја сам ту и вјера ће те твоја спасти - он као да одговара: наравно да хоћу, али не могу сам, треба ми неко, треба ми Други, и шта значи само моје хтијење кад "немам човјека?" И ето, то је довољно, то је онај први корак ка изласку из себе и кретању у сусрет другима, Другоме, Њему, Богу Живоме. У овом питању-одговору одузетог човјека крије се клица вјере и воље за исцјељењем, као и свијест о сопственој немоћи. На овај "импулс" вјере, на ову упорност и вољу за оздрављењем (пуних тридесет осам година, стално изнова, он са надом очекује да анђео Божији узбурка воду!), Господ одговара чудом: "Устани, узми одар свој и ходи!" Још једном, као у толико много других јеванђелских примјера исцјељења, (крвоточива жена, двојица слијепаца, Енеја) - Матеј 9, 21-22 ; Матеј 9, 28-30 ; Дела 9, 33-35, Божанска љубав и сила сусреле су човјекову вјеру и истинску жељу, и из тог сусрета произишао је благослов, увијек спасоносан и ослобађајући за човјека.
Прва недјеља по Васкрсењу (Томина Недјеља) велича чудо вјере. Друга (Недјеља Мироносица) прославља неустрашивост љубави према Богу. У овој трећој недјељи Света Црква нас поучава о неопходности наше добре воље и наде, нашег - речено савременијим рјечником - позитивног настројења и афирмативног односа према сопственом животу. Поучава нас и подсјећа да смо бића заједнице, да свако од нас потребује "човјека" да би се кроз тај однос и сам отворио и достигао равнотежу свога бића, јер једино тако можемо бити истински чланови оне заједнице, Цркве, која нас сједињује са Богом и обезбјеђује нам живот вјечни.
Тумачећи ово Свето Јеванђеље Оци Цркве пореде бању Витезду са Црквом Христовом. И као што раслабљени лежаше тридесет осам година узет, тако сви ми који годинама робујемо сопственим страстима и слабостима, као одузети чекамо да се деси чудо. А Господ, дуготрпељиви и многомилостиви, хода од срца до срца и куца (Откр. 3,20), тихо и ненаметљиво постављајући питање: "Хоћеш ли здрав да будеш?" По ријечима оца Јустина Поповића, Он као да каже: "По вољи вашој нека вам буде, воља ваша прерађена вјером у Мене исцијелиће вас; ви сте сами љекари себи (...), јер постајете чудотворци чим душу своју, вољу своју, срце своје подвигом вјере сједините са душом Мојом, вољом Мојом, срцем Мојим."
Христос, дакле, има власти над читавим бићем човјековим. Он је Господ не само душе већ и тијела човјековог и свих његових чула. Он се тијела људског не стиди, Он и за то тијело има вјечни живот, и ништа му тјелесно - осим гријеха - није мрско, страно, туђе. Својим Богочовјечанским тијелом он је осветио и непрестано освећује то људско тијело и васкрснувши из мртвих, саваскрсао је и ту материју од које је наше тијело саздано, дајући и њој (тој материји) вјечну и непролазну вриједност.
Али, у свему овоме Господ тражи наше учешће, нашу сагласност и добру вољу са вјером. Свети Јован Златоусти је говорио да је Бог, када је видио да су сва људска чула, способности, таленти - а много их је у човјеку - отказали, показали се слаби, непоуздани и нестални, дао човјеку једну нову силу, једну нову способност, једно ново чуло, а то је - вјера. Та вјера, која је дар Божији, а која се у нас усељава у оној мјери у којој ми за њу отворимо своје срце, јесте она која у себи носи сву божанску силу, енергију и дејство Божије. На тај начин, том вјером преображени, ми постајемо изабрани сасуди у које се смјешта "Несмјестиви" и у које се излива Његова свемоћна Божанска сила. Зато је Апостол Павле могао рећи да ми "вјером ходимо".
Још једна важна ствар садржана је у посљедњој реченици јеванђелског одломка који смо навели. То је Христова реченица: "Ето, постао си здрав, више не гријеши да ти се што горе не догоди." Овим Господ открива да су наше тјелесне слабости и падови тијесно повезани са оним дубљим, духовним слабостима и падовима тј. са гријехом. Видљивим чудом исцјељења Он показује и доказује невидљиво чудо које је прије тога учинио - чудо отпуштања гријехова.
Са човјековим падом пала је и сва природа, тако да је сасвим у праву био велики средњовјековни љекар и философ Парацелзус када је говорио да "из краљевства природе долазе болести, као што из краљевства духа долазе изљечења." И сама смрт је, по Св. Ап. Павлу, једна трагична "плата за гријех." (Римљанима 6,23) Самим тим, једино Онај Који је Једини Безгрешни, може бити Извор здравља и живота вјечног. А Он је узевши на себе нашу људску природу, својим Васкрсењем и нама отворио пут у вјечност. Ако вјерујемо у Њега са жељом да достигнемо свеобухватно, духовно-тјелесно исцјељење свога бића, моћи ћемо - за разлику од овог јеванђелског болесника - поуздано рећи да ми имамо Човјека, штавише Богочовјека Који посредује за нас и спасава нас у оној мјери у којој ми желимо бити спасени.
Извор: Епархија шумадијска
