Type Here to Get Search Results !

Долгоденствуј, Високопреосвећени Владико, на многа и блага лета!


Данас, 30. децембра, навршава се 29 година од како је Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије устоличен у Цетињском манастиру.


Одлуком Светог архијерејског сабора СПЦ Епископ банатски г. Амфилохије је децембра 1990. године изабран за Митрополита црногорско-приморског са сједиштем на Цетињу.

У Трон славне Зетске и Црногорске митрополије новоизабраног Митрополита црногорско-приморског зетско-брдског и скендеријског Егзарха Свештеног трона Пећког др Амфилохија Радовића увео је Његова светост блаженопочивши Патријарх српски Павле на празник преподобног мученика ђакона Авакума 30. децембра 1990. године.

Поводом 29-годишњице устоличења доносимо бесједу Његове светости Патријарха српског г. Павла изречену приликом увођења Митрополита Амфилохија у  Трон цетињских митрополита, приступну бесједу Високопреосвећеног владике Амфилохија и ријеч академика Матије Бећковића.

* * *

Бесједа Његове светости Патријарха српског г. Павла приликом увођења Митрополита Амфилохија у Трон цетињских митрополита 1990. г.


Ваше Високопреосвештенство, драги у Христу брате Амфилохије!

Помолисмо се ево заједнички Господу да благослови данашњи дан и дело због кога дођосмо, почетак Ваше нове службе.

Према еванђелском учењу, израженом у Св. канонима, са Епархије на коју је изабран и рукоположен епископ може прећи на другу „умољен од многих“, да уз благодат Божју помогне Цркви и вернима духовном уздизању и одржању. Са тим осећањем и сазнањем, Ви сте у молби сабраће архијереја видели вољу Божију и покоравајући се Његовој вољи данас примате древну Митрополију црногорско-приморску. Долазите као пастир у крајеве у којима сте угледали светлост овог света, међу верне са којима сте расли и узрасли. Долазите као свој међу своје, онако исто као што сте дошли у Банатску епархију и били од верних примљени, као свој од својих, јер сви ми, и цео наш народ, било где био, зна и осећа да смо „једно у Христу Исусу“ (Гал. 3, 28).

Цео наш народ зна за славну Епархију црногорско-приморску у којој је рођен Стефан Немања, у којој је Св. Сава засадио епархију на Превлаци и у којој су делала таква духовна светила као што су Св. Василије Острошки и Св. Петар Цетињски, патријарх Арсеније III Црнојевић, митрополит Данило Петровић, патријарх Гаврило Дожић. Годинама ту је делао, на добро Српске Цркве, до својих последњих снага Ваш претходник митрополит Данило Дајковић, коме и овом приликом, у име Српске Цркве, изражавам искрену захвалност. Биће Вам од помоћи његово искуство, а особито ће Вам бити потребна помоћ Св. Василија Острошког и Св. Петра Цетињског. Њихова љубав према Богу и роду, њихово залагње за слободу и народну и духовну, за слогу, мир и јединство, да буде увек пред свима нама као узор како се еванђелски служи, живи и дела. Не штедећи своје снаге, запостављајући и своје здравље, Св. Петар је ишао завађеним и осветом закрвљеним породицама и племенима по дванаест и више пута једној страни, и толико пута другој, да их саветује и моли, а и запрети својим проклетством, да се за своју и општу корист измире и живе као људи Божји и браћа међу собом. Свакако да га је на то побуђивала еванђелска љубав и вера да смо ми људи сарадници Божји, онако како је учио и чинио Св. апостол Павле, и како он поручује и нама и нашем времену: „Јер ми смо Божији сарадници, а ви сте Божија њива, Божија грађевина” (1 Кор. 3, 9).

Наше је, дакле, да пооремо духовну њиву, да сејемо и садимо и заливамо усев, то ми можемо и то је наша дужност. Више од тога што треба, а што превазилази наше снаге, да семе никне и расте и плод донесе, то ће учинити Бог, Господар њиве и винограда на којима смо ми радници. Величина која је Свете учинила великим пред Богом, а што нас данас може учинити таквима, то је служење Богу и ближњима, по речи Господњој: „Ко хоће да буде велики међу вама нека вам буде служитељ, и који хоће међу вама да буде први нека вам буде слуга” (Мт. 20, 26-27). Јер, ни Он, Син Божји, није дошао да Му служе, него да служи и даде живот свој у откуп за многе.

Обраћам се и свима вама верним, браћо и сестре, да имате поверења у своју свету Цркву, да је са љубављу према вама и вашем духовном добру изабрала новог митрополита. Да имате поверења да је он из љубави према својој Цркви и своме роду дошао међу вас и да ће, не штедећи своје снаге, као што је то чинио и у Епархији банатској, чинити све на духовно добро свију вас, а то значи за стварно добро свију људи добре воље, и оних других убеђења и других вера који живе у овим крајевима наше земље. Зато вас молим да га примите са братском и хришћанском љубављу, као што приличи потомцима јуначких и светих предака, који су не само знали изложити у име целог српског народа шта је чојство и јунаштво, него их знали држати и вршити све до сада – увек као људи, никад као нељуди. Имајте у виду да је у очима свега српског народа Црна Гора увек била појам слободе, правде, честитости, чојства и јунаштва, онако како је то надахнуто изразио наш највећи песник, Владика Раде.

Чувајући све те узвишене особине, будимо дорасли своме времену и овим тешким приликама у нашој земљи и целом свету. Доста је било мука и невоља. Било што је било – сада упутити снаге да буде боље, у јединству, слози, покајању и исправљању.

Уводећи Ваше Високопреосвештенство у трон великих и светих претходника, молимо се Господу и желимо Вам да идући њиховим стопама, путем који води у Царство небеско, заједно са повереним Вам верним народом, доспете пред лице Господа Славе и да му са радошћу и благодарношћу можете речи: „Ево, ја и деца коју си ми дао, Господе!” А од Њега да чујете признање због кога вреди и родити се и умрети: „Добро, слуго добри и верни… уђи у радост Господара Свога!”

Амин.

Цетињски манастир, 30. децембар, 1990.

(Гласник, Службени лист СПЦ, Београд, 1. јануар 1991, број 1, стр. 24-25)

 * * *

Бесједа Митрополита Амфилохија са Трона митрополита црногорских

Ваша Светости,
Поштована браћо у служењу Господу,
Архијереји Цркве Православне;
Господине Предсједниче Црне Горе,
Драга браћо и сестре,

Увели сте ме, Ваша Светости, у древни Трон зетских епископа, у једну од најстаријих столица светосавске Цркве Божије Православне. Увели сте ме у Трон цетињских митрополита.
Зетска митрополија је имала своје прво сједиште на Превлаци у Приморју. Мудри, богонадахнути Свети Сава није случајно баш на том мјесту поставио сједиште те епископије. Од тог тренутка, па све до данас, та митрополија је била и остала саборна и сабирна митрополија, која је именом Господњим сједињавала небо и земљу, Бога и људе; сједињавала Исток и Запад: древно хришћанско предање светога града Јерусалима, Цариграда и Свете Горе и хришћанско предање Латинске цркве, преко светиње манастира Светих Архангела на Превлаци.

То њено прво сједиште, од давнина је освештано подвизима дивних духовних потомака Светог Бенедикта Нурсијског, великог просвјетитеља Запада и Истока.

Ова Столица је кроз вјекове зрачила вјером и свједочила наду, проповиједајући љубав и проносећи упаљену и неугасиву свјетиљку небеску. Ова Столица држала је лик Господа нашега Исуса Христа, онај Лик, за који је велики словенски пророк Достојевски рекао, да „нема ничега дивнијег, ничега узвишенијег, ничега савршенијег и поштовања достојнијег, од лика Христа Господа“, додавши: „ако би ми људи доказали да је Он ван истине, ја бих радије остао с Њим, неголи с истином!”

Ону свету Личност, о којој пјева мој богонадахнути претходник Петар II, коме нијесам достојан да одријешим ни ремење на обући његовој:

О преблаги тихи Учитељу
Слатка ли је света бистра вода,
С источника Твога бесмртнога…

Тај свети лик Богочовјека Христа представља темељ овог светог жртвеника, поред којег стојимо и око којег смо се сабрали. Његова света жртва, принијета и свагда приношена „за живот свијета”, била је и остала проповијед и мисија ове епископске столице кроз вјекове.

Овај „олтар прави“ подигнут „на камену крвавом“, на том и таквом непоколебивом темељу утемељен, саграђен је и на светим стубовима, који се неће помјерити вавијек вијека.
Први од тих светих стубова јесте Свети Јован Владимир, зетски краљ мученик. Његова света и мученичка жртва, његово невино заклање за правду и истину, стамени је стуб ове Столице и њеног свједочења кроз историју. Његова мученичка крв се помијешала с крвљу Голготског мученика, поставши свједочанство истинског начина постојања и вјерности до крви истини, а тиме – примјер и стални императив свима онима који су служили истини на овом мјесту и на овим просторима.

Други стуб – ево га овдје поред нас. Од њега управо што сам узео благослов, да бих примио из руку Ваше Светости овај жезал Митрополита црногорско-приморских, постајући тиме, иако недостојан, и његов насљедник.

Тај стуб је Свети Отац наш Петар Цетињски, велики миротворац и чудотворац. Он је ходио неуморно од села до села, од породице до породице, од братства до братства, од племена до племена с часним крстом у рукама, и мирио завађене Црногорце мачем ријечи и снагом проклетства. Он је био и остао велики измиритељ и неустрашиви борац за слободу златну и истинско, непролазно људско достојанство, које је потврђивао својом светошћу, као највишом његовом мјером и дометом.

Заједно с њим, ова Столица стоји још на једном дивном и непоколебивом стубу. И не само она, већ и цијела Црна Гора и Херцеговина, и шире – васцијели српски народ.

То је велики Острошки чудотворац – Свети Василије, који је сузама својим гријао хладне острошке стијене. И стијене се од његових подвига и суза растапале! Прије свих, стијена људских патњи и невоља. Тако он, ево више од триста година, исцјељује у Острошкој греди, тјеши и надахњује читава покољења својим благодатним дејством и присуством. Само је Богу знано, и Мајци Божјој, колико је њих принијело своја бремена пред његов свети ћивот; колико их се неутјешних вратило од њега утјешено, колико болесника исцијељено од душевних и тјелесних бољки; колико безнадежних – окријепљено надом и снагом, да носе свој животни крст и страдање, човјека достојно!

Поред четвртог стуба – Епископа зетског, Светог Евстатија, потоњег Архиепископа пећког, на коме почива ова Столица, постоје и други свети стубови који јој дају чврстину и стаменост. Један од њих је и Свети новомученик острошки Станко. Ово Христу Богу вјерно црногорско чобанче (радије је прихватило да га Турци посијеку, него да се одрекне хришћанске вјере!), милује својим светим рукама, у Острогу сачуваним, сваког Црногорца и свакога поклоника Острошких светиња, показујући да је у чедности, невиности и вјерности добру – човјекова непропадљивост и истинско достојанство!
Постоји још један дивни и велики стуб, поникао у Паштровићима.

То је праведни деспот – Свети Стеван Штиљановић, пун богољубља и предивног човјекољубља. Његово зрачење се нарочито осјетило с оне стране Дунава и Саве: душу своју и житнице своје отворио је да нахрани гладни народ. Мошти му се данас чувају у престоном граду Београду.

Био би немали пропуст, кад не бисмо навели још један стуб – стуб жртвености и смјерности, на коме сви почивамо, из кога се рађамо, који је уткан у нас: то је стуб сестринско-материнске љубави, својствен Црној Гори и њеној нарави, оличен у – за многе непознатој, али Богу веома знаној – преподобној матери Стефаниди (Урчевић). Ова смјерна душа је последњи свети изданак Скадарске земље, из Враке, околине прве зетске престонице.

Преподобна Стефанида, наша савременица (+1945), била је чудесна подвижница љубави и носитељка светог стида. Оног стида, за који један савремени мудрац каже, да је у њему једини спас овога свијета.

Вјековна пак, чуварка и његоватељка тог стида и чедности, духовне љепоте и вјерности непролазној истини и правди Божјој; чуварка и његоватељка духа самопожртвовања, узвишених врлина чојства и јунаштва, у срцу Црне Горе – била је, управо, ова апостолска Цетињска митрополија. Све је то она кроз вјекове чувала и тиме зрачила и тиме хранила Црну Гору, а ако Бог да, она ће тиме и даље да зрачи, докле год буде било свијета и вијека.

Ево, и у ове наше дане, у ово вријеме када је по пјеснику, а моме претходнику, луди вјетар хтио поново да угаси свету лампу, Цетињска митрополија је наставила да буде, иако можда у најтежим условима у својој историји, чуварка и носилац те непролазне свјетлости и светиње. А има се утисак да никада у историји није било потребније то њено зрачење, колико у овим временима помрачености и збуњености. У временима распамећености. У овим временима, када је братска крв обагрила поља и долине Црне Горе, огњишта и свете храмове. Ово је вријеме које захтијева нове миротворце и свјетлоносце, нове истинске свједоке светиње на којој почива свијет, и за којом чезне и стреми сва твар.

Отуда и ја, као нови митрополит црногорско-приморски, немам другог програма сем тога, да по мјери својих слабашних моћи, придржим тај и такав Трон цетињских митрополита, и да заједно са својим сарадницима, и уз помоћ Ваших молитви, наставим то његово свједочење пред Богом и људима.

Оно што је потребно сваком народу и свакој земљи, то је да вјечна свјетлост засија, да се љубав зацари, да истина Божја обасја људске умове и људска срца, да се братске ране зацијеле праштањем и узајамним мирењем. Нарочито је то потребно мојој браћи Црногорцима, јер нигдје се није толико зла испртило, у посљедње вријеме, колико на ове наше просторе. Скоро да нема ни једне светиње у Црној Гори која није била запостављена и оскрнављена, или која није обагрена невино проливеном братском крвљу.

Да почнемо од Ловћенског врха, који је био свјетионик и путоказ покољењима, од тренутка када је Петар II Петровић Његош попео на њега свој гроб, и у храму свога стрица Светог Петра Цетињског објединио светост и мудрост – он је оскрнављен и понижен, и глава му посјечена.

Светиња острошка такође носи на себи трагове незацијељених братских рана из посљедњег братоубилачког рата; мирис још несмирене, братском руком проливене крви.

Очи које нијесу заслијепљене мржњом видјеће на капији древне Морачке лавре, крв невино убијеног младића од 17 година, Мираша – пао је мртав, преко мртвог оца Миљана Меденице, зато што није хтио да пљуне на њега како би му комесар поштедио живот…

Много је јама испуњених мртвом браћом, братском руком побијених, и братских гробова још неопојаних… Много је и притајене мржње, из тог и таквог братоубиства рођене и проливене братске крви – „ране наопаке“, бремените новим омразама, диобама и непочинствима…

Не говорим све ово освете ради, јер „освета је моја“, говори Господ, већ – освећења ради свих нас, мирењем и узајамним праштањем. Освета значи умножење зла, а ја позивам на братско праштање и братско мирење, умножењем добра и братољубља. Призивам на то оне који ме чују и оне који ме не чују, и то ћу чинити до последњег мога даха. Крајње је вријеме да брат пољуби ране брата свога! На то нас упућује свети примјер Светога Петра Цетињског.

Вријеме је да се опоју кости неопојане, да се из јама изваде сви у ратној и поратној распамећености побијени, и да буду сахрањени на човјека достојан начин. Јер, све док мртви не нађу свој мир, неће и не може да буде мира међу живима, њиховим потомцима.

Зато, призивам и молим Господа Измиритеља, да нам свима да снаге да помогнемо мртвима да се у нама измире, како бисмо и ми пружили једни другима братску руку измирења! Учинимо ли то што прије – то боље! Утемељени на оној светој жртвеној и несебичној љубави, коју је својом крвљу посвједочио Свети Јован Владимир, краљ зетски; и на светињи и светости посвједоченом Светим Василијем Острошким и Светим Петром Цетињским; испуњени и освештани чедношћу и невиношћу Новомученика Станка Острошког, као и сестринско-материнским стидом и љубављу Преподобне Стефаниде Врачанске.

Уз то, испуњени чежњом за свјетлошћу и мудрошћу – за којима је чезнуо велики пјесник Петар II Петровић Његош.

Његову свету панагију примио сам данас на своје груди, и на њој лик Христа Господа. У свједочењу тога Лика и вјерности Њему, садржи се смисао и оправдање мога преузимања ове дужности Митрополита у Црној Гори: призван сам Њему да служим, до последњег свога издисаја, и овом честитом и крстоносном народу; да будем у њему свједок истинске вјере, мира, помирења, заједништва у Христу, правди и истини; свједок истинског братства утемељеног у небеском Очинству, као и сви моји претходници.

Дужност ми је да међу својим претходницима, на овом свештеном и апостолском Трону, поменем у овом тренутку не само оне из давне прошлости, већ и оне, који су у новије вријеме својим врлинама и подвизима украсили ову епископску столицу.

Да поменем Митрофана Бана, великог јунака и човјека, и храброг митрополита Гаврила Дожића, потоњег српског патријарха и исповједника вјере православне, великог родољуба.
Да се поклоним пред страдањем Митрополита Јоаникија Липовца, убијеног без суда и пресуде (+1945), коме се ни данас не зна гроба ни мрамора, као и пред мучеништвом више од половине свештенства ове Митрополије, у рату и послије рата, пострадалог.

Да одам пошту честитом митрополиту Арсенију Брадваревићу, он ме је и у Богословију послао, који је 1953/54. године суђен и на правди Бога осуђен на 11 година затвора, да би шест пуних година у њему и одлежао, и да би му потом било забрањено да дође на Цетиње, на своју митрополитску столицу, на којој је вјерно служио Богу и роду, као и сви његови претходници.
На крају да поменем и мога непосредног претходника, митрополита Данила, и његовог замјеника, епископа хвостанског Никанора, који су достојно, први скоро пуних тридесет година, други, као његов помоћник, посљедњих неколико година, придржавали Трон цетињских митрополита.

Одајући захвалност овдје присутном, нашем старом и уваженом Митрополиту, за његово дугогодишње служење, у нимало лака времена, као и владици Никанору – молим их за благослов, да бих и ја био достојан свога звања и признања.

Обраћам се и свима вама, овдје присутнима, за ваше свете молитве и благослов, да ме Господ укријепи у овом светом дјелу.

Мој претходник, велики пјесник, Владика Раде, испуштајући своју душу изговорио је своје посљедње ријечи: „Света Тројице и Мајко Божја, предајем Ти у аманет Црну Гору!“

Пресветој Тројици, Богу нашем, тросунчаној свјетлости Тројединога Бога љубави, и ја предајем у аманет и под окриље свакога Црногорца и свакога нашег саплеменика, у ма којем дијелу српских земаља живио, и сваког човјека на земљи рођенога, са молитвом да свјетлост Свете Тројице обасја сваког човјека који се рађа и на свијет долази; да Љубав вјечна искоријени мржњу из људских срдаца, да се Божији мир у људе усели и зацари у свим свјетовима, у вјекове вјекова. Амин!

Цетињски манастир, 30. децембар, 1990.

* * *

Ријеч академика Матије Бећковића поводом устоличења Митрополита Амфилохија у Tрон цетињских митрополита

ЛИСТ СА ЦРНЕ ГОРЕ

Народ чији је владар био калуђер, држава црквено имање, а главни град манастир – дочекао је да му цркве буду поругане, разорене и затворене, одежда најомраженија одећа, а свештенички чин најпрезреније занимање.

Давно је уочено да се око великих богомоља разгара бој вере и безверја. Светишта су ватришта која око себе спепеле све земаљско, сумњиво и разориво, а облагороде све што је чврсто, небеско и несагориво.

Црна Гора је украшена свецима и светињама, па се у њој, као ретко где, испољило и нескривено богоборство.

Једно од таквих попришта је и манастир Морача у чијем се обасјању родио митрополит Амфилохије Радовић.

Једне не тако давне зиме која би се могла назвати и свеопштом, затекао сам у порти немањићке задужбине у којој бејаше станица милиције – човека који је држао дланове окренуте према манастиру. На питање шта чини, објаснио је да се тако греје. Био је у то време можда једини који је осјећао тај пламен.

Са огња Морачке лавре пала је варница на кућу тежака Ћира Радовића, и није је сагорела, већ у њој разгорела истинску веру.

Оних година када је Ћиро одвео сина да га упише у Богословију није било ужега пута којим се неко запутио, ни тежега бремена да је упртио. Личио је на пут мимо времена и света, па се тад од свега и могло чути „боље да га је на ватру наложио“. Сви су кренули једним смером, а само један супротно од свих.

Причао ми је данашњи црногорски митрополит како је идући с оцем у Београд молио Бога да га у ту школу не приме. Али Ристо је био једно од најбистрије деце и најбољих ђака, па је ускоро захваљивао Богу што је испунио жељу његовом оцу, а не њему. А Ћира Радовића сам слушао кад говори: „Да имам девет синова, па да су ми сви свештеници, био бих најсрећнији!“

Те речи су се у црногорским брдима могле чути само од њега. Савременици, чврсти у својој логици и јасној рачуници, гласно су га прекоревали што је уназадио онаквог момка који би, да је пошао куд и остали, далеко догурао само да није изабрао мантију између толиких униформи.

Већина свештенства у Црној Гори, заједно са својим Митрополитом, пострадала је у Другом светском рату. Неки од оних који су преживели постали су сврзимантије које су на јавним зборовима исповедале нову веру, подсећајући паству како су је лагале и варале, а никад нису веровале.

Ретки који су остали у свом чину нису смели носити мантију, а камоли браду. Један се усудио да носи мушицу браде под доњом усном. Причало се – зато да је може сакрити у уста при сусрету са локалним полицијским кабадахијама.

У једном селу сахрањивали су Бога, у другом закопавали цркву, у трећем магарцу облачили одежде, у четвртом седлали попа, најчешће у цркви спраћали говеда или је претварали у магацин и оставу за алат.

И Радован Зоговић је оставио записано да је током рата брезовом метлом чистио гомилице измета осталог иза безумника пред олтаром и под колом Свете Богородице у манастиру Морачи.
Дешавало се то у народу где је готово свака кућа мала, домаћа црква. У Црној Гори која је многе облике друштвеног и породичног живота преузела из Цркве. О тим аналогијама ваљало би исцрпније говорити на неком другом месту.

Када је рушена Његошева капела, цетињска омладина је демонстрирала око манастира. Једине демонстрације у Црној Гори избиле су против митрополита који се одупирао разуру олтара на Ловћену.

„Шта се чудиш, ни једно од оне ђеце није крштено!“, говорио је покојни Ћиро Радовић.

У то време Ристо је већ био Амфилохије. Глас о њему стизао је из Грчке, са Крита, из Рима, Париза, Атонске Горе… На сахрани оца Јустина епископ са Крита споменуо је да тамошњи православни народ завиди Србима што имају такве молитвенике пред Богом какав је отац Јустин и његови духовни синови Амфилохије и Атанасије.

Мало је ко тада међу Србима знао и да они постоје, а камоли да на Криту верују да се српски народ држи на њиховим молитвама.

Један од тумача Горског вијенца је запазио да се за сва лица у спеву изричито наводи из ког су места и племена осим за оног најмудријег – игумана Стефана, који говори у име више правде и културе представљајући саборност, искуство и учење целе хришћанске васељене.

То је светски човек, једини међу њима који је боравио и славио Божић на најсветијим местима: у Витлејему, у Атонској Гори, у Светом Кијеву.

Један од наследника те мисли и те улоге у духовном животу Црне Горе данас је митрополит Амфилохије, коме је пало у део да по тој запустелој земљи сеје небеску пшеницу.
У Црној Гори у којој је данас мало рећи: „изишао мирис из цвијета и љубав из свијета“, него се слободно може додати да је изашло и срце из срца, и душа из душе, и кућа из куће, и крст из крста, и дрво из дрвета, и дете из детета.

И Црна Гора се уверила… да је мука с Богом ратовати.

Ристо, јунак Христов, лист с Црне Горе, морачки кућић и коренић, данас је у столици Светога Петра у каменом Цетињу да као најраспетија душа покупи у себе све ране и учини да се висина домогне висине, суза сузе, дубина дубине, језик језика, крст крста, целина целине.

30. децембар 1990. Цетиње

Долгоденствуј Владико, на многаја и благаја љета!