У ИМЕ ОЦА И СИНА И ДУХА СВЕТОГА, ТРОЈИЦЕ ЈЕДНОСУШНЕ И НЕРАЗДЈЕЉИВЕ!
Данас, на дан великог, свенародног Светостефанског бокешког црквено-народног сабора у древној Савинској светињи Богородичине Светоуспењске цркве, ми православни архијереји, свештенство, монаси, монахиње, вјерни народ Боке Которске, сабрани Духом Светим, обраћамо се народу и јавности износећи свој став о Предлогу закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. Овај предлог закона, који је 16. маја 2019. године утврдила Влада Црне Горе, а чији предложени текст представља безакоње без преседана, усмјерен је на разарање једине истинске Православне Цркве у Црној Гори.
Намјесто очекиваног Закона о реституцији од комуниста одузете црквене имовине, овај Предлог закона уперен је очигледно искључиво према имовини Митрополије црногорско-приморске и осталих православних епархија на територији данашње Црне Горе, иако се још прије 4 године сама Венецијанска комисија изјаснила да је конфисковање имовине забрањено, а званичан став ове године кроз Мишљење Венецијанске комисије у вези овог спорног Предлога закона је да се право власништва има утврдити у за то предвиђеним поступцима, у складу са Европском конвенцијом и праксом Европског суда за људска права.
У земљи која свим својим дипломатским и легислативним напорима стреми Европској унији, предлаже се закон који крши Европску конвенцију за људска права по више основа. Оно што законски текст предвиђа треба назвати правим именом – конфискација имовине од законитих власника – титулара права, чиме се очигледно крши право на мирно уживање својине.
Народ Боке Которске, познајући своју историју, зна да су у Краљевини СХС, односно Југославији, области Црне Горе са Метохијом ушле у Зетску бановину, укључујући први пут и Боку Которску. Бока Которска је од 1870. до 1931. године имала засебну Бококоторску и Дубровачку епархију којој је заштитник био Свети Сава. Ујединила се у Српску Патријаршију директно и наставила свој живот до спајања са Митрополијом црногорском 1932. године.
Године 1918., а која је кључна за поменути Предлог закона, Бока Которска и њена Српска православна епархија немају везе са Црном Гором. (Иначе, Бока је, од давнина, духовно припадала Зетској и Хумској епископији које је основао Свети Сава још 1219. године.) Формирањем НР Црне Горе, доласком комунистичке власти, Бока Которска је 1945. на скупу одржаном у Херцег Новом, из другог покушаја, „угурана“ у Републику Црну Гору, а први пут у својој историји је ушла, и то без демократске процедуре, у независну Црну Гору 2006. године.
Када је 1848. године Бан Јелачић почео да ствара „Троједину Краљевину“ од Хрватске, Далмације и Славоније, подразумијевајући да Бока припада Далмацији, позвао и Боку у ту заједницу, Петар II Петровић Његош у своме југословенском заносу је на неки начин подржао ту идеју и сугерисао Бокељима да пристану на то.
Тим поводом је сазвана СВЕБОКЕШКА СКУПШТИНА у Прчању 13. јуна 1848. године позната као ПРЧАЊСКА СКУПШТИНА. Представници цијеле Боке, православни и римокатолици, њих око 300, одговорили су Његошу са дужним поштовањем, али су га одбили са аргументацијом из писма које су упутили Хрватско-славонском сабору: „НАЈПЕРВА И НАЈСВЕТИА НАША ДУЖНОСТ ТА Е ЈАВИТИ ПРЕД СВИЕТОМ ДА МИ ДАЛМАТИНЦИ НИЕСМО, НО БОКЕЗИ…“ /КОИ ПРИПАДАМО/…“ ПО ПОЛОЖАЈУ, ПО ИСТОРИИ, ПО ЕЗИКУ, И ПО ПЛЕМЕНУ ВЕЋЕГ БРОЈА СЛАВЕНСКО-СРПСКОЈ НАРОДНОСТИ…“
Давне 1718. године су тадашњи новски Бокељи, стварајући своју самоуправу, у обраћању млетачком Сенату тражили сљедеће:
Да становници Херцег - Новога, који су сви православне вјере, смију и даље да живе са истом вјером и да им, осим тога, буде допуштено да проширују и поправљају православне цркве и манастире који се налазе на поменутој територији, и то без ичије забране.
Да њиховом свијешћу увијек управља владика из Херцеговине, који је њихове вјере и њиховог језика, језика словенског, као што се у прошлости увијек чинило; владику, пак, мора да посвети патријарх такође њихове вјере, а у његовом одсуству три владике исто тако њихове вјере, и да се нико, ни под каквим изговором не умијеша.
Дужд Joannes Cornelio одговорио је дукалом од 14. јула 1718. године: “Да могу слободно, као и до сада, живјети у својој православној вјери и да их нико за то не смије узнемиравати, и да могу поправљати своје цркве и манастире, када то нађу за потребно”, из чега је више него јасно да је Млетачки дужд у потпуности поштовао средњовјековно српско државно и духовно насљеђе.
Дукалом добијена права Топаљске општине – „Комунитади“ огледала су се у званичној употреби језика, званичној употреби ћириличног писма у општинској управи, у независности судства и праву на печат, у слободи исповједања Православне Вјере и у црквеној припадности Светој Пећкој Патријаршији, као и у праву на обнављање и подизање нових православних храмова. Ова права су била основ за очување и унапређење културне истовјетности (идентитета) нашег народа кроз наредне епохе.
Данас и овдје, на трагу својих предака, потврђујемо став Тројичинданског сабора у Подгорици о овом предлогу закона, произносећи опет глас Цркве и народа у вези са намјером Владе Црне Горе да Православну Цркву Српску у Црној Гори и Боки лиши њеног насљеђа.
Однос који Влада Црне Горе буде имала према имовини Православне Цркве Српске у Боки и Црној Гори у наредном периоду опредијелиће одлуке Великог бокешког црквено-народног сабора који је у припреми.
КАКО БРАНИЛИ СВОЈЕ СВЕТИЊЕ И ГРОБОВЕ, ТАКО НАМ БОГ ПОМОГАО!
ПРАВОСЛАВНИ ЕПИСКОПСКИ САВЈЕТ ЦРНЕ ГОРЕ
Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и егзарх Свештеног трона Пећког г. Амфилохије
Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије,
Епископ милешевски Атанасије,
Епископ захумско-херцеговачки Димитрије,
Епископ диоклијски Методије и
Епископ умировљени захумско-херцеговачки Атанасије (Јевтић)
и сво православно свештенство и монаштво Боке Которске.
