Ђакон Павле Љешковић: Пандемија страха

„Шта можемо рећи о Богу? Ништа. Шта можемо рећи Богу? Све.“ Марина Цветајева

Био је то, за будванске прилике, прилично прохладан мартовски дан. Зубато сунце које се пробијало кроз тамне облаке је, ипак успјело да многе од нас превари и наведе да изађемо напоље. Због НКТ мјера паркови и остала мјеста у којима су родитељи могли да изведу своју дјецу су била, углавном, затворена. Ипак, игралиште у ширем центру града, које се налази недалеко од старе основне школе, је још увијек било доступно. И као да се тога дана у очима и родитеља и дјеце који су се окупили на том мјесту, могла очитати захвалност што још увијек у граду постоји простор у којем могу да проведу бар неко вријеме изван својих домова. Са својим млађим сином сам стајао недалеко од игралишта када сам угледао госпођу, која је могла имати неких 80 љета, како се спорим али одлучним кораком приближава игралишту. Њен бистар поглед навео ме је да помислим да је у питању особа са високим образовањем. Изгледало ми је да је у младости по занимању била професор или библиотекар- у сваком случају особа која је значајан дио свог живота провела дружећи се са књигама. У једном тренутку је застала и потом неколико минута провела нетремице гледајући у окупљену дјецу. Питао сам се да ли се, можда, гледајући дјечију игру присјећа свога дјетињства? Ако је мјештанка, да ли баш у том тренутку оживљава сјећање на то како је тај дио града изгледао у њеној младости? Када човјек доспије до јесени или зиме свог живота, управо су сјећања оно што понајвише подмлађује његов ум. Међутим, у једном тренутку госпођа се окренула, извадила из џепа мобилни телефон и позивајући некога, неспретним, старачким прстима притиснула опцију на телефону, захваљујући којој смо и ми који смо се налазили у њеној непосредној близини, могли да чујемо садржај разговора. Убрзо сам са невјерицом схватио да је годпођа управо позвала надлежну службу, како би пријавила родитеље и дјецу због кршења НКТ мјера…

ЕПИДЕМИЈА СТРАХА

Цивилизација у којој живимо је изњедрила човјека који се не моли Богу. Одсуство молитвеног разговора, у којем Богу може да каже све, па и најтананије тајне своје душе је од човјека направило уплашено биће. Човјек је постао биће које се боји. Тај страх се не огледа само у ћутању и игнорисању очигледне неправде и безакоња у друштву. Он се можда, и понајвише пројављује у послушности лажним ауторитетима. При вршењу такве послушности човјек често занемарује вољу и потребе својих ближњих. Штавише, ближњи постаје препрека у човјековом односу према таквом ауторитету, тј. , како је то формулисао егзистенцијалистички философ Сартр- други је пакао. Занемаривање потреба ближњег, које се у гореописаном случају пројавило кроз пријављивање дјеце и родитеља властима,        све чешће се у јавном дискурсу терминолошки ублажава разним еуфемизмима као што су „грађанска одговорност“ и „политичка коректност“. Међутим, овакво схваћене, одговорност и коректност су само маске иза којих се крије биће чија се егзистенција заснива на страху. На тај начин и друштво у којем живимо у великој мјери карактерише страх. Тако долазимо до схватања, према којем је од свих вирусних епидемија много опаснија пандемија страха. Историја нам сведочи да су се све епидемије вируса прије или касније завршиле, док је за разлику од њих, пандемија страха постала дио бића савременог човјека. Да би се од ње исцјелио, човјеку је неопходно покајањем да очисти свој ум и срце, те да их тако преображене припреми за спознају Истине која ослобађа (Јн.8,32). У молитвеном и литургијском сусрету са Христом, човјек коначно постаје од страха ослобођен. „Не бој се, мало стадо, јер би воља Оца вашега да вам даде Царство“(Лк.12,32)- ове јеванђељске ријечи нам свједоче да је Црква, као икона Царства Небеског, тај спасоносни простор у којем сваки страх ишчезава.

РИЈЕЧ, ДВИЈЕ О ОДЛАСЦИМА

Након завршеног телефонског позива, госпођино лице се изненада промијенило, будући да се на њему могло очитати нешто налик на осмијех, који је свједочио о њеном задовољству због добро извршеног задатка. Затим се старица окренула и отишла истим оним спорим корацима којима је и дошла на игралиште. А ја сам пожелио да заједно са њом коначно оде и вишедеценијска пандемија страха, која је у душама многих људи направила пустош, која се oгледа у одсуству Добра, Љубави и Слободе.

Извор: Митрополија црногорско-приморска