У име владика, за трпезом љубави, након сахране Митрополита Амфилохија, Митрополита и учитеља, бесједио је Владика диселдорфски и све Њемачке Григорије.
Бесједу Владике Григорија преносимо у цјелости:
Данас смо чули много лијепих ријечи. Данас смо чули оних ријечи које су описивале његову личност, и зато ћу покушати само из једног угла који данас није изражен данас, а сасвим је природно јер је то све немогуће изразити, како је лијепо рекао Владика Јоаникије, изражаваће се деценијама и стољећима.
Прије 35 година, као осамнаестогодишњак, пожелио сам да ми Духовник буде Амфилохије, а то је ваљда сваки младић који је постојао на тлу Српске Православне Цркве желио. Када сам дошао код Амфилохија, он ми је рекао: ”Хајде ти код Атанасија, биће ти боље”, и ја сам помислио: ”Куд сад ово, како немам среће”, а онда ме је Атанасије читав живот упућивао код Амфилохија. И немогуће је да будеш код Атанасија, а да не будеш код Амфилохија и обрнуто, јер то пријатељство је задивљујуће, вјерност у том пријатељству.
Онда сам ишао у Богословију са Јованом, синовцем Амфилохијевим, и тада сам упознао његову браћу и његову дину мајку Јованку, Јоку, и пуно, пуно лијепе хране појео у њиховом дому, а од Павића, као од Амфилохија и Атанасија, учио сам колико сам могао о животу.
Овом приликом, прочитаћу нешто што сам негдје друго писао, а мислим да ће сваки архијереј пронаћи себе, о нашем односу, о Амфилохију као учитељу:
На Богословском факултету у Београду, он је био онај учитељ који несебично открива свијет теологије, тумачећи нам аутентично, не само учење о Богу, већ и сам живот и све оно од чега је живот сачињен. Својом појавом, изузетно широким образовањем, нарочитом животном енергијом, непоколебљивом и живом вјером у Христа Бога, а понајвише својим безграничним човјекољубљем, од првих дана се уз свог најбољег пријатеља Атанасија, наметнуо као наш учитељ и путеводитељ. Онај коме се безусловно вјерује. Онај за којим се иде, и то се иде без задршке. Куд он иде, ми идемо за њим пуним повјерењем. Али оно што је најчудесније, најдивније, он то никада од нас није тражио. Идемо за њим са најдубљим повјерењем и љубављу, и то чак најтежим стазама. Такав неприкосновени ауторитет потоњег цетињског Архипастира, понад свега је извирао из његове духовне и душевне ширине, којом је умио да пригрли и разумије свако људско биће, без обзира на природу његовог посрнућа или на тежину пада. Какви год да смо, пред њим смо сви били једнаки, у његовој љубави и сверазумјевању које нам је пружао, дозвољавајући нам свима подједнако да неспутано узрастамо уз његову доброту и стрпљење.
Такав је био Амфилохије као учитељ.
Још један детаљ, који је, ја мислим, врло важан да га се сјетимо, поготово ми који живимо, могло би сев слободно рећи, у раскоши, ми којима многи служе, ми који наређујемо, а то је слика коју ћете многу у својим очима видјети кад вас подсјетим. Ако сте било кад и било гдје са Амфилохијем наишли поред убогог и сиромашног, то је онај тренутак кад ми најчешће убрзавамо корак, лакше нам је да га не гледамо, лакше нам је да не губимо вријеме са њим, па и ако му нешто дамо, то дамо набрзину или не дамо ништа. Али ако сте некада ишли са Амфилохијем гдје има пуно таквих, морали бисте изгубити цијели дан, јер би он са сваким од њих причао као да је цар и као да је краљ, и свакоме би тихо, испод руке, понешто дао, све што би имао од новца. Али оно што је најважније људима, поред којих људи обично пролазе брзо, он им је давао пажњу. Он је био врло пажљив према њима и слушао је досадне баке, луде, кљасте, убоге и сиромашне, као да су најумнији, најпаметнији, најчеститији, и тако показивао Христову љубав. Мој утисак је да је, то што понекад заборавимо, била највећа и најдрагоцјенија слика коју смо могли да запишемо у свој ум и своје срце.
Трећа слика, која је најважнија, макар за мене, поготово данас, а то је слика, то је осјећај да у овом тренутку, овога дана у Црној Гори, многе душе плачу. Многе мајке плачу, многа дјеца, дјевојке, народ плаче. Овога дана је васкрсно осјећање. Ја цијели дан, тако ми се чини, не могу да се отмем том утиску да је данас Васкрс. Да је данас побједа. И то побједа онога ко је као ријетко ко, као нико знао у наше доба да Васкрсења не бива без смрти. И зато је он побиједио. Прије свега зато што је Христов, зато што је ишао за Христом, зато што је часно носио име Христово, али зато што је он то све спроводио у живот. Сваку Христову ријеч, па и ту ријеч да не презре никога. Зато је он гледао те сиромахе тако, и колико данас сиромаха у Црној Гори плаче, јер знају да неће више нико бити такав да њих слуша, ускоро то неће бити могуће, јер се то врло ријетко рађа.
Дакле, осјећај Васкрсења, данас је највећи осјећај који можемо да имамо. Због те жртве и због тог односа према сиромасима и онима који су понижени, због тога Митрополит никад није имао страха од оних који су богати и моћни. Не можете немати страха од богатих и моћних, а презирати сиромаха. А кад сиромаха видите као великог и моћног, онда и богатог и моћног видите као сиромаха. Због тога је непотребно опет да помињемо да је Амфилохије и отац, и светитељ, и учитељ, и путеводитељ, и нама архијерејима је највећи проблем.
У Црној Гори је Амфилохије родио своје синове духовне, који могу, захваљујучи његовој надљудској борби, ипак сад полако да управљају бродом кроз мирно море. Свети Сава ће сигурно имати све то у виду, молиће се богу, добиће ускоро Митрополија новог Митрополита, овдје неће бити великог вакума. Али треба некако сад да схватимо да нећемо моћи у сабору да имамо оног другог Митрополита, нећемо моћи да имамо другог Амфилохија јер он не постоји. У том смислу, можда је данас најбоља порука да се ономе научимо чиме је он живио, а то је љубав и праштање, незлопамћење.
Не постоји ниједан човјек кога сам срео на земљи, а вјерујем да то свједочите сви, коме сте могли рећи све у очи, све што вам се не свиђа, ма све против њега и све на њега, и да онда очекујете да вам каже: ”Добро ти мени рече, човјече, ову ријеч.” Да вас загрли и да вас помилује по глави, а не да вам о глави ради.
То је Амфилохије.
Зато је данас Васкрс.
Христос васкрсе!
.png)
