Дозволи ми да сањам Свече, да смо сви једно као плаветни океан коме се не види крај као ни почетак.
Допусти ми да раширим твоју свету пештерицу на цијелу Црну Гору, да бих им показао да није она тако мала као што хоће да ме убиједе.
Дозволи ми да им објасним због чега је хрват, брат Ален, католик из Дубровника три дана и три ноћи ходио пјешке из свога града до Тебе!
Сигурно није, да би тамо неким костима, неког тамо Василија Јовановића рекао хвала.
Кости доброчинства не чине, него чиниш ТИ, који мртав бјеше а жив се показа, Ти који океан љубави источи у своме Острошком подвигу.
Ти ми Свече и дозволи да замислим Црну Гору заснулу у Твоме свештеном кивоту, јер те сви држе за свога.
Али тако што те черече да би читав припао само једнима, а не знају да си толико велики, да си одавно прерастао све нације и племена.
Тако бива са сваким оним који Бога прими у себе и тако се обожи, такав у сваком види брата.
Тебе многи не знају, али Те зато сви осјећају.
Па и они који вјерују да си мртав, да од Тебе нема ништа осим костију, знају добро колико си јак, знају да је Твоја снага у нераздељивој љубави према свима и свакоме.
Зато се и боре против Тебе јер одбијаш да будеш само њихов, одбијаш да будеш заточеник само једне државе.
Ти који си благослов за сву васељену…
Дозволи ми да сањам, да је сва Црна Гора постала онај кивот који држи у себи Твоје Свете Мошти, да би била вјечна, јер то говори за себе опијена собом у заносу самољубља, а не зна да вјечност произрасла из мржње јесте вјечност ада и адских мучења.
Која нема везе са Твојом блаженом вјечношћу, гдје сва твар другог љуби више него себе.
Пошаљи нас њима, оваквима заблуђелима, да их научимо тој љубави Божанског обличја, да брат позна брата у сваком човјеку, да љубављу ускиси тијесто душе сваког Србина и Црногорца, да преко Тебе свако тијело прослави Небескога Оца.
Зато ми дозволи да сањам…
Аутор је сабрат манастира Острога
и кандидат богословља
Петроградске Духовне Академије
Извор: Манастир Острог
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
