Једноставно, вера је овде јача од страха. Тамо где нема вере, наступају страх и паника, овим је речима описао ситуацију у Рашко-призренској епархији Његово преосвештенство владика Теодосије за Радио Светигору. Срби су са Косова научили на недаће и тада се показује њихова вера, а у малом су навикли да им буде добро.
„Ми као свештенство и монаштво храбримо наш народ. Кажемо да нешто што је привремено, није нешто што ће стално бити и што стално траје. Некада се треба мало притајити и притрпети, заклонити док прођу олује, буре, епидемије, болести и пошасти. Треба бити мудар па се склонити са пута свим тим напастима, али не смемо губити веру и наду – оно што нас је све време одржало и што нас као хришћане може одржати у свим овим данима“, казао је владика рашко-призренски Теодосије у недавном видео укључењу за Радио Светигору.
Нарочито је на Косову и Метохији током историје било много ратова, епидемија и тешких догађаја, подсетио је такође, на шта је српски народ навикао на Косову, и када он показује каква је његова вера.
„Било је овде и у ратним сукобима и таквих невоља да су људи спашавајући свој животе, морали да напуштају своје домове. Други су живели под оружаном заштитом војника НАТО/КФОР-а. Ми смо навикли на један посебан режим живота, тако да ово што се сада догодило и ове привремене мере које су уведене, није нешто ново за наш народ на Косову и Метохији, само једна у низу мера где се ми опет вежбамо у ономе колико смо истрајни, колико смо одани овој светој земљи, нашим светињама и колико имамо вере.“
„Као да Господ непрекидно шаље ова искушења и невоље да би проверио нашу веру да ли смо окренути њему и непролазним вредностима, или смо везани за пролазне материјалне ствари – а из тога се рађа страх а неретко и паника“.
Епископ Теодосије је казао да епархија са народом „живи свој живот“, али тренутно у ванредним околностима и слушајући савете здравствених радника.
„Не желимо да ми као хришћани будемо изван неког проблема, у смислу да нас неко окриви да смо ми можда кривац или преносилац болести или заразе, али све то радећи и тако живећи, мислимо на онај живот који нам је Господ обећао.“
„Живимо у нади, не очајавамо. Сходно приликама се понашамо и чекамо боље сутра“, казао је владика.
Кад једном од ових малих учинисте, мени учинисте
Говорећи о томе колико су у ванредној ситуацији услед пандемије погођене средине јужно од Ибра у којима живи преостало малобројно српско становништво, владика каже да је привилегија за Епархију ташко-призренску да „и у маломе можемо бити задовољни и срећни“.
Подсетивши на речи из Светог писма „Кад једном од ових малих учинисте, мени учинисте, кад гладнога нахранисте, нагога оденусте, оног у тамници посетисте“, владика је казао да своје свештенство посебно саветује да поред службе, увек буду окренути према ближњем и да се саосећају.
„Тога данас има много на Косову и Метохији. Не само ми овде, него наша браћа, који су далеко они преко, нас пружају помоћ. То све добро функционише. Срећан сам због свега тога“, казао је.
Истакао је важност рада епархијске хуманитарне организације „Мајка девет Југовића“, у којој се свакодневно храни преко 2000 људи. Потврђујући да су околности рада и ове организације која ради под епархијом сада теже услед рестрикције кретања и окупљања људи, Епископ Теодосије нагласио је да су наишли на разумевање полиције, како би радници на газдинствима и у другим секторима ове организације наставили да достављају храну најугроженијем становништву.
Са друге стране, и Епархија рашко-призренска помаже другим структурама, каже владика, како би се смањили социјални проблеми, а они доставили помоћ и у чему успевају.
„За сада немамо већих проблема. Нема глади. Продавнице су још увек снабдевене, апотеке, можда тренутно ако нечег нема – стигне. Једноставно, народ се некако умирио и стекао сам утисак да у малом је задовољан, да не буде горе и да што пре ово прође.“
Епархија рашко-призренска донела је 19. марта низ упутстава о понашању верника и свештенства у пандемији коронавируса, а једна од њих јесте и та да ученици Призренске богословије тренутно бораве код својх кућа. Настава се ипак обавља интернетом.
„Нисмо заједно али као да смо заједно. Имамо комуникацију. Свакодневну одржавамо најмање три часа по разреду у току дана недозвољавамо да нас ишта спречи на нашем путу и у ономе што нам је дато од Бога, да ширимо реч Божју, да васпитавамо будуће свештенике.”
Призренска богословија и даље живи, каже владика, додајући да су у овој ситуацији нарочито манастири важни. У њима тренутно се не примају гости, али се служе литургије и монаси и монахиње са Косова и из Метохије се, додаје владика, моле за све који су у својим кућама или се лече.
Вера је овде јача од страха
Он је подсетио на обнаваљање манастира посебно оне који су страдали у мартовском насиљу 2004, сведочећи да је вера јача од страха.
„И као што је Господ био само три дана у гробу, тако и ове наше светиње нису дуго биле у гробу. Опет су обновљене. У њима се служи Литургија и некако су засијале Васкршњом светлошћу и некако нам више значе него пре страдања.“
Подсетивиши на то да је он са братством и сестринством и целим народом прошао рат, истакао је да је преданост вољи Божјој за њих на првом месту, а потом:
„Да чинимо све што нам препоручују да као одговорни грађани и озбиљни, сами не допринесемо искушењу. Не смемо ми кушати Господа свога, али не смемо бити ни као они без наде и немају вере. Да само рационално приступамо. Сада не треба инсистирати да физички будемо присутни у цркви. Када је двоје троје сабрано у моје име, казао је Господ, они који се моле, моле се за све. Не треба да ми малаксавамо вером и духом, већ да се молимо.“
Апеловао је на придржавање упутстава које су здравствених власти, као и Свети архијерејски синод прописали.
„Не смемо да будемо сада претерано слободни и да не кажем под знак навода – претерано побожни, да том својом слободом можда не би угрозили друге. Морамо да мислимо на друге. Не смемо да будемо себични – ја морам да будем на Литургији, иначе нема ми спасења”, казао је владика и истовремено подсетио на више периода у историји када су људи били у збеговима, страдањима, ратовима и болестима, па су и даље били у вери и молитви.
Монахиње Девича у изолацији али радост на њиховом лицу
За пет монахиња манастира Девич, у којем се чувају мошти Св. Јоаникија, владика Теодосије каже да сестринство живи непрекидно у изолацији, али да су монахиње срећне, да се моле за све људе а да помоћ стално стиже са свих страна.
„Када сте у дворишту са њима, у цркви, не можете да стекнете утисак да су оне изоловане. На њиховом лицу се види радост, види се осмех, види се да су задовољне. Ја се упитам – а како то кад људи који живе у многобројним градовима, не могу то да доживе? На њиховом лицу се не може види та радост, и онда сетим се да у суштини наша права радост и мир долазе од Господа – изнутра. Није то нешто споља да треба да се посебно догађа да бисмо доживели ту непролазну истинску радост.“
Владика је рекао да је Девич велика светиња пре свега због моштију Св. Јоаникија, које зраче и уливају веру и оптимизам, те „има ли нешто лепше живети на таквом месту“, нагласио је признавши да можда људи то не могу да разумеју.
„Те монахиње заиста имају свега. Кад кажем свега, то је Господ тако уредио јер су се многи, многи људи окренули Девичу, Дечанима, Пећкој Патријаршији, Зочишту, Гориочу, другим манастирима. Има наших двадесетак манастира. И као по неком упутству шаљу све што је њима неопходно, а ти монаси и монахиње се моле за све приложнике (…) Некада нас невоље зближе. Некада разна искушења као ова данас чине да више поглед окрећемо ка Небу и да се више сећамо Бога а то у суштини треба хришћанин да буде. Ту није Црква у опасности. Најмање је у опасности тамо где се страда, где су искушења. У опасности је тамо где је изобиље, грех, где се мање помиње Бог.“
Да чинимо добра дела
За ванредне мере које су зваладале планетом и пандемију коронавируса, владика каже да је то тест Божји који треба да се положи.
„Да из њега изађемо још бољи и чвршћи, а не да нас болест помори, да не сумњамо, или да нешто буде што није добро. Бог је Бог добра и кад пусти на нас искушење и невољу, то је да изађемо још бољи“.
Како је то када се изађе бољи?
„Вера треба да је много јача и молитва усрднија и да изађемо јачи и да се још више окренемо једни другима. Шта је потребно? Потребна је врлина да чинимо добра дела, дела милосрђа, да имамо љубав, да истрајемо у молитви, да бдимо како у црквама, тако у свом дому. Све је то за нас лек. Да чувамо своје срце, свој ум, своје очи“, поручује Његово преосвештенство владика рашко-призренски г. Теодосије гостујући на Радио Светигори.
