Питање за духовника:
Помаже Бог. Како да исповедим грех који сам учинио у младости за који немам снаге да изговорим на исповести? Мислим да никада нећу имати снаге изговорити те гадости. Мислим да се гадим Богу и Господу Исусу Христу и свим светима због тога.
Одговор духовника:
Буди сигуран да грех који ти је тако тешко да изговориш на исповести, није твој најстрашнији грех. Ако мислиш да се гадиш Богу и светима, то значи да не верујеш Христу који каже да на небу бива велика радост када се један грешник покаје. Не верујеш Хрусту који је рекао: “Нисам дошао да зовем праведнике, него грешнике на покајање.” Није могуће да све ово верујеш и да при том у исто време верујеш да си гадан Богу. Свето Писмо сведочи о томе да Бог воли и радује се грешнику који се каје више него ли 99 праведника којима није потребно покајање. Отуда је вероватно твоје неверовање и сумњичење Бога и светих већи грех него ли тај који не можеш да изговориш. И духовник је човек, као и ти. И духовник је био млад и грешио у младости, и дан данас се каје и опет саплиће и пада. Какво је то зло које си учинио а да духовник већ није чуо за тако нешто? Или мислиш да духовник не живи у овом истом свету у коме и ти живиш те би сада први пут чуо од тебе за неки такав до сада невиђени и нечувени грех? Не варај се. Сасвим је сигурно да се духовник наслушао и горих ствари ако не на исповести а оно на сваком кораку у овом обезбоженом свету, на радију, на телевизији, на улици. Зашто би се онда устезао да тај грех признаш пред духовником. Бог од тебе не тражи нешто што не можеш да би задобио опроштај. Он не тражи да брда помераш, нити да мртве васкрсаваш. Тражи од тебе само да се смириш и искрено признаш свој грех, а гле заузврат ти даје опроштај и наследство у Царству Небеском.
Ђаво те смућује помислима страха и лажног стида како би омео твоје спасење. Он зна да ће ти Бог опростити и да ће чак приредити славље на Небу у част твог покајања. Једини начин да то спречи је да те на неки начин наговори да се не исповедиш. Стога ти преувеличава страхоту греха који си учинио и убеђује те како је то нешто нечувено и толико гадно да ће се десити нешто страшно ако то изговориш пред духовником. У ствари ништа се страшно неће десити. Духовник те неће презирати нити ће се гадити, нити ће се много чудити што си у младости нешто тако учинио. Ако ти је баш много тешко да изговориш, напиши све на папир па пружи духовнику нека прочита. Буди уверен да то што ти сматраш за свој највећи грех није уједно и твој највећи проблем. Грех који човек учини у неком периоду свог живота и потом га дуго времена не понови нема скоро никаквог утицаја на његов духовни живот. Грех који непрекидно понавља, нарочито ако је већ свестан да греши и ако то не чини из неке непажње и брзоплетости него свесно; такав грех ма како изгледао мали по људским мерилима, огроман је у Божијим очима.
Бог не мери грехе онако како их ми људи меримо. Узмимо рецимо грех блуда. Похота је тесно повезана са нашим телом и његовим биолошким функцијама. Када је тело младо, бујно, здраво и снажно онда су и напади похоте јачи, јача су искушења и човек им се теже одупире. Оно што је човек кадар да учини у тајности, у нападу телесне похоте због које готово да изгуби разум, врло је непријатно после исповедити јер грех изгледа скандалозан и страшан. Међутим ако упоредимо тај грех са грехом среброљубља видећемо да је среброљубље куд и камо неприроднији грех од блуда. Док блуд има свој корен у природним телесним покретима, среброљубље нема никакве основе у нашем телу. Онај који се опија и преједа чини грехе који имају своје упориште у природним телесним потребама. Тело пак среброљубца нема никакве потребе за новцем. Не постоји природан нагон за стицање новца. У питању је нешто сасвим неприродно. Ако тако погледаш на ствар јасно је да је среброљубље много страшнији грех од блуда. Па ипак ретко се сусреће човек коме би било много тешко да исповеди среброљубље.
Често бива да среброљубац не примећује код себе среброљубље и зато га не исповеда, али до сада нисам чуо да је неки среброљубац имао проблем да изговори пред духовником да је у неком тренутку учинио грех будући заведен среброљубљем. Из Јеванђеља можемо дознати да је Христос показивао велико стрпљење према свим врстама грешника са којима се сусретао изузев једне. Према свима је био благ и кротак изузев према лицемерима. Према лицемерима је показивао велику строгост. Из тога можемо извући закључак да је лицемерје страшније од свих других врста греха. Ако из страха не исповедаш неки грех сматрајући га за ужасан и страшан, зар те то не чини лицемером? Плашиш се да ће духовник кад чује за твој грех мислити о теби лошије него што сада мисли. Зар онда није лицемерно што пристајеш на то да он о теби сада мисли боље него што заслужујеш? Зар није лицемер онај који се пред људима представља да је бољи него што заиста јесте? То је грех због кога треба да се замислиш забринеш над собом, а не онај грех из младости. То што не исповедаш тај грех личи на овакву ситуацију. Примио си у младости ђавола у свој дом. Можда ти се у оно време учинило да је он добар и да га треба примити. Прошло је неко време и увидео си да није требало да га примиш. И када дођеш на исповест, то је као да Бог пролази покрај твога дома и пита те: “Треба ли ти каква помоћ? Да те не узнемирава ђаво?”, а ти изнутра одговараш: “Не, не, није ђаво код мене свраћао.” Својим ћутањем и неисповедањем ти ђаволу биваш јатак и саучесник у његовим неваљалствима. Уместо да га прикриваш, треба да му кажеш: “Иди од мене сатано, немам ништа с тобом и не желим да имам. Ако сам и имао у младости нешто с тобом, више не желим да те видим.” Није толико страшно што си се некада спетљао с њим, него што га и данас скриваш, што му још увек пружаш уточиште. Имај у виду и следећу ствар.
Покајање је дар Божији. Погрешно је мислити да можеш да се покајеш кад год хоћеш, и да ако то не урадиш сад одмах, није важно, покајаћеш се касније. То је веома опасна замка коју демони користе како би грешника задржали у својој мрежи. Истина је међутим да је помисао на покајање заправо дар Божији. И ако ти Бог више пута нуди тај дар и ти га упорно одбијаш, може се десити да Бог престане да ти га нуди. У том случају наставићеш да живиш без Бога, и сва је прилика да ће се твоји греси умножити. То је пут који води у пропаст и вечну погибао. Стога ако ти је Бог већ дао помисао да се покајеш за раније грехе, постарај се да је примиш с благодарношћу и да је одмах спроведеш у дело. Не чекај и не одлажи исповест јер се можда таква помисао неће поново јавити у твојој глави. Бог није насилник, он нас не спасава на силу и против наше воље. Напротив Он стрпљиво чека да му отворимо врата свог дома. Он нас позива да му следимо и чека да се ми сами добровољно одазовемо на његов позив. Ако га својим упорним одбијањем увериш да не желиш да га примиш у свој дом душе, и да не желиш да идеш за њим, Он ће може бити престати да ти “досађује” и оставиће те да живиш како хоћеш. Немој стога рескирати да ти се тако што догоди, него чим наиђе помисао да се покајеш, одмах прибегавај покајању и исповести. Ако ти је баш много тешко да све то изговориш, напиши па дај духовнику нека прочита, само никако не одлажи исповест. Бог се радује с анђелима и свим светитељима када се грешник искрено исповеди и покаје.
Извор: Телевизија Храм
