У суботу, 1. августа, када наша Црква молитвено прославља Преподобну Макрину, Светог Деспота Стефана и Преподобну Евгенију (Лазаревић), на радост свештенства и верника космајског намесништва, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован началствовао је Евхаристијским сабрањем у храму посвећеном Светом Деспоту Стефану, у селу Бабе. Преосвећеном Епископу саслуживали су: архијерејски намесник космајски протојереј-ставрофор Љубиша Смиљковић, архијерејски намесник крагујевачки протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић, парох неменикућски протојереј Новак Илић, парох сопотски протонамесник Горан Лукић, ђакон Филип Јовановић и јерођакони Јован (Прокин) и Василије (Старовлах).
Благословом Његовог Пресвештенства беседу је произнео архијерејски намесник крагујевачки, протојереј-ставрофор мр Рајко Стефановић рекавши да нас је данас сабрао велики јунак, Свети Деспот Стефан Високи, син Светога цара Лазара и царице Милице, да овде, на Светој Литургији, испред овога храма који је њему посвећен прославимо Господа који је прославио и његове свете родитеље и њега самога. Свети Деспот Стефан Лазаревић је управљао Српском државом у њеном најтежем периоду, после велике и страшне косовске битке па све до 1427. године и свог изненадног упокојења у Црквинама, недалеко од Младеновца.
У свести нашега народа и у памћењу наше Цркве, Свети Деспот Стефан Лазаревић остао је упамћен као један од наших највећих војсковођаи витезова, као један од највећих српких средњовековних књижевника и покровитеља најученијих људи тога доба који су долазили у Србију да се склоне од Османлија, а у Светом Деспоту су налазили и утеху и охрабрење и заштиту, као и подршку за свој рад. У једном тренутку када је наша земља била на “издисају”, захваљујући љубави, жртви и подвигу Светог Деспота Стефана, и тој оној јеванђелској љубави, љубави која по речи Христовој спремна да “живот свој положи за ближње”(Јн 15, 13), он је успео да војнички и политички, културно, духовно и економски препороди Српску државу и учини је у то време једним од највећих извозника сребра у Европи.
Овај Велики Светитељ такође је радио и на развоју и неговању уметности и архитектуре. Чувена “Моравска школа” која своја најлепша достигнућа остварује у задужбинама његових светих родитеља у Лазарици, Раваници, Љубостињи, такође доживљава и своје највеће остварење у последњем монументалном средњовековном градитељству у његовој задужбини манастиру Манасији.
Свети Деспот Стефан нам показује и да косовско опредељење подразумева ону најдубљу бригу за овај свет и човека који живи у њему. Али не бригу за уживањем у овоме свету или за обоготворавањем овога света, већ ону истинску, најдубљу бригу, за спасење света и свакога човека који у њему борави. Косовски завет и косовско опредељење утемељено је на Јеванђелским речима “Бог је тако заволео свет да је Сина свог Јединородног дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни” (Јн 3, 16). То косовско опредељење подразумева и наш одговор на ту Божију иницијативу, на ту Божију љубав, на тај Божији позив, и тај одговор ми дајемо онда када добра дела чинимо, када свој живот врлинама испуњавамо. Оно на чему су сви свети Лазаревићи, и на чему су сви свети преци наши темељили своју добродетељ, јесте темељ на коме и ми морамо утемељити наш живот, а тај темељ јесте Света Литургија на којој смо се сви данас сабрали. На таквом темељу је и Свети Деспот Стефан Лазаревић утемељио свој живот, своју жртву, свој подвиг, показујући нам да је “Земаљско за малена царство, а Небеско увек и довека”.
То наравно не значи да земаљско треба да презремо, већ да о земаљском треба да бринемо и да се старамо за његово спасење и да га уводимо у Царство небеско. Нека би дао Свети Деспот Стефан Лазаревић да по речи његовој сву своју наду у Бога положимо, да свој живот врлинама, првенстено добрим делима и љубављу испунимо, да нам, по речи апостола, добро никада не досади чинити, да штит вере узмемо, како би и нас Господ када дође у слави Својој, познао као децу своју и како би се и ми зарадовали у Царству Божијем са светим деспотом Стефаном, са светом монахињом Евгенијом и са свим светим прецима нашим, свагда сада и увек и векове векова. Амин”.
Након Свете Литургије и резања славског колача, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Г. Јован, заблагодарио је Господу који нас је све сабрао у овоме Светоме храму, и додао да се данас радује и Свети деспот Стефан што је овај храм који је васкрсао после више стотина година, храм који је био толико дуго у земљи, поново угледао небо, угледао људе, и што се у њему поново врши Света Литургија. Благодарећи Господу и Светом деспоту Стефану заблагодаримо и овде пристуним људима који су себе уткали у заједницу Цркве Христове и Цркве Божије у Шумадији, поручио је Епископ Јован.
На предлог Епархијског Управног Одбора Епархије шумадисјке у Крагујевцу, Преосвећени Епископ Јован одликовао је орденом Светих Новомученика крагујевачких Госпођу Јасмину Рајковић, начелницу ПУ Крагујевац, Господина Радивоја Дашића, заменика начелника ПУ Крагујевац, као и архијерејског намесника космајског, протојереја-ставрофора Љубишу Смиљковића у знак признања за велику љубав према својој Светој Цркви коју су указали Епархији шумадијској.
Извор: Епархија шумадијска
