То што се сада дешава у народу у Црној Гори, то је за мене неко живо чудо. Пробудио се народ! Све што је рађено од 1941. године рађено је у страху, на мржњи, на убиствима и злочинима. Наједанпут, народ се ослободио и то је оно што је најважније у овом тренутку. Овим ријечима Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије у интервјуу за Глас Српске описује дешавања у Црној Гори поводом усвајања спорног Закона о слободи вјероисповијести.
– То је закон који повампирује лењинизам и дух лењинистичко-стаљинистичко-титоистичке револуције. Оно што су лењинисти говорили и радили послије револуције, отимајући имовину и храмове, то практично ради данашња власт у Црној Гори, само што они иду још дубље од онога што су код нас радили комунисти послије Другог свјетског рата. Они су тада национализовали задужбине, имања, али нису храмове. Али данас, у 21. вијеку, повампиривати, у име демократије, европских вриједности, једну такву идеологију, како је ја називам богоубилачку и братоубилачку, то се у овом тренутку дешава само у Црној Гори – каже Високопреосвећени Митрополит Амфилохије.
Интервју преносимо у цијелости:
Синод СПЦ недавно је најавио апелацију Уставном суду Црне Горе поводом спорног закона. Докле се стигло са припремом те апелације?
Та иницијатива је већ припремљена, односно налази се при крају. За претходну иницијативу се испоставило да је поднијета без сагласности Синода и Епископског савјета СПЦ у Црној Гори. Ми смо затражили да се она повуче и надамо се да ће ова наша иницијатива ускоро бити пред Уставним судом.
Црногорски премијер Душко Марковић најавио је да ће Митрополији упутити нови позив за дијалог. Да ли сте добили тај позив?
Добили смо тај позив. Међутим, тај њихов дијалог траје као монолог од 1945. године до данас. Од 2015. године покушавају наводно да успоставе дијалог, али што се тиче СПЦ, то је покушај наметања њиховог схватања. И поводом првог приједлога Закона о вјерским заједницама није било суштинског дијалога, јер један од основних недостатака тог првог и овог новог закона је и то да они лишавају Цркву њеног дугогодишњег имена. Ова Црква се зове Црквом двије хиљаде година, а не вјерском заједницом. Али природно је да се они према Цркви понашају онако како су као кумровечки ђаци научили од својих учитеља.
Да ли комунистичка идеологија доживљава препород на овим просторима?
Та трагедија је свеукупно присутна у земљама бивше Југославије, али посебно у Црној Гори. То је једина новоникла државица гдје се вратио споменик Јосипу Брозу у Подгорици. Чак говоре да ће да врате и назив Титоград.
Да ли је случајно да је највећи удар на СПЦ кренуо отуда гдје се налазе највеће светиње – рука Светог Јована Крститеља и честица Часног крста?
То није случајно, јер Црна Гора је матица наше државности и црквености. Одавде су и Свети Сава и Свети Симеон Мироточиви, а овдје је и први српски храм с почетка 11. вијека. Бог је дао да су одавде и велики светитељи Свети Василије Острошки и Свети Петар Цетињски. Али захваљујући и благодарећи њима и њиховом присуству данас имамо оно што се догађа у Црној Гори. Имамо једно васкрсење народа!
Неки кажу да је Црна Гора одувијек била најатеистичнија држава?
Тачно. Међутим, ово што се сада дешава у народу, то је и мени неко чудо живо. Наједанпут, народ се пробудио ослобођен страха, а буђење народа у Црној Гори допринијело је јединству свеукупног српског народа и Цркве у Републици Српској, Србији и широм свијета.
Ви стално позивате на смиривање тензија, али власт у Црној Гори одговара на сасвим други начин?
Они покушавају да испровоцирају и да васкрсење народа тумаче као политичко. Међутим, ово је заиста пробуђени народ који само брани своје светиње.
Да ли је Мило Ђукановић очекивао овакав одговор на спорни закон?
Није очекивао, сигурно. Они су вјероватно рачунали, кад је све кренуло, да ће то трајати дан или два. Међутим, то је толико дубоко, то је биће народа, а као примјер често наводим моју малу куму Уну. Њу је на литији у Подгорици отац држао на раменима, а она је, тада некрштена, у рукама држала икону. Наишао је полицајац који се насмијао кад је видио дијете, а она се окренула и рекла му: “Шта се смијете? Ово је много озбиљна ствар!” Касније сам је крстио и она је сада моје кумче, али тим ријечима је рекла све. Много је озбиљна ситуација, а бојим се да ови на власти то нису схватили.
На литијама је присутно и по неколико десетина хиљада људи. Може ли власт то тек тако да игнорише?
Признајем, и ја сам изненађен овом пробуђеношћу народа, од дјетета до старца. Нарочито омладина, која није често улазила у цркву. Многи од њих су и некрштени, а сад смо за Богојављење крстили стотину њих на пливању за Часни крст. Дакле, то је изнад свега једно духовно буђење. Нажалост, власт себе поистовјећује са Црном Гором и понаша се тако да онај ко је против њихових одлука, он је против Црне Горе. То је апсурд! Како Митрополија црногорско-приморска може бити против државе коју је створила?!
Да ли је ова борба против спорног закона прерасла у једну врсту борбе за српски национални идентитет?
Апсолутно. Борба за достојанство, идентитет народа, његовог бића, душе, за српски, а ако хоћете и црногорски идентитет. Јер ово данас није црногорство, то је монтенегринство.
Како гледате на стално наметање црногорског идентитета и црногорске државности?
Они сад на основу онога што се догодило за вријеме комунизма, ретроактивно, заборављајући ранијих десет вијекова, граде идентитет Црне Горе. Позивају се на Црну Гору краља Николе која ни по својим границама, ни по свом садржају и менталитету нема никакве везе са овом филџан-авнојевском Црном Гором, рођеном у Титовом Јајцу. Кад сам се срео са господином Ђукановићем, он ми је тада рекао: “Створили смо границе Црне Горе, сад ћемо да стварамо идентитет.” Па како да ствара идентитет државе и народа који се стварао и створио кроз вијекове? Али Ђукановић је таквог менталитета, иако до 1997. године није показивао такве знаке.
Често Вам се приговара што сте га подржали на изборима 1997. године против Момира Булатовића?
Ја сам тада у Рисну држао молебан и позвао сам народ да изађе на изборе и рекао сам: “Гласајте за кога хоћете, само немојте за атеисту”, а он се тада није декларисао као атеиста.
И народ је препознао њега као вјерника у односу на Момира Булатовића?
Јесте и зато се каже да сам га ја “устоличио”, иако апсолутно нисам позвао народ да гласа за њега. Међутим, он је у то вријеме тражио од мене и да га одведем код Патријарха Павла, а нисам могао то да одбијем. Он је као атеиста и неокомуниста дошао овдје у Цетиње да цјелива ћивот Светога Петра, а онда и да ложи бадњак. Међутим, испоставило се да је само водио вјешту политику, да је манипулисао и да је то што је радио чист политички прагматизам. Али, запамтили су му Цетињани да је бадњак наложио наопако.
Да ли овакво понашање Ђукановића води у сукобе? Видјели смо да је недавно претучен младић у Подгорици?
Затворили су и 17 људи, Марка Милачића, мајку Милана Кнежевића, чак и они сами, њихови посланици изјављују да су спремни на грађански рат, до те мјере иду.
Појавиле су се приче да изопштени свештеник Дедеић жели да нову тзв. црногорску православну цркву оснује под окриљем Ватикана. Да ли је то могуће и да ли сте упознати са ставом Папе Фрање поводом овог питања?
Садашњег папу познајем још из Аргентине. Показао се као веома озбиљан и на случају канонизовања Алојзија Степинца, када је основана мјешовита католичко-православна комисија, тако да сам апсолутно увјерен да нема разговора о томе.
Чини се да су подјеле у православљу никад веће и да је ситуација веома лоша. Како Ви гледате на њих и ко Вам је ближи данас – Цариград или Москва?
Нашој Цркви је најближа Црква Божија, света, саборна и апостолска. Бескрајно поштујемо Цариград, тамо смо рођени, а са друге стране по вјери, језику и крви смо блиски Русима. Цариград је дуго распет и у веома тешкој ситуацији, али онаква поставка око украјинске цркве штети и Цариграду и јединству православља.
Одлука васељенског Патријарха Вартоломеја о давању томоса „Украјинској православној цркви„ изазвала је велике подјеле. Иако је Вама и СПЦ дао пуну подршку, ко гарантује да неће промијенити мишљење у вези са Црном Гором, а видимо и да су омекшали његови ставови у вези са Македонском православном црквом?
Што се тиче Црне Горе, сигурно неће промијенити став. Што се тиче цркве у Македонији, ту је већ друга прича. Ја се надам, а то је рекао и васељенски патријарх, да без разговора и договора са СПЦ неће то урадити. Ја се надам у Бога, јер ако то уради, без договора, то би тек било катастрофално и за њега и за православну Цркву у цјелину. И ово са Украјином је било катастрофално за садашњу и будућу улогу Цариградске патријаршије.
Како одговарате на тврдње да заступате своје интересе и желите своју цркву?
Видио сам да су покушали изманипулисати патријарха, Синод и нас овдје, али то су морбидне лажи таблоида и жуте штампе. Идеја о обнови будимљанско-никшићке епархије потекла је одавде, а када сам 2006. предложио да се оснује Епископски савјет, жеља ми је била да имамо веће присуство Цркве Христове и српске овдје у Црној Гори, да ту више није само један митрополит.
Како мислите да ће цијела ова ситуација да се заврши?
Ако они желе да граде државу на безакоњу, то је њихов проблем. Али овај народ не може да трпи тиране. И ако они не схватају да је ово из народа, да је захтјев дубински, они морају да оду с власти. Ми смо спремни за искрен дијалог, а не на овај начин како они то желе. Црква је настала на дијалогу Бога и човјека, природе, неба и земље са човјеком.
Могу ли се покајати и промијенити свој став?
Ја вјерујем у то, али како су кренули, тешко. Без покајања нема спасења и то је сва прича.
Постоји ли јединство у врху СПЦ?
Апсолутно, у то нема никакве сумње! Ми смо људи, нисмо партија и имамо различитих мишљења, али око суштинских питања постоји апсолутно јединствен став. То је и примјер Косова, гдје је СПЦ у својим саопштењима увијек заузимао недвосмислен став, а иста ситуација је и што се тиче Црне Горе.
Да ли је ово у Црној Гори пробни балон, да ли би овакав закон сутра могла предложити власт лажне државе Косово са намјером да отме Пећку патријаршију, Дечане, Грачаницу и остале српске светиње?
То је сигурно. Они су тамо већ припремили један такав закон. Зато је ово дупли гријех црногорске власти, након што су срамно признали тзв. државу Косово, иако су признали да је 85 одсто народа овдје било против те одлуке.
