У навечерје манастирске славе, дана 27. августа 2020. године, у манастиру Успења Пресвете Богородице у Даљ Планини служена је света Тајна јелеосвећења. Светом Тајном јелеосвећења началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим. Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставрофор Милован Влаовић, други парох даљски, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији, протонамесник Немања Клајић, први парох даљски, јереј др Марко Шукунда и ђакони Војислав Николић и Здравко Бошковић.
На дан манастирске славе, 28. августа 2020. године, када Црква слави Успење Пресвете Богородице, Епископ Херувим началствовао је Литургијским сабрањем.
Његовом Преосвештенству саслуживали су архиманрит Мирон (Вучићевић), настојатељ манастира, протојереј-ставрофор Јован Клајић, парох у пензији и ђакони Војислав Николић и Здравко Бошковић.
Епископ Херувим је по прочитаној заамвоној молитви произнео беседу:
-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни Оци, поштовани господине Станимировићу, господине Колар, драги кумови наше манастирске славе, драги народе, нека је свима радостан данашњи дан. Данашњи Празник велика радост у икономији нашега спасења односно у ономе делу који је Господ одредио човеку да живи кроз дело које је остављено и Онога Који се овлаплотио. Оваплоћен из утробе Пресвете Дјеве Марије Спаситељ се даје свету и свакоме човеку појединачно. Захваљујући томе чудесном Рођењу из утробе Пресвете Богородице постали смо синови Божији. Постали смо синови Божији који можемо имати заједницу са Богом. Да није било Божијега Промисла о спасењу људског рода вероватно би цео свет и целокупно човечанство сасвим другачије изгледало и сасвим другачије било. Али, Божији промисао је увек изнад човечијега разума и сваких човечијих похота, јер Бог размишља о човеку. Бог размишља о човеку и даје му да се кроз љубав и испуњавање јеванђелских он спасе и да има заједницу са самим Творцем. Сабрали смо се данас овде и широм наше Епархије, затим широм православне васељене. Учествовали смо у светој Литургији и сви смо били део једнога Тела и Крви Господа нашега Исуса Христа. То је та пуноћа и то је тај благослов Божији који се управо из утробе Пресвете Дјеве оваплотио целокупној творевини. Дужни смо да сведочимо да смо Христоносци и Богоносци, да носимо тај крст Христов који нам је дат, а дат нам је да га носимо достојно. Наш крст треба да засија светлошћу Васкрсења а ми да ширимо љубав, да ширимо слогу, да ширимо јединство, то је оно што је благословено.
Из разних медија смо могли чути о једном великом пројекту, о пројетку српскога јединства, који се захваљујући свима нама заједно који смо учествовали у свему томе, Цркви и нашим људима који нас руководе, широм Републике Српске и Републике Србије тако исто и са ових наших простора, да будемо народ јединствен, народ саборности и народ јединства. То је оно што треба и што нас треба красити. Храм који ће се градити је храм Божији. Храм у којем ће пребивати наша Богомајка, Пресвета Царица. Пресвета Богородица штити нас благословом Божијим који је изнад свакога благослова и сваке пожуде људске. Заиста је благословено дело које ће се десити и на нама је да ходимо тим путем. Сви наши празници и све оно што учимо кроз свето Јеванђеље, кроз живот Цркве Божије, упућује нас на прави пут.
Можемо увек гледати једни на друге са огреховљеним очима: овај је учинио ово, овај је учинио оно, нисам радостан зато што је онај урадио оно. Све је то мало и мизерно у односу на оно што Бог даје човеку. Када бисмо сагледали себе, када бисмо погледали колико смо грешни, колико је грешан свако од нас онда би могао да види да је све то само осуда и служење сопственој слободној вољи и размишљању.
Уколико желимо да изграђујемо заједницу онакву какву Господ жели и какво нам је оставио сведочанство онда то треба да се изграђује у љубави и међусобном разумевању. Размирице и последице, које свакако морају постојати јер смо живи људи, не требају бити сметња за међусобан однос. Треба увек да влада хармонија јер је то јеванђеље нам оставило. Треба да влада љубав, то је исто Јеванђеље, да влада нада, то је исто Јеванђеље јер осиоци смо тога крста као хришћани. Добили смо то светом тајном крштења, тај благослов Божији. Благослов Божији да можемо да волимо, да можемо да се кајемо, да можемо да праштамо, то је оно на шта нас данашњи дан упућује. Упућује нас у заједницу вечности, упућује нас ка Царству Небеском. Можемо рећи да опроштај човека од својих најмилијих увек има жалостан карактер. Али у овоме догађају у Успењу Пресвете Богородице преливају се и радост и срећа јер је Бог показао своју велику моћ и своју велику силу и показао је да је он заиста Бог, да он мисли о човеку. Бог је показао му је човек на првоме месту и да човек треба управо из тога да сагледа своју стварност. Човек је ту да се непрестано у молитвама и подвизима уподобљава Господу, да преображава себе. Ако себе преобразимо, преображаваћемо и друге око себе, јер ће владати љубав, владаће Јеванђелски концепт живота, какав нам је потребан. Подвижнички концепт живота потребан нам је да смиравамо себе, да смиравамо своју телесност, да би завладала благодат Духа Светога и она благодат коју смо добили Светом Тајном Крштења.
Нека је благословена данашњи дан, Слава у нашем манастиру. Нек овај манастир преображава наш народ на овим просторима, нека он буде место сабрања, место нашега јединства, где нећемо гледати ни ко је ко, ни одакле је ко, него ћемо гледати да смо сви ми Христови људи, да смо сви ми Боголики људи који желимо спасење. Желимо да уђемо у лађу спасења, а управо манастири и Цркве Божије нас руководе у том правцу да будемо народ небески, јер и данашњи празник нас на то упућује. Једино у Цркви сједињени једни са другима можемо осетити благослов Царства Небеског, благослов љубави и благослов јединства. Нека нашим кумовима буде благословено њихово кумовање и да их Господ укрепи здрављем, да их укрепи добрим и благословеним животом а све нас нека сједини у једној љубави, у једној снази, сили и моћи.
Живели, срећни и благословени били, од сада и кроз сву вечност. Амин!
