Часни крст најсветији знак и символ, наше вере. И отуда, све Свете тајне свршавају се призивом Светог Духа, али се оне печате крсним знаком, односно печате се животворним крстом. Но, благодат и сила часног крста није у његовом облику, него у томе, што је крст Христов средство којим је Господ Спаситељ наш, спасао род људски, ту је сила Крста.
Данас прослављамо празник Крстовдан. То је у ствари празник проналажења часног крста, његовог уздизања, што је и на синоћњем бденију када смо износили крст, била символика управо тог уздизања. Крстовдан је празник када се слави још један догађај, повратак часног крста из Персије у Јерусалим. Верујем да знате, да је часни крст пронашла мајка светог цара Константина Великог, царица Јелена. Повратак крста Христовог у Јерусалим јесте, када је један цар персијски (Хозроје) узео крст и однео у Персију (614. год.) и цар Ираклије после 15 година проведених у Персији вратио је крст у Јерусалим (628. год.).
Ако говоримо о символу крста, видећемо да је све у знаку крста, а да се крст не може из вертикале добро сагледати. Крст ако хоћемо да сагледамо, морамо да клекнемо пред њим. А то значи, морамо да се смиримо. И када је цар пренео, вратио, крст у Јерусалим, био је одевен у царске одоре, у царску круну и порфиру, али није могао да га понесе, учинио му се много тежак, покушавао је, упирао се, давао све своје снаге и није га могао ставити на раме и да га узнесе на Голготу, односно у Јерусалим. Притом, надлежни епископ приђе му и каже: Царе, ни Онај који је разапет на крсту није разапет у порфири, него ако хоћеш да узнесеш крст, скини то царско обележје па се смири пред крстом и тако ћеш га узнети, и тако је и било, браћо и сестре.
Диван пример како треба пред крстом да стојимо, диван пример како треба крст да схватимо. Ми обично када помислимо на крст, схватамо да је крст једино символ страдања, вероватно због тога што знамо да је на њему страдао наш Спаситељ Господ Исус Христос. Но, у овом свету заиста крст јесте страдање, али у ствари, он није једино символ страдања. За нас хришћане крст је победа, крст је сила, слава, крст је васкрсење. А у васкрсење не можемо да идемо без страдања, без искушења, без ношења крста свога. Када ми носимо свој животни крст у смирењу, онда се управо тај часни крст Христов дотакне нашег крста, па нам даје силу, даје нам снагу да изнесемо часно, поштено и достојанствено крст свој на Голготу, да би преко Голготе и ми ушли у Васкрсење Христово, али и у наше васкрсење.
Зато је часни крст најсветији знак и символ, наше вере. И отуда, све Свете тајне свршавају се призивом Светог Духа, али се оне печате крсним знаком, односно печате се животворним крстом. Зато благодат и сила часног крста није у његовом облику, него у томе, што је крст Христов средство којим је Господ Спаситељ наш, спасао род људски, ту је сила Крста.
До страдања Христовог, крст је био символ мучења и страдања, на њему су само разапињани највећи злочинци, а нажалост, род људски узвратио је на љубав Христову, када Га је прозвао да је највећи злочинац. А Он грехе наше узе на себе и узнесе на крст. Крст је жртвеник на који је Христос принео самог себе за цео свет. Отуда сво смирење, мука, бол, смрт, што је преузео Христос на себе, управо се врхуне у крсту. Целокупно дело Христово, сво Његово човекољубље, сажима се у крсту. Зашто? Зато што је Он на крсту победио смрт. Зато и певамо, смрћу смрт уништи, тиме је у ствари, нашу смрт Господ Христос учинио својом, а својим Васкрсењем нам је подарио живот и нераспадљивост.
Преко крста нас је спријатељио са Богом Оцем и подарио нам опроштај грехова. Зато када целивамо крст имајмо ово на уму, на крсту је на најубедљивији начин показао да нас воли, безграничном љубављу, чак и у часу када га ми распињемо својим неделима. Кроз крст нас је привео и ујединио у једно тело, нас, ту своју расејану децу, који смо се расејали по свету, срушио непробојни зид који нас је делио и саздао у себи новога човека, како то лепо каже апостол Павле. Још је крстом Господ Исус Христос очистио и осветио небо и земљу и ваздух, будући да је распет испод неба, подигнут у ваздух, а Његова пресвета крв се пролила по земљи. На крсту је принео општу жртву за целу земљу и опште очишћење за целокупну људску природу, кажу Свети оци.
На крсту је показао да овај свет није последња реалност, него само пут према последњој стварности, а пут на небо се иде преко крста Голготе и васкрсења, ми у ствари узлазимо у Царство небеско, у царство Бога Оца, Сина и Духа Светога. Све ово бива уколико се у овом свету боримо против нашег егоизма, против наше злобе и пакости, против наше гордости. Гордост нам не да, да у смирењу приђемо крсту. Да је Господ имао у себи гордости, зар би Он дао себе за нас. Не, Он је гордост заменио љубављу, Он је гордост заменио смирењем и зато нас Господ ничим није тако загрлио, до управо страдалном љубављу, крстоваскрсне љубави. На крсту Господ је открио себе као јединог доброчиниоца и Спаситеља, Избавитеља и Животодавца целог универзума, целог света и космоса.
Крстом је осујетио ђавола, осујетио је његове методе и заблуде, моћ и власт, коју је ђаво имао над људима, како то дивно каже преподобни Јустин Ћелијски. Зато је крст тајна љубави Божије, не тајна мучења, него тајна жртвене и самопрегорне љубави. Љубав је увек жртва, али радосна жртва. То је оно што разликује бол, од туге овоземаљске.
Вера није насиље, вера није механизам, она није држање људи у неком грчу, како су то често приписивали нама хришћанима, у неком страху, претњама или чак и у обећањима. Вера је слободни принос, дар срца, љубави Богу и човека ослобађајућем га чини. То је тајна крста и у исто време тајна љубави Божије. Крст је тајна која је саздала Цркву.
Али је крст у исто време и суд, зато је Господ рекао са крста, сад је суд овоме свету. Крст је то мерило наше, где смо, шта смо, какви смо, како живимо. И зато, нека би нас Часни Крст оснажио, орасположио, укрепио, а он нам управо то чини, ако ми загрлимо крст, као што је Господ преко крста загрлио нас. Наш народ, је од Цркве научио и створио крстоваскрсни етос. Тај етос помогао је српском народу да преброди и петвековно ропство, помоћи ће нам да пребродимо и ова искушења и невоље које нас сналазе. Да победимо и ово што се догађа и збива са најсветијом српском земљом, Косовом. Помоћи ће нам да победимо себе, али неће нам помоћи ако претходно не испразнимо из себе, ако не испразнимо то наше људско надимање, ту нашу злобу, где појединац мисли да је све и всја.
Док се не испразни наш егоизам, наша себичност, наша самовоља, неће се уселити крстоваскрсна љубав. Зато данас, поклонимо се часном крсту и замолимо Господа, као што нас је преко крста ујединио, сјединио, да нам да опроштај грехова и да нам помогне да носимо свој животни крст.
Епископ шумадијски Јован
