Кад народи измене морал, онда измене и памет, да би говорили у одбрану свога разврата. Теше се поквареним мислима – и оно што је болест кажу да је здравље. На улици се веселе, а срце њихово је тужно. Улица и кафана постају школа. А новине енциклопедија те школе. Та школа надвладава све остале школе – и њен морал зароби све писмене људе. Мир и благост немају куда да им уђу у душу. Прва помисао псовка, псовка увод у сваки посао. То им улази у речник, у граматику, у синтаксу, у идеологију, то је врста пљувачке којом они пљују на све. Одвратна бљувотина нити може да стоји у души, нити може да нахрани душу, већ је само мучи. Добар човек сија Божијом добротом, а псовач се јавља из псовачке тамнице.
Није наш народ пропао толико да у њему није могуће пастирски служити. Изгубљених има доста, али највише има занемарених. Слушали би, кад би их неко мудро повео. Свештеници српски, чујте ви ову реч, да би преко вас Бог чуо цео наш народ. Кад не можете у дому Божијем да мисионарите, јер је празан, идите по кућама. Кад вас домаћин дома почне молити да кажете смер ваше посете понизно питајте псује ли се Бог у кући? Ко у овој кући чита Оче наш? Колико се пута преко дана прекрстите? Колико има година како се нисте причестили? Постите ли? Радите ли недељом? Зашто радите? Одрасле чланове, пажљиво и насамо, питајте о блуду. Масе једне казаће вам да то није грех, јер никад од вас нису чули да је то грех, а чули су од господе и научника да је то „природни стицај".
Не живите више тако изоловани и беспослени, ако Бога знате! Спасавајте народ од пожара. Размишљајте о свему што се дешава у парохији. Водите рачуна о свему. Све што знате о вери, преносите. Загрејте прво здрави део народа, док га још има, па болесне постепено прикључујте здравом стаду. Будите живог ока, а не равнодушног.
Научити их шта је грех. Замолити их да се исповеде. Замолити их да се макар са две речи моле Богу: „Боже, помози ми!” Замолити их да се клоне зла. Замолити их да не мрзе суседе. Замолити их да чувају образ и поштење. Замолити их да чувају пост као очи у глави.
Ко год се одели од Бога, њега земаљске бриге и греси почну притискати и гурати у мрак, а нема већег мрака него мислити само о ономе што се очима види. Не мрзи мати болесно дете које умире, него плаче за њим. И Бог не воли пропаст људску, него хоће да се сви спасу. Ма колико човек да отпадне од Бога, кад чује реч Божију, то дубље залази у његову опијену душу неголи ма која сласт његовог греха.
У молитвама које Црква са правом прописује да се читају пре него што се причестимо, каже се да је Света Причест огањ који спаљује у нашој души скривене и паклене помисли, злобу и завист, гнев и мржњу и масу мрачних болести од праоца Адама. Кад су те паклене мане на својој души осећали свети људи, који су се молитвом, даноноћном молитвом чували од свакога зла, колико више ми, у доба индустрије неморала, морамо неморал скидати са душе помоћу опаљујућег огња, помоћу Светог Причешћа.
Господе, поврати Србе. Они ти овако несретно греше тек после 1880. године и знају да теби греше. Дај свештеницима дерзновеније да осете твоју небеску струју, да плану као лавови, и због њихових речи да се народ постиди од псовке, отварај срце народу да исповеда све своје грехе. Ми јесмо пропали земаљски, али ти не дај да пропаднемо занавек. Отргни нас од наших зала, и дај нам да се међусобно слушамо као и наши стари. Најтеже је пропасти од своје руке, а то данас ми радимо. Презри, Господе, псовке псовача, и одбаци их, али отвори разум псовачима, да виде шта раде. Ко се год покаје, и престане са псовком, опрости му и унапреди га на путу спасења. Да будемо крстобранитељи, а не крстоборци.
Спасавајте се у Христу, који чујете, видите и памтите.
Свети Јаков (Арсовић)
Извор: Епархија зворничко-тузланска
