Питање духовнику:
Како да знам да ли сам за брак или монаштво? Како разликовати Божију вољу од Божијег допуштења? Моја душа се најлепше осећа у манастиру и цркви, а верена сам за човека који не разуме моју духовну потребу за Богом (мало смо се познавали пре саме веридбе). Не желим да се огрешим о њега, добар је човек, али дубоко у себи не осећам потребу да будем мајка, не видим себе у браку ни са њим ни са било којим другим човеком. Радост коју осећам у манастиру или док траје св. Литургија у цркви надмашује све остале радости које сам икада осетила у животу. Молим за духовни савет?
Одговор духовника:
Драга сестро, мислим да питање погрешно постављаш. Питање не треба да буде да ли си ти за брак или за монаштво и шта је воља Божија о теби, него да ли си ти за брак са својим вереником или не. Ако кажеш да себе не видиш у браку са тим човеком, онда ти је одговор јасан као дан. Не треба да се удајеш за тог човека све док се тако осећаш.
Венчање представља свечано полагање завета пред целом Црквом. Пред Богом, пред анђелима и пред људима. Стајући пред олтар и изјављујћи своју слободну и неизнуђену вољу да ступиш у брачни савез са тим човеком повлачи за собом и одговорност за неиспуњавање овог обећања. Кажеш не желиш да се огрешиш о њега јер је добар човек. Веома би се огрешила о њега ако би пристала да станеш пред олтар с њим и обећаш да ћеш му бити жена, а после тога не испуниш то обећање и не будеш му жена свим својим бићем. Ако у теби нема одушевљења за тај брак онда буди сигурна да грешиш ако у такав брак улазиш. Или пронађи у себи то одушевљење или немој ступати у брак. Шта ће рећи твоји родитељи, шта ће рећи пријатељи и познаници не треба да те колеба ни мало. Јер неће твоји родитељи, ни пријатељи ни родбина уместо тебе давати обећања пред Богом и Свом Црквом, него ти сама. Стога нико нема права да се меша у ову твоју одлуку. Сама је мораш донети и сама мораш стајати иза те своје одлуке.
Дакле, немој се бринути сада о томе шта ћеш друго учинити у свом животу, да ли ћеш ићи монашким путем или не. Него пре свега одлучи шта ћеш учинити по питању свог вереника. Ако не видиш себе у браку с њим, онда прекидај целу ту причу. Немој траћити ни своје ни његово време. Он неће себи тражити другу вереницу докле год си ти његова вереница. Стога си дужна да га ослободиш те обавезе што пре. Нека не губи даље време с тобом ако си ти већ сигурна да себе не видиш у браку с њим. То ће га вероватно повредити и може бити и наљутити. Али је то куд и камо мања штета него ли ако пустиш да време пролази или не дај Боже попустиш и пристанеш да склопиш брак а да га при том стварно не заволиш.
Даље немој мислити да ће ти Бог казати да ли да идеш у манастир или да се удајеш. И једно и друго ти је слободно да изабереш ако желиш. Ако се определиш да постанеш монахиња Бог ће се обрадовати твојој одлуци и помагаће ти на том путу који си изабрала. Исто тако ако се одлучиш да ступиш у брак са човеком кога искрено и од свег срца волиш, Бог ће се обрадовати таквој твојој одлуци и помагаће ти на том путу. Бог није насилник и неће ти наметати ни једно ни друго. Бог је стрпљив и чекаће колико год теби буде потребно времена да се одлучиш. Стога ако будеш чекала да ти Бог открије шта Он жели да ти урадиш, начекаћеш се и нећеш дочекати. Бог воли добровољце, оне који му добровољно служе, без принуде.
Ако желиш да будеш монахиња потражи себи игуманију и сестринство коме би желела да се придружиш. Немој очекивати да те нека игуманија прими од прве како се појавиш. Ако би те нека тако и примила, пре него те добро упозна, то би био рђав знак. Игуманија која воли своје сестре и брине о својој монашкој заједници неће олако примити неку коју не познаје. Ако прима све од реда, тешко да ће таква игуманија имати сложно сестринство. Стога ти је боље да такав манастир заобиђеш. Уместо да дођеш с коферима и питаш да те приме као искушеницу, боље затражи да те приме на неколико дана да будеш у манастиру и да нешто помогнеш. Затражи од игуманије да ти одреди неко послушање док си у манастиру и да те третира као једну од сестара. Много ће се лакше решити да те приме на неколико дана него ли за стално. Током боравка имаћеш прилике и ти да се упознаш са животом у том манастиру, а и игуманија и сестре ће имати прилике да тебе упознају. Када то поновиш неколико пута, знаћеш и сама шта осећаш према игуманији и њеним сестрама и вероватно ће оне имати слична осећања према теби. Ако се теби допадне живот код њих, вероватно ћеш се и ти допасти њима. Тада можеш да изађеш са молбом да те приме за стално. Ако ти се после неколико проведених дана у том манастиру не свиђа, потражи неки други.
Ипак немој ни превише одлагати тај моменат. Ако превише времена проведеш у манастиру као гошћа, теже ће ти бити да статус гошће замениш и постанеш искушеница. Буди гошћа онолико колико ти је потребно да се упознаш са свима и да оне тебе упознају, али не дуже од тога. Пре него коначно изнесеш своју молбу да те приме, помоли се Богу да ти укаже да ли је то место и то сестринство за тебе или не. Ако те не приме и након што су имали прилике да те упознају, веруј да је то добро за тебе и иди даље. Ако те приме, схвати то као знак да ти ваља ту бити до краја живота и не размишљај о свим другим манастирима у којима још ниси била.
Када једном уђеш у манастир у који те приме за искушеницу, кажи себи: “Никада нећу отићи из овог манастира по својој вољи. Ако икад буде требало да идем, нека ми нареде да идем, па ћу отићи.” Биће тренутака када ће ти се чинити да ти више нема опстанка у том манастиру. Тада се сети ових речи и сачекај да ти експлицитно нареде да идеш из тог манастира и не иди све док ти то не кажу. Видећеш и сама мало касније да је све то био само привид и да нема никаквог ваљаног разлога да идеш. Ако се пак испостави да је за тебе заиста боље да идеш некуд, Бог има начина како да то уреди, а да то ипак не буде по твојој вољи. Стога се стрпи и сачекај. Много пута кад се тако стрпиш и сачекаш мало, увидиш да су разлози због којих ти се чинило да је даљи боравак у том манастиру немогућ, сасвим смешни и тривијални. У моменту искушења сви ти разлози изгледају врло стварни и оправдани, али кад се мало стрпиш увидиш да су сасвим неоправдани и лажни.
Може бити да ти сада замишљаш да је монашки живот нешто што би ти волела, али се касније увериш да то није оно што твоја душа стварно жели. Може бити да ћеш се заљубити у некога и увидети да ти нема живота без њега. У том случају ћеш наравно изабрати да се удаш за њега и тада вероватно нећеш имати недоумица као сад. Нећеш тада говорити: “не видим себе у браку с њим.”, него ћеш осећати и говорити: “Не могу да замислим живот без њега.”
Шта год да се догоди, имај на уму да ће Бог стрпљиво очекивати да ти сама изабереш и положиш завет било монашки, било брачни. Наравно никад не можеш знати шта ће ти тај избор донети до краја живота те ћеш увек у себи осећати и мало сумње и бојазни да ли је тај избор заиста најбољи за тебе. Да би у таквој ситуацији могла да донесеш одлуку за читав свој живот, не размишљај много о ономе што ти није познато и што ће донети будућност. Размишљај о ономе што се тренутно налази у твојој души. Ако се сада у твојој души налази сумња да можда не треба да ступиш у брак са својим вереником, онда немој сада ступати у брак. Ако у неком будућем тренутку будеш свим срцем уверена да желиш да живиш до краја свог живота у браку с одређеним човеком, онда ступи у брак и даље се не осврћи назад. Ако ти се догоди да после неког времена проведеног у браку упознаш некога ко ти у свему више одговара него ли твој муж, реци себи: “Закаснио је. Да се појавио у мом животу пре него сам се удала, можда бих пошла за њега, али пошто је закаснио, сад о томе не вреди размишљати.” Тако исто поступај и ако се решиш да кренеш монашким путем. Ако у тренутку када будеш полагала монашке завете можеш са сигурношћу рећи да је монашки живот у том манастиру оно што би желела да радиш до краја свог живота, онда прими монашки постриг. Ако се нешто измени у твом животу након тога, ако се појави принц на белом коњу, реци себи: “Закаснио је.” и не осврћи се назад. Бог не тражи од нас да дајемо неке гаранције за своје одлуке за читаву будућност која нам није позната. Он тражи од нас да не дајемо неискрена обећања тј да не обећавамо нешто у шта сами овога тренутка чврсто не верујемо. Дакле кад будеш одлучивала о путу којим ћеш ићи добро испитај своје срце и не обећавај ништа у шта тог тренутка ниси уверена. Шта ће све донети време након тога, није у твојим рукама те се о томе не вреди бринути у напред. Ако своје животне одлуке донесеш са искреним уверењем, Бог ће ти помоћи да сва будућа искушења на том путу успешно савладаш. Ако пак те животне одлуке доносиш неискрено, ризикујеш да сутра не испуниш своја обећања јер те Бог неће на силу терати нешто што ти не желиш.
Нека ти Бог просветли ум да јасно видиш шта је оно што желиш и нека развеје све твоје садашње сумње и колебања.
Извор: Телевизија Храм
