Начин постојања, који је Христос отеловљавао и на који је позивао људе, није имао елементе-обележјâ религијских захтевâ; Христов начин није водио индивидуалним убеђењима; није подразумевао индивидуалне, награде достојне, врлине; није обавезивао на држање Закона и саображавање са богослужбеним формама. На свим тим пољима Христово учење било је оповргавање и изокретање одредница-претпоставки религије.
Управо објава начина постојања који је Христос отеловио и на који је човек позван, јесте благо-вест [ев-анђеље, гр. εὐ-αγγέλιον, добра вест, прим. прев] Цркве: порука о егзистенцијалној слободи, коју догађај Цркве поставља као свој циљ. Благо-вест Цркве сажима се у проповедању љубави. За Цркву, међутим, љубав није индивидуална врлина, морал опхођења индивидуе – љубав није само узајамно пријатељство, самилост, алтруизам и нежност. Љубав је пре свега одустајање од егоистичних приоритета и негирање саможивости. Љубав је напор да се човек ослободи од потчињености налозима своје индивидуалне природе; да црпи постојање из слободе односа; да постоји волећи и зато што воли. Љубав је остварење начина постојања „по истини“, изображавање Тројичног првообраза [оригинала] истинског постојања и живота.
Све оно што је индивидуално, егоцентрично и самодовољно, за Цркву је начин преживљавања природног физичког бивства и представља грех (егзистенцијални промашај и неуспех) и смрт. Све оно што је самопревазилажење, самоодрицање, добровољно одустајање од ега, љубав и ерос – представља живот и тријумф живота над смрћу. „Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати.“ (1Кор. 13, 8)
У црквеном предању, „трансфузија“ евхаристијског искуства постиже се у условима подвига односа, у условима поверења и љубави, a не преношењем „објективних“ информација са индивидуе на индивидуу. Отуд реч предање у својој црквеној употреби означава ма које искуство које нам се предаје и коме се истовремено и ми предајемо. Нешто слично се догађа у сваком односу где се искуствено знање пружа са љубављу и бива прихваћено са поверењем – као у несебичном односу учитеља и ученика, мајстора и шегрта.
У догађају Евхаристијске вечере, у догађају Цркве, ништа се не објективизује као дефинитивна датост. Онтолошка реалност тела и крви Христових, начин слободе од тварности, не може бити објекат који људска индивидуа поседује и њиме господари. Хлеб и вино црквене Евхаристије не могу никада бити на религијски начин сакрализован магијски фетиш који се нуди за индивидуалну конзумацију у циљу обезбеђивања индивидуалног спасења.
Упркос томе, религизација догађаја Цркве успела је, прогресивно и неопажено, у многим случајевима и историјским периодима, да чак и Евхаристијску вечеру потчини захтевима егоцентричних приоритета. Круцијално достигнуће религизације је схватање заједничареног јела и пића као натприродних објеката самих по себи; схватање које са собом носи задовољење нагонске религијске потребе природне индивидуе да чудо, тајну и ауторитет поседује као објекте.
Хлеб и вино постају тело и крв Христова, не зато што нека натприродна сила интервенише и нарушава границе природе „пресуштаствљујући“ хлеб и вино, него зато што учесници у вечери заједничаре у предуслову њиховог живота (храни и пићу) као понављању кенозе Христове. Узимајући хлеб и вино, учесници у вечери остварују, уз претпоставке њихове људске природе, однос који Син има са Оцем: остварују постојање као љубавно заједничарење а живот као одустајање од сваког захтева самопостојања. И „бивају побеђена ограничења природе“: заједница хлеба и вина је учешће у телу и крви Христовој, у начину постојања који установљује Црква.
Не заједничари се у неком сакрализованом (натприродном) фетишу, него у егзистенцијалном догађају: тварна природа слободна од ограничења тварности. Васцела твар заједничари у слободи славе деце Божије (Рим. 8, 21): заједничари се у прошлом времену (Евхаристијска анамнеза-сећање) и опитној садашњости (љубавни подвиг који установљује Цркву), заједно са есхатолошком будућношћу (надање и чекање безвременог „Царства“).
Прогресивно и неопажено религизација догађаја Цркве је донела и отуђено схватање евхаристијске вечере: замену онтолошке реалности, иконизоване у Евхаристији, индивидуалним психолошким захтевима. Религизована свест (свест подлегла религизацији) Евхаристију схвата, не као остваривање и пројављивање Цркве (црквеног начина постојања, начина заједничарења у животу), него као објективно савршавани (од стране унапред одређеног савршитеља-свештенодејствујућег) свештени ритуал, који сваком од оних који ритуал прате пружа, на индивидуалном плану, могућност причешћа натприродним даром: „огњем“ који сагорева индивидуалне грехе, очишћује индивидуални ум, индивидуалну „душу и срце“, али и тело човека, обезбеђујући загарантовани вечни живот.
Када се главни циљ евхаристијске вечере – причешће хлебом и вином – отуђи и постане настојање индивидуоцентричног обезбеђивања, тада неизбежно и сваки други елеменат Евхаристије неопажено престаје да функционише као полазиште и одскочна даска за односе заједничарења; тада сваки други елеменат Евхаристије опада и постаје добро које се даје за индивидуалну конзумацију – за сопствену чулну, сентименталну и дидактичку употребу.
Извор: Теологија.нет
