Велики је регулатор, и мелем, оплемењена идеја о пролазности, у животу свакидашњице, пуном интрига, распре, неправди, лишавања. Човек који осећа како све иде сваког часа, не може бити толико заплашен, увређен, или унесрећен да би заборавио да су и онај и оно што плаше и бол проузрокују, пролазни, да пролазе и непријатељ и његов ударац још док се обарају. Још док рачунају како ће пасти и ударити, размак се мења, пролазе и џелат и жртва и буздован, размичу се, иду сваки својим путем, даље.
Нема пакости, нема освете, нема ударца, нема казне, нема рата, који би оно били, и оно могли, што су машта, воља и жеља, или рачун замислили. План је нацртан и исписан, замисао о разорењу нечије судбине запечаћена у машти. Видимо, са ужасом, како се јуриш примиче – али одједаред, из свега тога нам махне таласави покрет руке која одлази, знак растанка, од намере, људи и света. Qui tu ut timeas a mortali homine: Hodie est, et cras non comparet… Мисао o пролазности утољује гњев, блажи поглед, разведрава песимистичка настројења. А могла би решавати спорове читавих народа.
Исидора Секулић,
Извод из есеја О пролазности у животу
Извор: Епархија жичка
