Уснио сам јагањце под гором Маслинском,
кротке, у љубави, као духовно братство,
и дурмиторске пашњаке хајдучких трава,
зеленике и бистрике расутих бунара.
Усних и вукове у Јудиним одеждама,
острвљени проповедаше ислеђења.
Јасно, ко на длану, гледао сам
‒ како од истог корена изданке разбраћују.
Дели се и семе на врсте од исте земље,
не по плоду, него по узгоју,
трују се маховине с наших земљаника,
отпадник је човек и с неба и с мора,
зар нисмо храстови листопадних гора
ил' су можда ариши свикли међу нама?
С киме да попричам испод овог брда,
кад под њиме нема видиковца?
Слепилом се боље расветљавају
тескобне јаве и уломци сна.
Сновидим, а срце поскакује као Васански бикови,
над вечерњом звездом сија ореол.
Брат, до брата, стадо јагањаца у Христу,
ноћас, под Острогом парусију смело чека,
и душама својим као фењерима светле,
стојећи на бранику вековних светиња.
* * *
Све до сада објављене садржаје духовне поезије Невене Милосављевић можете да прочитате ОВДЕ
