Уводна реч Високопреподобног архимандрита Методија игумана Свете царске српске лавре Хиландара на Међународном монашком симпосиону у Манастиру Преподобног Прохора Пчињског, одржаног 30. и 31.10.2020.
Када су престали прогони у Цркви Христовој појавио се један нови облик мучеништва, бескрвног – “мучеништва савести” – а то је монаштво. Многи синови и кћери сада слободне Цркве, нису били задовољни служењу Богу у свету и пожелели су да у свом животу остваре оне апостолске речи: покоравајући сваку помисао на послушност Христу (2. Кор. 10, 5) – ради тога монаштво и јесте “мучеништво савести” – то јест да достигну савршенство. То савршенство хришћанског живота се састоји у чистоти срца у које се усељује Дух Свети, а они који су то постигли, нису преузели тај подвиг из себичних разлога, већ поставши на овај начин изабрани сасуди Божији, они испуњавају две највеће заповести Христове: љубав према Господу и љубав према ближњима (Мк. 12, 30-31; Мт. 22, 40), којима због савршене љубави према њима, више не служе телесно, већ Духом. Али, треба још нагласити: ова служба, оних који су кроз монаштво достигли највиши степен духовног узраста, била је нешто без чега Црква у свету не би ни могла да одоли у борби са свим изазовима са којима се суочила кроз векове, јер су они били светиљка тела Цркве и њено здраво око (Лк. 11, 34) које је увек било способно да сагледа ствари на исправан начин и као светилници расуђивања давали су одговоре на најтежа питања, како се не би скренуло са спасоносног јеванђелског пута.
Ради тога, веома је важно да Православна Црква, имајући увек на уму Спаситељеве речи: Ви сте со земљи; ако со обљутави, чиме ће се осолити? (Мт 5, 13), чува и негује монаштво и да му помаже у напредовању, како би оно својим најбољим плодовима, као уздарјем узвраћало за ову бригу. Због тога су овакви монашки скупови велики благослов за монаштво, а самим тим и за Цркву Христову уопште, па бих стога у име свих нас, који на било који начин учествујемо на овом сабрању, узнео благодарност Тројичном Богу, дивном у Преподобним Својим, који нас је њиховим молитвама, а посебно молитвама Преподобног Прохора Пчињског, сабрао данас у овој древној светињи, да и ми – који чинимо монаштво претпоследњих или можда последњих времена – укрепимо једни друге, размењујући духовна искуства која смо стекли носећи анђелски образ. Такође, велику благодарност сви овде сабрани, дугујемо и нашем драгом домаћину, Његовом Преосвештенству Епископу врањском г. Пахомију, који је – будући да носи име Преподобног Пахомија, великог учитеља монаштва, оца отаца – увек показивао духовну осетљивост за потребе монашке заједнице.
Сваки хришћанин је призван да буде подвижник. У првим вековима хришћанства, када је свест о неопходности подвига била присутна код свих чланова Цркве, за монаштво је од његовог почетка, било много више разумевања и они, који су у та времена узимали на себе бреме монашког служења, нису у суштини много мењали свој начин живота. Како је овај дух подвижништва међу хришћанима слабио, тако је и монаштво теже достизало до својих идеала. И сада, када је дух “потрошачког друштва” учинио да цело човечанство, па и ми Православни хришћани, највећу бригу посвећује угађању себи и својим страстима, све је мање оних који могу да разумеју или макар наслуте суштину монаштва, тако да је и свест о његовој неопходности веома мала. Са друге стране, Црква Христова, али и цела Васељена у ова времена, лишени примера делатног духовног подвига испуњавања јеванђелских заповести, а на путу ка спасењу и сједињењу са Богом, као никада раније имају потребу за монаштвом, као животом чији је идеал осликан стихом пасхалне песме: Јуче ти се спогребох Христе, данас заједно с Тобом васкрслим устајем.[1]
Такође, важно је овде напоменути да је због свега наведеног, данашње монаштво изложено и једној опасности на коју бисмо указали. Наиме, баш из разлога што је, у поређењу са “благочестивим временима” живота Цркве, посвећивање Богу у монашком чину постала реткост, ми садашњи монаси и монахиње превише смо обасути похвалама од стране осталих верника, па и поред чињенице да “немамо никаква монашка дела и да се од мирјана разликујемо само по оделу” – како је савремено монаштво на смирен, али и поштен начин, описивао блаженопочивши старац Тадеј Витовнички – стичемо лажан осећај наше веће вредности пред Богом и изабраности у односу на друге чланове црквене заједнице. То се дешава јер свој живот и подвиг, ако га уопште има, не упоређујемо са животом и монашким правилима светих мужева и жена, већ са духом овог времена, који је учинио да и многи Хришћани свој живот управљају правилима палог света. Због тога многи од нас сматрају да је довољно примити монашки постриг и спасење је већ сигурно. Можда то нећемо никада изрећи другима, па ни себи самима признати да тако мислимо, али то не значи да тај дух није у нама и да смо због тога у опасности да се на крају изненадимо када чујемо о себи овакав суд: Знам дјела твоја, да ниси ни студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих (Откр. 3, 15-16). Имајући ово у виду, сматрамо да су оваква монашка сабрања неопходна, да би од отаца и матера, који имају веће духовно искуство и знање о монашкој борби, ми остали – како даље у Откровењу стоји – добили масти да помажемо очи своје, да видимо (ср. Откр. 3, 18), тј. да бисмо се од њих научили узвишеној небеској премудрости која даје духовно сагледавање.[2]
Српска православна црква, имајући Светитеља Саву као свој најсветији изданак, а који је и постао тако велики пред Богом започињући своје служење Њему кроз монашке подвиге, увек је имала свест о важности монаштва. Са друге стране, монаси и монахиње из српског рода као и сви они који су се у монашком чину подвизавали на просторима српских земаља, својим богопосвећеним животима, кроз векове су привлачили божанску благодат на многострадалну Српску цркву. Зато се међу вернима поштује њихов спомен без обзира колико векова од њиховог блаженог уснућа је прошло. Један од најбољих примера за то је и од нас – данас сабраних у његовој светињи – слављени Преподобни Прохор Пчињски. Ради тога и ми, монаси манастира Хиландара, који смо имали прилике да својим учешћем допринесемо монашким сабрањима других помесних цркава, осећамо највећу духовну радост када смо позвани да на било који начин помогнемо монашке скупове СПЦ, а истовремено такво дело видимо и као своју превасходну дужност.
Предлажући програм рада овог скупа, имали смо намеру да кроз прва три заседања, од којих би свако имало своју посебну тему, прикажемо пут монашког живота. Предавачи ће својим радовима, а свако из свог угла, обрадити тему заседања у којем учествују.
Да би се, онима који желе да на себе узму благи јарам монашког подвига, омогућили најбољи услови за исправан почетак на путу који су изабрали, потребно је да епархије помесних православних цркава имају у својим областима макар по једну, по правилима општежитељног живота, добро уређену мушку и женску монашку заједницу. Тако је општежиће главна тема првог заседања, а сам наслов теме: Општежиће – откровење славе долазећег Царства Божијег, настао је на основу поука Св. Василија Великог који је тврдио да монаси у општежићу унапред стичу добра обећаног Царства, а да својим врлинским животом и општењем јасно изображавају живот и стање у овом Царству.[3] Дакле, према његовом учењу, општежиће је место на коме се, кроз јеванђелски живот монаха, открива слава долазећег Царства Божијег.
Али само место не спасава, зато – ма колико добар био манастир и имао искусне духовнике – ако се они који дођу да монахују у њему и сами озбиљно не потруде на свом спасењу, неће имати никаквог духовног напретка. Због тога је као основна тема другог заседања истакнут сам монашки подвиг као делатно испуњење апостолских речи: „Мени се разапе свет и ја свету (Гал 6, 14)”. Овај наслов је настао из Поука аве Доротеја где Преподобни, у првој поуци, сав монашки подвиг објашњава помоћу ових речи Светог апостола Павла, откривајући нам да се “свет разапиње човеку када се човек одриче од света, уколико монахује, оставља родитеље, новац, имање, занимање, трговину”, а даље – као што сви знамо – објашњава да се човек разапиње свету “када се, одрекавши се од спољашњих ствари, подвизава и против самих наслада, или против саме похоте за стварима, и својих прохтева, и када умртви своје страсти”.[4]
После постављања доброг почетка у здравој монашкој заједници и прешавши пут доброг монашког подвига, моћи ћемо тада са Апостолом да узвикнемо: Благословен Бог и Отац Господа нашега Исуса Христа, Отацм илосрђа и Бог сваке утјехе. Који нас тјеши у свакој невољи нашој да би смо ми могли тјешити оне који су у свакој невољи утјехом којом нас саме тјеши Бог (2. Кор 1, 3-4). На овом месту је прикладно да се подсетимо да је монашки живот – живот апостолски. Јер, они који су кроз монаштво испунили јеванђелске заповести и стекли јеванђелске врлине и којима Бога сваке утјехе шаље помоћ у свакој невољи њиховој, заиста су се удостојили апостолске благодати и сада могу тјешити оне који су у свакој невољи. Па, као што се кроз монаштво до данас у Цркви наставља апостолско служење, тако се и речи које је Господ упућивао њима – Својим ученицима, могу применити и на нас, који Му служимо у монашком чину. Ви сте светлост свету (Мт 5, 14) – тако је Господ говорио апостолима шаљући их на проповед и још је додао: Нити се ужиже свјетиљка и меће под суд него на свијећњак те свијетли свима који су у кући (Мт 5, 15). Тумачећи ове речи из Матејевог Јеванђеља, Блажени Теофилакт сматра да је Спаситељ на овај начин хтео да каже својим ученицима: да као што је Он, Христос, у њима запалио неугасиву светлост благодати, тако је на њима да се ревносно потруде да и другима засијају светлошћу свога живота.[5] Тако смо дошли до наслова теме трећег заседања: Одговор данашњег монаштва на Господње речи: „Ви сте светлост свету“ (Мт 5, 14). Овде је добро напоменути и то да је отац Георгије Флоровски, у свом делу Источни оци IV века, изнео претпоставку да је Св. Василије Велики имао жељу да монашки живот истакне као “друштвени идеал” који би био супротност раздорима и распадима које је гледао унаоколо, па и у хришћанској средини и да преко тог идеала “васпостави једнодушност” и “споне света”, па макар и изабране мањине.[6]
Тако смо кроз ова три заседања покушали да прикажемо пут монашког живота, али – како ово наше сабрање за повод има два велика јубилеја манастира Преподобног Прохора – неопходно је да се данас говори и о искуствима обнова православних манастира, као и монашких заједница у њима и о повезаности напретка монаштва у једном народу са духовним стањем тог народа и његове црквене заједнице. Тако смо дошли до теме четвртог заседања, која гласи: Монаштво као мерило духовне зрелости једног народа.
На крају, још једном се захваљујем нашим добрим домаћинима, Преосвећеном Епископу Пахомију, на његовом благослову за наше данашње сабрање и Високопреподобном архимандриту Методију, игуману ове свете обитељи. На овом месту, сетимо се и житија владикиног небеског заштитника, Преподобног Пахомија Великог. Наиме, оног места у житију где се говори о томе како је преподобни имао виђење које му је открило да ће братија, после његове кончине, упасти у велике духовне замке, јер је видео дубоку и мрачну провалију и у њој велико мноштво монаха, који су се мучили покушавајући да из ње изађу. Разумевши из овог да ће у последња времена монаси бити немарни, лењи, помрачени, падљиви и да ће имати само обличје монашко, преподобни много плакаше због тога и говораше Богу: Господе Сведржитељу, када ће тако бити, зашто си онда допустио да постоје општежића и манастири? Опомени се завета Твог, којим си обећао да ћеш чувати до свршетка века оне који Теби служе. А Господ, који се тада као младић са трновим венцем на глави, појавио пред преподобним, овако му је одговорио: Не бој се, Пахомије и буди храбар, јер твоје духовно потомство неће престати до свршетка века. А многи од оних монаха који ће после тебе бити, спасивши се мојом помоћу из оне дубоке мрачне провалије, показаће се већи од садашњих врлинских монаха. Други пак, спашће се мукама и бедама и сравниће се са великим светитељима. Заиста ти кажем: они ће добити исто спасење као и садашњи монаси, који живе савршено и беспрекорно. Рекавши то, Господ у великој слави узиђе на небо, а Свети Пахомије, павши на земљу, поклони се Господу и слављаше Га устима и срцем због преславног виђења тог.[7]
Њега, са Оцем и Духом Светим, и ми да прославимо и устима и срцем, заједно са преподобним оцима Пахомијем Великим и Прохором Пчињским – који нас је све сабрао данас у овој древној светињи – и са свим преподобним оцима и мајкама који Му у монашком чину угодише!
У Хиландару, октобар 2020. л. Г.
Архимандрит Методије
-----------------------------------------------------
[1] Преп. Јован Дамаскин, Канон Свете и Велике Недеље Пасхе, трећа песма.
[2] Архиеп. Аверкије, Приручник за изучавање Светог Писма НЗ.
[3] Св. Василије Велики, Подвижнички устави 18.
[4] Поуке аве Доротеја, О одрицању (од света).
[5] Блажени Теофилакт Охридски, Тумачење Светог Еванђеља од Матеја, стр. 62. Манастир Високи Дечани, 1996.
[6] Протојереј Георгије Флоровски, Источни оци IV века, стр. 67. Манастир Хиландар, 1997.
[7] Архим. Др Јустин Поповић, Житија светих за месец мај, стр. 405., 406. Манастир Св. Ћелије код Ваљева 1996.
Извор: Манастир Хиландар
