После славословља свештеник започиње прозбу говорећи: Умиру Господу се помолимо.
2. Речи Светога Писма: „Не знамо шта ћемо се молити као што треба“ и да не „празнословимо“, уче нас ономе што о молитви треба да знамо, а најпре нам показују начин молитве, односно да треба у миру да се молимо.
3. Зашто нас, дакле, одмах после славословља позива да се помолимо а да се претходно нисмо исповедили нити заблагодарили Богу?Зато што је поменувши реч мир, обухватио њоме и то двоје, што се може схватити ако се пажљиво осмотри. Јер, не може имати мира у себи онај ко није задовољан оним што се са њим у животу збива, већ само онај ко је благодаран ико, по закону блаженога Павла, на свему захваљује; нити може имати мира онај ко нема чисту савест – а не може бити чисте савести без исповести. Према томе, душа онога ко се у миру моли, претходно се већ обрела у стању благодарности и исповести.
4. Осим тога, молитва којом се верници овде моле Богу, показује да они и благодаре и исповедају се. За шта се они, заправо, моле? Да буду помиловани. А то је прозба већ осуђених, који, немајући више никаква оправдања и немајући више никаквих речи у своју одбрану, остављају за последак тај вапај ка Судији, те очекују да буду услишени у томе што ишту – али не по својој праведности, већ по Његовом човекољубљу. На такав начин они признају велику доброту Судијину, али и своју грешност; тако оно прво бива благодарност, а ово друго исповест.
5. Од самог почетка, дакле, свештеник подстиче народ на молитву, иако је за молитву он сам одређен, те тиме бива предводник народа, као његов старешина и посредник. Он их подстиче на то како би његова молитва била успешна и делотворна, као што је рекао апостол Јаков. Прозба праведника је делотворна онда кади сви они у чије име се она упућује, приносе све што је у њиховој моћи: доброту, молитве, правичност, и све за шта знају да је Богу угодно.
6. Која је прва прозба? За вишњи мир и спасење душа наших.
7. Пошто нас је свештеник најпре поучио са каквим расположењем треба да се помолимо, сада нас учи и шта прво треба да заиштемо, а то су вишњи мир и спасење душа. Наиме, и Христос нам је заповедио да иштемо „најпре Царство Божије, и правду Његову“. Свакако да се речи спасење душа односе на то Царство, а да се речи вишњи мир односе на праведност Божију, за коју је апостол Павле рекао: „Мир Божији, који превазилази сваки ум“, а који је Господ, узлазећи ка Оцу, оставио Својим апостолима, рекавши: „Мир вам остављам, мир свој дајем вам“. Но, као што реч праведност тамо не значи само расподелу на подједнаке делове, већ указује на сваку врсту врлине уопште, тако и овде реч мир има некакво опште значење; јер, мир је плод свих врлина заједно, и свеукупне духовне философије. Стога је немогуће стећи савршени мир ако макар и једна врлина недостаје; него је онај ко жели да стекне мир, дужан да до њега доспе кроз све врлине.
8. Најпре, дакле, треба да се подвизавамо стичући мир – онај који је људима доступан – а затим да од Бога иштемо Његов мир, као што чинимо и са сваком другом врлином. Јер, постоји разборитост до које се може доспети подвигом, а постоји и разборитост коју Бог дарује човековој души; то исто важи за љубав, за премудрост и за све остале врлине. Због тога нам свештеник и говори најпре о оном миру који од нас зависи, који ми сами можемо постићи, и позива нас да у том миру упутимо своје молитве Богу. Затим говори о миру који од Бога задобијамо и подстиче нас да се помолимо Богу за њега, говорећи: За вишњи мир… Господу се помолимо. Поменувши мир, он нема на уму само мир према људима, кад никоме ништа не злопамтимо, већ и мир према себи самом – кад нас властито срце ни за шта не оптужује. Велика је корист од мира; боље рећи, свугде нам је ова врлина неопходна. Јер, сасвим је немогуће да узбуркан ум доспе до Бога, и то најпре због саме природе метежа. Наиме, као што мир чини да многи буду једно, тако и метеж чини да један буде многи. Како би се он, дакле, могао сјединити са једним и једноставним Богом? Осим тога, онај ко се моли немајући у себи мир, тај нити се може ваљано молити, нити може уживати било какво добро од своје молитве. Јер, ако каква јарост узнемирава човека, или ако злопамћење изагна мир из његове душе, тада од молитве неће задобити ни опроштај за своја сагрешења, а камоли стећи какву другу благодат. Ако га, опет, савест пече због неких других греха и ако га властито срце оптужује, те се на тај начин узнемирава, он се у потпуности лишава сваке слободе према Богу, сагласно са речима: а када се моли, моли се без слободе, што заправо значи без вере. А ко се моли без вере, тај се моли узалуд и без икакве користи.
9. Због тога нас свештеник позива да се молимо са миром, а пре свега да иштемо вишњи мир.
10. После тога свештеник нас позива да са добротом упутимо прозбе и за остале, и то не само за Цркву, за државу и за поглаваре, или за оне који се налазе у опасности, који су у тешкоћама и у несрећама, већ уопште за све људе васколике васељене.
11. Он каже: За мир свега света. Најпре зато што хришћани знају да је њихов Господ заједнички Господ свих људи и да се о свима стара, као што се стваралац стара о својим створењима. Ако се неко о њима брине, тиме више Богу угађа него да Му приноси жртву.
12. Тако ћемо, по речима блаженога Павла, моћи „да тих и миран живот поживимо у свакој побожности и честитости“.
13. И не молимо се само за она добра која души користе, већ и за неопходна телесна добра:За благорастворење ваздуха, за изобиље плодова земаљских; да бисмо тако увидели да је Бог Узрочник и Давалац свега, и да бисмо се само на Њега обазирали; јер Христос је заповедио да, заједно са свим осталим стварима, од Њега иштемо и свакодневни хлеб.
Свети Никола Кавасила
"Тумачење Литургије"
