Type Here to Get Search Results !

Проф. др Илија Икономиду: Православно гледиште на еколошку кризу


Чини се да велики број необразованих и образованих људи, међу којима и црквени радници и теолози, још нису схватили да еколошка криза има и позитиван и негативан однос према хришћанској вери као таквој. Већина управо споменутих људи готови су да ту кризу припишу технологији, индустрији и политици. Из тог разлога верују да је хришћанска дужност да као грађани доприносе сваком залагању усмереном на избегавање еколошке катастрофе. Од свештеника, теолога и верника очекују да ваљано дејствују у остваривању програма који планирају други, одн. нецрквени ауторитети или верски равнодушни еколошки покрети, све у циљу пружања политичког решења проблема, али без уклањања његових дубљих корена.


Јасно је да они гледају на еколошку кризу као на чисто друштвено-технолошки проблем који спада у онај след ствари где су сврстани сви други социјални проблеми прошлости и садашњице. Превиђају саму чињеницу да овај проблем обухвата читаво питање човеког места на земљи и у васиони; то је холистички и глобални проблем изазван човековом самопроглашеном апсолутном и аутономном доминацијом над земљом.

1.2  Разлике између макроекологије и микроекологије

Премда се еколошка криза фактички и визуелно простире од дубинских залиха подземних вода до озонског омотача изнад нас, морамо разлучивати између микроеколошке феноменологије и њене макроеколошке природе (суштине). Кад су питању први, микроеколошки феномени, кризу можемо лако приписати  технолошком, индустријском и политичком поступању. Али ови визуелни узроци проблема потичу из корења које припада узроцима другачијег поретка; ови апсолутни узроци тичу се људског менталитета, прикривеног иза природних чињеница, а мотивишу технолошку, индустријску и политичку делатност, која подстиче антиеколошко социо-етичко понашање.

Човеково схватање света, човека и њиховог односа представља менталне и психолошке узроке еколошке кризе нашег времена. Ове кључне узроке треба окарактерисати као макроеколошке.

Макроеколошки чинилац, одн. људски менталитет, саставни је део људског бића; то је Богом саздана личност са својим посебним и драгоценим способностима и харизмама које су у њу уткане „по слици Божјој“. Тако, стање духа (менталитет) и понашање људског бића нераздвојиви су.  Стога, кад говоримо о људском менталитету, имамо на уму његово духовно стање. Са ове тачке гледишта јасно је да на функционисање људског ума гледамо као на интелектуалну активност чврсто и неодвојиво повезану с Творцем и Његовом творевином. Строго говорећи, еколошка криза није питање људског односа само према природи, него је и питање односа према њеном Творцу у Његовом науму који је подарио свету при стварању. Ово је макроеколошко гледиште на проблем. Микроеколошки аспект  сачињавају човекове активности док он искоришћава свет, као спорадични ефекти макроеколошког човековог гледишта на исто питање.

1.3  Шта јесте, а шта није макроеколошки проблем

Да бисмо избегли честе неспоразуме по овој теми кад је у питању њен однос на веру, чини ми се да је неопходно изложити њену негативну дефиницију наспрам позитивној.

Тако, с макроеколошког гледишта, у еколошки проблем не спада располагање глобалним отпадима, нити је то уништавање природне лепоте или гласна бука у градовима или престрашивање животињског света. Све ово су симптоми и последице проблема, но не и сâм проблем.

С позитивне тачке гледишта, еколошка криза има везе са

а) трошењем природних добара неопходних за наш биолошки опстанак и за продужетак наше цивилизације;

б) увећањем загађености истих тих природних добара, нпр. воде, ваздуха, мора, озонског омотача и др.;

в) сечом шума, биљака и др.

г) применом неконтролисаних или злоупотребљених чинилаца, као што је радиоактивност;

д) производњом нових и отуда непознатих природним законима хемијских једињења која се не могу подвести под процес природног разлагања;

ђ) нарушавањем музичке хармоније природе и њене естетске лепоте; она, прва, у великој мери доприноси нашој унутарњој уравнотежености, док је она друга, естетска лепота, између осталог, незаменљиви чинилац уметничког надахнућа. У вези са овим желим да изнесем мишљење једног раног хришћанског оца, апологете Атинагоре (2. век), који пише: „Лепота на земљи није сама од себе, него је ниспослана из руке и из ума Божјег“.

Управо наведене катастрофичне симптоме изазива људска делатност. Но, добро је познато да је свака људска активност чврсто повезана с човековом менталном настројеношћу.

Дела слободног човека тичу се апсолутно хришћанске Цркве:  Православна црква прави разлику између слободног чина и слободне воље, јер је св. ап. Павле казао: „Све ми је дозвољено, али све не користи“ (1 Кор 6,12).

1.4  Еколошки ауторитет

Морамо се запитати, ко сноси одговорност за савремени човеков став према природи? На ово питање се може одговорити постављањем других питања, као што су: ко има ауторитет и задатак да подучава човека о његовом односу према природи? Богословље, философија или обе? Једнодушно учење по овом питању било би веома важно за решење претећег проблема. Али, током последња четири столећа такво учење се није појавило. Философија се одвојила од теологије, идући својим сопственим путем и изграђујући неко друго космолошко гледиште - свет без Бога. Такво гледиште је изнедрило данашње технолошко и економско – и истовремено катастрофично – експлоатисање земље.

Верујемо да: а) Цркве сносе пуну одговорност кад се суочавамо са еколошким проблемом са његовог макроеколошког аспекта; овај аспект  у поптуности спада у њихов делокруг рада и мисију; б) примерена активност, по питању микроеколошког аспекта, мора се доводити у везу са макроеколошким холистичким гледиштем (sub specie aeternitatis).

И док нас не занима вечито питање о односу између теологије и философије као одвојених области, ми верујући људи треба да се, пре свега, суочимо са еколошким проблемом не са његовог микроеколошког (в. горе 1.2), него са макроеколошког аспекта. Макроеколошки аспект треба да је чисто теолошки, пошто хришћанска теологија има апсолутно право да  говори са ауторитетом о односу између природе и човека; ово право је столетно, будући да је засновано на божанском Откривењу.

Ми хришћани треба да имамо на уму да наше појимање Бога, Христа, света, човека, спасења и Цркве стоји у корелацији с данашњим еколошким проблемом, како кад је у питању његов настанак, тако и кад је у питању његово решење.

Ако бисмо претпоставили да Свето писмо и Свето предање немају ничег с тим проблемом, онда смо дужни да, по св. Василију Кесаријском, поступамо као да је то  она „тиха“ (sesiopemenon) тема у Библији. Хришћанско гледиште на тај проблем руководило би се следећим начелима:

а) Начелом слободе, према ап. Павлу: „Све ми је слободно, али све не користи; све ми је слободно, али све не изграђује“ (1 Кор 10,23);

б) Начелом одговорности према ближњима, према овом истом апостолу: „Нека нико не тражи што је његово, него сваки оно што је другога“ (1 Кор 10,24),

В) Начелом послушности Богу и ближњима, сходно Божјој заповести. Ово последње начело је веома значајно, према св. Василију Великом Кесаријском: „Отуда, по сваку цену је неопходно да се слуша Бог, према Његовој заповести, или ближњи, услед Његове заповести“ (Moralia 6, BEPES 53,61-62).

Међутим, еколошки проблем не спада у „тихе“ теме Светога писма; управо оно супротно је тачно: оно спада међу важна питања наше вере. Тема човековог природног окружења тиче се нашег односа према Богу,  шрема ближњем и према самом себи. Сва три предуслова могу се сусрести у првим трима главама књиге Постања. Библијски основ екологије протеже се кроз целу Библију све до њене последње књиге – Откривења Јовановог, која се завршава еколошком  катастрофом.

Неподељена Црква је изграђивала своју веру, према Светом писму и Светом предању, на темама: Бог, свет, природа, човек и њихови међусобни односи. Дужност  нас православних је да хришћанима других Цркава и вероисповести преносимо ово освештано Свето предање док трагамо за начином како да служимо човеку. Према овом Предању, разрађеном углавном на васељенским саборима, учење наше вере о Богу, Христу, свету, човеку, првородном греху, спасењу, Цркви, есхатологији представља оне стубове за састављање одговора на еколошки проблем са његовог макроеколошког аспекта, као и за усмеравање и осветљавање нашег доприноса људској заједници.

2.     ЧОВЕК КАО ЕКОЛОШКИ ЧИНИЛАЦ

Нема сумње у то да је искључиви чинилац еколошког проблема човек. Опходећи се погрешно, човек је изазвао еколошку кризу, али погрешно усмерене радње нису перманентна и урођенаприродна тенденција у човеку, него је то изборна активност коју одређује његов ментални склоп: човеково појимање самог себе, света и Бога. Менталност је начин размишљања; човеков „нус“ (ум) је средиште које мотивише деструктивно поступање према природи.

2.1 Човеков ум као Богом саздан

„Нус“ (ум) је Богом саздани орган на добро човеково; он је део његовог састава као бића створеног „по слици Божјој“ (Пост 1,26). Према учењу светих Отаца, једино је Христос „Образ Божји“, док је човек створен „по слици Божјој“, „у слици Божјој“. Човек је одраз слике (Христа) Бога. Божански дар се у православном богословљу кроз векове тумачи смислу да подразумева безбројне менталне, духовне и етичке способности, као што су интелект и дух, слободна воља, домаћинско понашање и учествовање у божанским енергијама итд., што све води „омиосис-у“ (уподобљавању) Богу, богоуподобљавању.

2.2  Човеков ум као интелектуални чинилац

Василије Велики каже да је „нус“ (ум) добар и да у њему имамо слику по Творцу (Писмо  233). Човеков ум је „престо божанског, а престо нашег ума јесте божанство и дух“ (Макарије Египатски,  Духовне проповеди).  Људски ум има природну способност да се креће непрестано (аеикинитос, „свагда крећући се“), или према Творцу или од Њега. Ова прва тенденција људског ума умањена је човековим грехопадом. Упркос томе, постоји, после спасења издејствованим Христом и у Христу, уједначена тенденција између Богом оријентисаног и од Бога одвраћеног људског ума.  Али човек који хоће и моли се тражећи помоћ, прима божанску подршку (Макарије Египатски). Тако, људски ум није препуштен самом себи у свету да руководи својим сопственим радњама.

Све људске активности се решавају или не решавају људским начином мишљења, које је или оријентисано на Бога или није. Хришћанско мишљење је оријентисано на Бога, те хришћани треба да имају другачији ментални склоп; „свет хришћанина је различит“, каже Макарије Египатски, „и његов ум и реч и понашање и поступање различити су“. Људски ум је оријентисан на Бога после спасења задобијеног Христом, одн. после свог очишћења од грехова и просвећења Духом Светим. Путем спасења ум задобија своју изворну објективност, примајући Творчеву благодат и понашајући се сходно Његовој вољи.

3.ЧОВЕКОВО ТРОСТРУКО ОКРУЖЕЊЕ

Свето писмо казује да људски род има троструки однос: према творевини, према самом себи и према Богу. Потребне су све ове врсте односа, и од користи су за човека.

3.1 Састав и интегритет природе

Свети Василије Велики вели да је „најбољи начин за проналазак правог решења изучавање богонадахнутог Писма“ (2. Писмо, Григорију, BEPES 55,14), па тако, полазећи од Библије, можемо уочити три стања природне средине  како су описана у Библији: првобитно безгрешно стање, затим њену негативну измену услед грехопада, и узрок или чинилац те њене измене. Сва три су изражена у књизи Постања. Прво стање је описано у Пост гл. 1 и 2, и код Језекиља 28,13сл; друго у Пост гл. 3, а треће у Пост гл. 2 и 3, као и код Језекиља 28,15сл, и у Откривењу гл. 13сл.

По питању првобитног природног окружења првог човека, видимо да су то нпр. вода, море, реке, биљке, одн. плодови дрвећа, украсна дрвета и др.; затим, животиње и минерали. Све њих је Бог саздао, и Он је погледао и видео да је то окружење било „веома добро“. Ова констатација подразумева категорије поретка и хармоније, што је изражено старогрчком речју „космос“, која значи „украс“. Према св. Григорију Богослову, „Логос Творац довео је све у поредак како би постало космос, такорећи, и неприступачна лепота; и нико не може саздати нешто величанственије или блиставије“ (Oratio 6, Eirenikos, P.G. 35, 740 C). Природни свет, а са њим и земља, има Богом саздани интегритет који људски рад не сме злоупотребити, јер припада апсолутној владавини Божјој.

Човеков природни амбијент је на земљи: „Божанско Писмо јасно нас учи да је рај под овим небом, у којем треба наћи сунчеве изласке, а под којим је земља“ (Теофило Антиохијски,  ad Autolycum B, 24 BEPES 5,37-38).

3.2 Човеково друштвено окружење

У Библији (Пост гл. 1 – 3) је изражена истина да је човек створен као друштвено биће, па је тако разлучен од сваког другог живог бића које није њему једнако („није добро да је човек сам; да му начиним друга према њему“, Пост 2,18). Човек  и жена  су божански почетак људског друштва. Човекова друштвеност  показује да човек зависи од друштва; човек не делује као самац: он све ствара у сарадњи с другима, и сноси заједничку одговорност. Из овог разлога мир и правда су нераздвојиви.

3.3 Божанско окружење

Са макроеколошког гледишта, Божје постојање, присутност и општење с људским родом, и обрнуто, јесте sine qua non амбијенталног услова за човека. Библија истиче ову чињеницу од самог почетка. Дејствовање без Бога или против Њега има за последицу човеков пад и пропаст (Пост гл. 3).

Негативна, деструктивна страна овог односа приказана је у Откривењу гл. 13 и даље.  Ту се види да уништавање природе и човека проистиче из човеког самопроглашеног самообожења, одн. из хуманистичког атеизма или хуманистичког деизма. Ово, опет, карактерише апсолутна превласт политичке економије, као синонимне са атеизмом, која најпре води човека поробљењу и, онда, еколошком уништењу. Отуда, до еколошког уништења долази услед акутне кризе између божанске и политичке економије, у смислу што политичка економија у данашње време надвладава.

4.    ЧОВЕКОВ ОДНОС ПРЕМА ПРИРОДНОЈ СРЕДИНИ

Присуство човека у природној средини било је под извесним условима којих је морао бити свестан: а) Бог је саздао човекову средину, б) божанска воља одржава човека, в) божанска заповест како да се понаша у тој природној средини и, најзад, али не и безначајно, непрекидно препознавање Божје апсолутне владавине светом.

У Библији се наглашава  Богом саздана средина као предуслов за опстанак људског рода исказом: „И насади Господ Бог врт у Едему, на истоку; и онде намести човека кога створи“ (Пост 2,8).

4.1 Божанска воља за одржавање човека

Тиме што је човек створен и постављен у врту Бог је учинио да човеков биолошки опстанак зависи од природне средине: „Ево, дао сам све биље што носи семе по свој земљи, и сва дрвета родна која носе семе; то ће вам бити за храну“ (Пост 1,29). И још: „И запрети Господ Бог човеку говорећи: једи слободно са сваког дрвета у врту“ (Пост 2,16). Тумачећи ове стихове, Макарије Египатски (Homiliae Spirituales, P.G. 34, BEPES 41,151) каже: „Бог је дао човеку сву економију  живота (сва средства за живот) споља, тј. од света. Ова зависност од споља драгоцена је и за душу. „На исти начин и душа, каже он, зависи од Божје благодати“.

4.2 Божански налог да човек обделава природу

Овај налог је јасно изражен у стиху: „И узе Господ Бог човека у намести га у врту Едемском, да га ради и да га чува“ (Пост 2,15). Сасвим је јасно да „да га ради“ означава сваку врсту обрађивања, тј. експлоатисање земље за људске потребе. Међутим, „да га чува“ поставља границу тој експлоатацији и значи рад на очувању и одржавању земље. Овај божански налог представља и заповест да човек руководи природним ресурсима на земљи и да се на њега (човека) ставља пуна одговорност за та природна добра, ресурсе. Човек је проглашен практично за „домаћина“ (руководиоца, пристава, домоуправитеља), али не и за господара или деспота својег околног света. Библија прави овде веома јасну разлику, на коју указује божански благослов човеку: „И Бог их благослови и рече им Бог: Рађајте се и множите се, и напуните земљу, и владајте њоме, и будите господари над рибама морским и птицама небеским и од свега звериња што се миче по земљи“ (Пост 1,28).

4.3 Човеково назидање радом

Човеково знање и рад су међусобно повезани; знање се стиче умом из околног света, одн. Божје творевине. Постоје различите врсте знања, као што су теоријско и практично знање, а пре свега, „богопознање“, знање о Богу Творцу. Тзв. природно богословље представља традиционални стуб православног богословља. Свети Оци стално наглашавају да истраживањем творевине човек може допрети до извесних закључака о њеном Творцу. Човек треба да настоји на овоме, јер, према Псалму 19,1, „небеса казују славу Божју, и дела руку његових гласи свод небески“.

Својим законима, величанственим системима и врхунском хармонијом овај свет подучава човека како да се понаша према твари, према ближњем и према Богу.

Човек ствара користећи материјал овога света и „подражавајући“ законе Богом саздане творевине. Ово „подражавање“ спада у дар његове створености „по слици Божјој“. Радећи, човек „подражава“ свога Творца, као што слика одражава оригинал, казао је патријарх Фотије (8. век). Али склад (хармонија) између људског и божанског делања зависи од склада између човековог и Божјег ума; једино богоразумни људски род ствара уз поштовање према Божјој творевини.

Такође и хармоничност у природном свету учи нас да је мир услов sine qua non његовог постојања, што је заиста корисно за наш живот у друштву.

Према св. Василију, свет има моралну вредност: он је школа морала у свакодневном животу; на пример, трава и цвеће пољско, као кратковечни, подучавају  нас о таштини живота и о пролазности људске  природе, како је то пророк Исаија (40,6) већ давно приметио. Месец својим рађањем, увећањем и умањењем и заласком такође нам пружа упечатљив пример човекове пролазне  природе и судбине, јер, мада, наизглед, ни из чега добија своју пунину (пун месец), исто је тако подложан брзом смањењу и нестанку.

Свет је вежбаоница за човека. Ово светоотачко размишљање о човековом односу према природи представља основицу за темељан духовни подвиг, који карактерише сав живот Православне цркве (пост, уздржање и др.).

4.4 Човеково служење Богу стварањем

Преко своје творевине Бог општи с човеком, учећи га да Он постоји и влада творевином. Али, услед својег посебног начина саздања, једино човек поседује способност да тражи Бога и богослужи, и да својим понашањем, радњама изражава своје поштовање према Творцу. У актима Седмог васељенског сабора (787. г.) читамо изјаву Леонтија од Констанције: „Ја, преко неба и земље, и мора и шума, и камена и храмова и крста, и анђела и људи, и преко читаве творевине, видљиве и невидљиве, изражавам Творцу и Господу послушност и обожавање. Твар сама по себи не изражава послушност Саздатељу, него преко мене (човека) небо објављује славу Божју, преко мене Месец се поклања Богу, преко мене звезде прослављају Њега“ (Mansi 13,48-49).

Преко материјалних елемената коришћених у богопоштовању, према апостолском предању Православне цркве, препознајемо Божју творевину. Ово препознавање води освећењу творевине, слави Бога Творца.

Вековима православно богословље учи да је обожавање света природе идололатрија и да је претерана зависност од ње материјализам у пракси. Светоотачко учење, које почива на ставу ап. Павла да су безбожни „заменили истину Божју лажју, а више поштовали и послужили твари него Творцу, који је благословен у векове. Амин“ (Рим 1,25), критикује злоупотребу творевине и опомиње вернике  да избегавају зависност од увећања материјалних добара. Потчињавати људски живот материјалном исто је што и одбацити Божји налог да човек овладава материјалном творевином, али и да је чува (Пост 1,28).

5.    Првородна еколошка криза као разарање интегритета троструке човекове средине

Човекова драма има везе с човековим прародитељским односом према природи у смислу што је потпуно зависио од ње. Овај првоначални став карактерисао је човекову историју одговарајућим реаговањем природе на свакодневно његово постојање. Човеков однос према Богу своме Творцу пројављиван је и као исправан или неисправан однос према Богом створеној  природи. Екологија је била подручје изражавања човековог односа према Богу, као његово самоодрицање, повезано с послушношћу вољи Божјој.  Човек је овде обмануо и изазвао огроман несклад између себе и света природе. Отуда се „твар покори таштини, не од своје воље, него због воље онога који је покори, са надом да ће се и сама твар ослободити робовања пропадљивости ... Јер знамо да сва твар заједно уздише и тугује до сада“ (Рим 8,20-22).

Свети Оци, као Василије Велики, наглашавају да је пад Адама и Еве плод њихове слободне воље и злоупотребе њиховог самосталног одлучивања: почетак и корен првородног греха било је човеково самоопредељење. Последице тога биле су: а) њихово изгнање из раја и лишавање свих његових благодети, б) порочност и искривљење слике Божје у њему. Човеков ум, воља, емоције и физичка конституција доживели су умањење, и др. Отуда су последице биле антрополошке, социолошке и еколошке.

6.    Троструке последице по човеково спасење

Човеков првородни грех према Богу је имао еколошке последице. С друге стране, човеково спасење Христовим оваплоћења изменило је човеков став према природи. Еколошка криза показује да се човеково спасење мора постизавати у свесној вери, у ваљаном богопоштовању, богослужењу, у хришћанским моралним нормама, али и у исправном поступању према природи. Морамо имати на уму да је природни свет пројава Божје силе и љубави према нама. Сходно томе, морамо се ваљано понашати, уважавајући Богом створено дело док  прослављамо Тројичног Бога.

7.    Црква као еколошка установа

Цркву је основао Бог као установу за свој народ, од почетка човекове стварености.  Човек је одвојен од Бога првородним грехом. Христовим оваплоћењем људски род је спасен, очишћен и ојачан благодаћу примљеном Светим Духом како би извршавао Творчеву вољу.

Црква као божанска установа има за главни задатак човеково спасење. Вером њених чланова, „удова Христових“, њен циљ је да прошири спасење и на природни свет који пати услед човековог грехопада.

Екологија је амбијент у којем се остварује  човеково спасење. Спасење иде другим, обрнутим путем од пута који води од грехопада. Мисија Цркве зарад човековог спасења и човеково делања у окружењу нису идентични, мада су неодвојиви. Еколошки аспекти и понашање верника морају бити у саодносу с њиховом вером у Тројичног Бога, као Творца, Господа и Спаситеља човека и света.

Хришћанско гледиште на екологију јасно је изражено у богословљу, богослужењу и подвижничком животу Православне цркве. Богу се поклањамо као „Саздатељу  всеја твари“, као „Цару твари“, као „Господару твари“ итд. Нарочито у богослужбеним песмама Велике, Страдалне седмице за овај свет се вели да састрадава с Христовим страдањима и да се радује  Његовом Васкрсењу.

7.1 Макроеколошка одговорност

С богословске тачке гледишта, еколошка криза је у неком смислу савремено понављање првородног греха: људски род настоји на квантитативном, а не на квалитетном управљању земљом, и то зарад свог  већег а не и бољег  присуства у свету.

Данас је већина човекових радњи руковођена принципима политичке економије, при чему се занемарију принципи божанске икономије. Последице оваквог начина размишљања и поступања јасно су предвиђене у Откривењу Јовановом као еколошка катастрофа.

7.2 Микроеколошки допринос Цркве

Решење еколошког проблема дотиче се спасења људског рода, обнове људског ума у Христу. Црква као „котва спасења“, као живо Тело Исуса Христа у друштвеној средини, мора помагати савршавању спасења својим учењем и светим  тајнама, богослужењима и етичким понашањем, хришћанском макроекологијом, што је неодвојиво од божанске икономије (домостроја спасења).  Ум, наш ум мора повратити свој чисти став и према природи.  Савремени човек треба да схвати да је он „oikonomos“ (домоуправитељ) творевине како би напустио своје данашње деспотско понашање према њој. Хришћани не доприносе само своме спасењу, него га распростиру и на природу, која пати услед наших греха.

8.    Православна духовност и екологија

Духовност Православне цркве има еколошки значај, јер: а) почива на идеји човековог ослобађања од зависности од материјалних ствари и задовољстава; б) сматра овај живот и свет за вежбалиште ради припремања за вечни живот; в) трага за просвећењем ума и интелектуалним усавршавањем у циљу богоуподобљавања.

Подвижнички живот, који карактерише све мање конзумирање и независност од материјалног, изграђује се у Православној цркви праксом уздржања и поста на свим нивоима (свештенство, монаштво, мирјани). Мислим да је време да све хришћанске Цркве и вероисповести озбиљно испитају древни подвижнички, аскетски дух неподељене Цркве, што би могао бити драгоцен практични допринос разрешењу микроеколошког проблема.

9.    Екологија и екумена

Православна црква гледа на екологију и екумену као на међусобно повезане: обе ове речи на грчком воде заједничко етимолошко порекло: реч „оикос“ (дом). Начелно говорећи, екологија је она наука која обрађује питања која се тичу човекове природне средине, док израз екумена у својој изворној употреби означава земљу насељену људима.

Сматрам да Цркве и вероисповести, које сарађују са Светским саветом цркава, морају преиспитати своје учење и праксу, своје богослужење и своје делатности кад је у питању човеков однос према природном свету с макроеколошке тачке гледишта.  Теме као што су Тројични Бог и екологија, првородни грех и екологија, спасење и екологија и људски ум, екологија и божанска  икономија насупрот политичкој економији, христологија и екологија, подвижнички дух и екологија, богослужење и екологија, екуменизам и екологија -  очекују даља изучавања и могу увелико доринети решењу еколошког проблема.

Из „Тхеологиа“, 
научног часописа Богословског факултета, 
Атина, том 71, св. 4, 
стр. 607-619,

са енглеског превео протођакон Радомир Ракић
Рубрика